Обавезно прочитати, јер он је жива легенда!

Био је фудбалски голман, играо хокеј на леду, па стони тенис, а онда је на строги наговор мајке отишао у кошарку. И није погрешио, Светислав Пешић ушао је у легенду овог магичног спорта.

Кошарка 05.01.2015 | 08:20

Као играч био је шампион Европе са Босном, а са тренерске клупе освојио је све што се могло освојити. Импозантна је Каријева, како га зову у кошаркашким круговима, лична карта, препуна трофеја. Од Евролиге, преко Купа Радивоја Кораћа и Еврокупа, до европских и светских титула са репрезентацијама Немачке и СРЈ, али и СФРЈ којој је доносио златне медаље са свих великих такмичења у млађим категоријама. Светислав Пешић за “Блиц” врти рингишпил живота.

Детињство

“Родио сам се у Новом Саду, у Улици Стевана Поповачког, иза дугачке беле зграде тадашњег Извршног већа Војводине. У Новом Саду сам провео свега три године, тамо ми је отац службовао као грађанско лице при ЈНА. А пошто је био из Пирота, одлучио је да се с породицом врати у завичај, у стару породичну кућу. Сви дечаци из моје улице навијали су за Партизан и Звезду и по цели дан смо играли фудбал, а у оквиру Спортског друштва ‘Пионир’, које сам основао са комшијама, поносно сам као голман стајао између статива. У Пироту је тада постојала само мала фискултурна дворана, па смо зими били приморани да играмо улични хокеј више по снегу него на леду. Хокеј смо играли и рукама и ногама и штаповима разне дужине. У школи су ми победе у стонотениским мечевима постале нови спортски изазов, био сам и пионирски првак Србије. Међутим, када је мој први тренер и наставник, покојни Звонимир Минчић са групом ентузијаста основао кошаркашки клуб, ја сам из моје улице био једини клинац који је кренуо на баскет. Сви остали су играли фудбал. У то време знао се ред и правила понашања у школи, да бисмо могли да тренирамо неки спорт, морали смо да имамо добре оцене. Учио сам француски, па је мама одлучила да ме упише на курс есперанта у школској библиотеци. Каже, била је сигурна да ћу бити светски човек. Била је у праву, данас говорим немачки, енглески и шпански.”

“Убедљиво сам најгори члан породице јер се најмање трудим око ње. Сви други много више улажу у породицу Пешић. Најмање времена проводим с њима, али то је једна константа коју моји укућани толеришу јер ме воле. Син Марко је у Берлину завршио колеџ, директор је Бајерна, чији сам сада тренер. Ћерка Ивана је изучавала моду на колеџу и, када је дипломирала, отишла је у Барселону да тамо гради каријеру. Мој зет је бивши кошаркаш Јан Јагла. Више су сви дигли руке од мене.”

Београд - Пирот - Београд

“Када сам у августу 1968. године стигао у Београд на студије економије, почео сам да тренирам кошарку у Партизану. Преко лета град је потпуно празан и када бих преко викенда био без обавеза, самоћа је будила носталгију, а носталгија ме гурала у одлуку да се вратим у Пирот. Једно недељно јутро ме је одвело на аутобуску станицу и са одлуком да све напустим сео сам у аутобус за Пирот. У кући сам затекао оца, мајку и брата како миришу супу на недељном ручку. Био сам срећан и саопштио сам им да више не могу да трпим досаду и самоћу у Београду. Ћале се насмејао и рекао ми да сам у праву јер сам завршио средњу економску школу, добићу посао, а кошарка се игра и у Пироту. Мама нас је обојицу озбиљно погледала, мени рекла да ће да ми опере то што сам донео у торби, а оцу: ‘Сретене, вади му карту за седам ујутру. Светислав се враћа у Београд.’ Кад сам је после много времена питао како је имала срца да ме тако врати за Београд, рекла ми је да јој се срце цепало, али да је знала да имам потенцијала за велика дела. Није дозволила да одустајем на првим препрекама у животу. Данас сам почасни грађанин Пирота. Када те твоји признају, то је нешто посебно.”

Партизан и Босна

- Једне прилике су ме саветник Партизана Ранко Жеравица и тренер Бранислав Рајачић изненада изоставили из почетне петорке на утакмици са ОКК Београдом коју је телевизија преносила и мени то није било право. Изгубили смо, али су сви приметили да нисам играо пуним срцем и свом снагом. Жеравица, тада највећи ауторитет, ословио ме је са “филозоф из Пирота” и казнио ме је са годину дана неиграња и Партизан је испао из Прве лиге. У лето 1971. отишао сам у Сарајево и потписао за Босну, чији је тренер Боша Тањевић био мој добар пријатељ. Сарајево заузима посебно место у мом животу, јер сам тамо срео своју супругу Веру и у њему се 1976. године родио син Марко, 1979. смо постали шампиони Европе, а 1984. родила се ћерка Ивана. Те године, 16. јануара, за време Олимпијских игара, играли смо на Илиџи са Барселоном, а Драган Буха, директор хале, пришао ми је и рекао: Пешо, честитам, добио си ћерку! Победили смо... Кошаркаши Босне били су популарнији од фудбалера Жељезничара и Сарајева заједно. ‘Скендерија‘ је била нон-стоп пуна. Раша Радовановић, покојни Мирза Делибашић, уз Здравка Чолића, Даворина Поповића и Горана Бреговића чинили су моју екипу за ноћне изласке. Где год бисмо кренули стварала се еуфорија јер су нас људи обожавали. Ишли смо у диско клубове, али и у кафане, организовали журке. Срећно смо живели. Пошто сам дипломирао економију и завршио играчку каријеру, нашао сам се на месту председника клуба и није ми падало на памет да се бавим тренерским позивом. Ипак, на наговор другара Жарка Варајића и Раше Радовановића сео сам на клупу па су ме попут дроге опиле победе и освајање првенства СФРЈ. Више никада нисам променио позив.”

Носталгија

“У два наврата сам водио Црвену звезду. Хтели су да одмах будемо прваци, да победимо Партизан, не иде то тако... Има носталгије за Србијом, како да нема, желео сам да се вратим и драго ми је што сам био тренер код куће два пута, било ми је лепо, то је огромно искуство. Ја сам увек уз Србију, душом и срцем, а једино место где се осећам на своме јесте мој Пирот, па Београд.”

Немачка

“Постао сам селектор репрезентације Немачке када ниједан од њихових играча није хтео да игра за национални тим. Нису желели да инвестирају своје време преко лета јер нису веровали да је могуће да остваре било какав резултат на било ком такмичењу. Тада сам примао и намерне и ненамерне ударце са свих страна. У Немачку сам стигао из земље у којој је сваком младом играчу био сан да игра за репрезентацију. Савез ме је подржао јер су ме доживљавали као мисионара. Успели смо да се пласирамо на Олимпијаду у Барселони 1992. а да годину дана касније постанемо шампиони Европе!”

Индијанаполис

“На Светско првенство у САД 2002. отишли смо после освајања шампионата Европе у Истанбулу. Имали смо јак тим одличних играча међу којима су неки већ били светске звезде. Успео сам да их убедим да је колектив у кошарци много испред појединца. Радмановић то једног момента није желео да прихвати и нисам могао да дозволим да се угрози хармонија тима. Победили смо дрим тим на њиховом терену и постали прваци света. Надам се да ће се Србији још који пут то десити, да буде најбоља на свету. Ипак, победити САД на њеном терену, па Турску, Бразил, Аргентину, е то се већ дешава једном у много, много година. Да је то лако онда би свако могао да буде шампион света, а потребно је пуно ствари да се поклопи.”

БОДИРОГА

„Са Дејаном сам и у репрезентацији и у Барселони долазио до титула. У оба случаја доказао је своју играчку величину, водио нас до победа. Барселону смо довели до прве европске шампионске круне.“

ПРИЈАТЕЉИ

„Имам много пријатеља на разним меридијанима. Из спорта то су Никола Пилић, Борис Бекер, Штефи Граф, Бастијан Швајнштајгер, Лукас Подолски, Пеп Гвардиола, Карл Хајнц Румениге, Ули Хенес...“

ШВАЈНИ И АНА

„Мој пријатељ Бастијан Швајнштајгер и Ана Ивановић су у емотивној вези, упознала их је моја ћерка Ивана. Нека се деца воле и држе за руке...“

Швајнштајгер

“Комплетна фудбалска репрезентација Немачке је на Мундијал у Бразил отпутовала у мајицама са мојим ликом на којима је писало ‘Трк‘. У преводу, показао сам им пут до тријумфа. Лепо признање, драго ми је због тога, нашли су у томе мотивацију. За време Светског купа у Бразилу владало је лудило са тим мајицама у Немачкој. Идеја је потекла од мог пријатеља Бастијана Швајнштајгера, који је луд за кошарком, гледа сваку нашу утакмицу, долази на тренинге, ујутру уз кафу прелиставамо штампу у Минхену. Хвала Швајнију на реклами (смех), постао сам познат и ван кошарке, ван Европе, и као фудбалски стручњак. Сећам се када је Марко Јарић играо у НБА лиги, Швајни је наручио од мог сина Марка Јарићев дрес. Када су моја ћерка Ивана и зет Јан уочи финала Светског купа у фудбалу између Немачке и Аргентине отпутовали у Рио, послао сам им најбоље пиротско вино да предају Швајнштајгеру и Подолском. И поручио сам им, када већ моја Југославија а сада Србија, није могла да дође до ‘богиње‘, да ћу навијати за Немачку, и да то и они учине. Отворили су флашу после освојене титуле, и по завршетку утакмице позвали ме телефоном. ‘Хвала, шефе, остварио сам животни сан‘, рекао ми је Швајни.”

"Орлови"

“Поносан сам због фантастичног успеха играча и Александра Ђорђевића на Мундобаскету. Међутим, сада не треба стати, чекају нас на Европском првенству 2015. тешке квалификације за Олимпијске игре. Фаворита нема на Евробаскету, али сребрна медаља из Шпаније је ветар у леђа, морамо добро да се припремимо, сви ће играти у комплетним саставима, са НБА играчима. Ми у Србији се скупимо, направимо екипу, и хоћемо да будемо прваци света. Па онда би тако могли сви.”