Шта нас чека у тениској 2015.?

Почетак је јануара – тенисери поново узимају рекете у руке и крећу на једанаестомесечно путешествије планетом. Ми ћемо их на том путу пратити, навијати за своје љубимце, али и уживати у лепоти те мешавине вештине, физичке спреме и менталне чврстине коју називамо тенисом. Година 2015. доноси нам низ отворених питања на које се одговор не може ни наслутити, што узбуђење чини још већим. Шта нас све чека?

Тенис 03.01.2015 | 11:40
Шта нас чека у тениској 2015.?

Логично, почињемо од првог тенисера света Новака Ђоковића. На први поглед не би се рекло да над његовим именом стоји знак питања – завршио је прошлу годину у великом стилу, суверен је на врху и предстоји му Грен слем турнир који је до сада у каријери освајао четири пута.

Међутим, тако је било и пред почетак прошле године, а Новак своју праву игру није пронашао све до марта. Уосталом, и цела претходна сезона адекватно показује колико се Ђоковићевој психи и форми не може ући у траг, а камоли нешто поуздано предвидети.

Низ у Аустралији једном је морао да се прекине и то је у реду, финале Ролан Гароса одиграо је испод свог нивоа, а онда је заблистао на месту на којем се то можда и најмање очекивало – вимблдонско финале свакако је један од најбољих мечева у 21. веку.

Требало је Новак тада да ухвати залет, да на омиљеном му бетону руши све пред собом, али бледа турнеја по САД окончана је болним поразом од Нишикорија у полуфиналу УС опена.

И опет, када је било разумно претпоставити да Ђоковићу вољни моменат није на високом нивоу после приватно и професионално бурне године, он почиње да бриљира и осваја титуле у Пекингу, Паризу и Лондону.

Изјавио је Новак да је свеж и мотивисан, а сада ћемо га, за разлику од претходних година када је играо само егзибицију у Абу Дабију, пре Аустралијан опена гледати и на једном званичном турниру – у Дохи.

Проширила се листа кандидата за највеће титуле, а Новак се осећа као краљ којем би многи радо да скину круну. Раније током каријере Ђоковић је покретачку снагу проналазио у изазовима различите врсте – надирање нових конкурената мотивисаће га да исполира своју игру до перфекције.

Ако заиста буде тако, ово ће бити Новакова сезона, почевши од Мелбурна.

Роџер Федерер упорно пркоси годинама – растерећен је и пун самопоуздања након што је резултате донело његово инсистирање на још агресивнијој игри. Осим тога, за чисто дивљење јесте жар са којим Федерер и даље игра ову игру, као и његова несмањена жеља за победама и титулама.

Безброј пута показао је да га не треба отписивати и не би било мудро понављати грешку. Ипак, Федерер је у 34. години и неће моћи довека у континуитету да игра близу свог максимума. Могуће је да киксеви бити чешћи, није нереалан ни благи пад на АТП листи, али Роџеров фокус биће на највећим турнирима јер жели да уграби 18. Грен слем трофеј. Уз мало среће, то је далеко од незамисливог.

На исти начин на који Федерер ’игнорише’ своје године, то Рафаел Надал чини са својим повредама. Тело је Рафу мрцварило током целе каријере, али је 2014. била нарочито мучна – леђа, ручни зглоб, слепо црево.

И после претходних повреда прогнозирало му се да неће моћи да буде онај стари, али није без разлога Надал најупорнији и најпосвећенији спортиста у историји – када се осврнемо уназад, некада се чини да снага Рафине воље превазилази границе разумног.

Видећемо да ли ће и овога пута успети да се издигне изнад свега и да поново стане уз раме Ђоковићу. Терен припрема на начин на који је увек чинио и који му скида терет са рамена – говори да борба за ’број један’ више није приоритет, да може да буде задовољан каријером и да не освоји више ниједну титулу (што је неспорно истина, али ипак) и слично, све у циљу спуштања очекивања.То је рецепт који је Надал користио кроз каријеру и који му је увек доносио жељене резултате.

Тешко је очекивати да би већ за Мелбурн могао да буде максимално спреман, али већ до сезоне на шљаци моћи ћемо у његовим очима да видимо тако познати ’инстинкт убице’ .

По свим објективним мерилима, Стан Вавринка би требало да буде у најужем кругу фаворита за велике титуле, али нешто ми говори да му 2015. година неће донети толико успеха као сезона за нама, већ да ће много осцилирати у игри и да ће попустити под притиском млађих лавова и оних изнад себе. Наравно, на ово можете да се вратите чим Вавринка освоји следећи ГС трофеј и да ми кажете како немам појма јер какве сам среће...

Шалу на страну, у реду за своју порцију колача стоји неколико тенисера вредних спомена. Григор Димитров годинама напредује, споро и постепено, и утисак је да је сада сазрео за највећа дела – прошле године му је недостајало искуства у неким кључним тренуцима и реално је претпоставити да је научио лекцију-две. Под условом да му мисли буду усмерене тамо где треба, Димитров ће имати сјајну сезону.

За њега, као и за Кеија Нишикорија и Милоша Раонића, ова сезона биће преломна – како народ каже, “да се види да ли могу или не могу“. Ако мене питате ко најпре “може“, онда је то Јапанац. Кад је он у ритму, то је права песма – хвата лоптице у пењању, и форхендом и бекхендом опасан је и по дијагонали и паралели, брз је и уме да импровизује када ситуација то налаже.

Уколико за нијансу побољша сервис, посебно други, Нишикорија видим у завршници Грен слем турнира. И да, користим прилику да замолим Бога Тениса да остави Кеијево тело на миру – грех је да због повреда будемо ускраћени за оно што може да пружи тенису.

Раонићев стил игре није комплексан – снажан сервис, напад форхендом. Покушава Милош да убаци још неке компоненте у рутину, али суштински не може много да се промени, а и не треба. Прва два-три месеца у сезони даће нам назнаке шта од њега можемо да очекујемо.

Марин Чилић још је у пост-УС опен мамурлуку, а мучи га и повреда због које ће можда чак и пропустити Аустралијан опен. Далеко од идеалне увертире за сезону у којој жели да докаже да Њујорк није био случајност и да може да се устали при врху. Са Иванишевићем је Марин променио начин игре, много је агресивнији, али неће лоптице увек улазити – зато мора да научи када стиснути гас, а када повући ручну. То је баланс који није увек лако направити.

Посебно ће бити интересантно пратити судбину Ендија Марија – после операције леђа, имао сам утисак да је био у хибернацији целу 2014. годину и да се тек сада заправо на терен враћа онај Шкот који је освојио две Грен слем титуле. Некако као да је задовољан оним што је постигао и да не налази пут ка вишем.

Финиш прошле сезоне даје разлога за оптимизам, али оно што је Марију потребно јесте победа над великим тенисером на великом турниру. Самопоуздање би му се тако вратило и Игра би могла да му процвета у разним правцима, али до тада треба имати резерву у погледу Ендијевих евентуалних достигнућа.

Тужно је што је Хуан Мартин дел Потро поново одложио повратак на терен, а чини се да је и Жо-Вилфред Цонга на низбрдици.

Занимљив експеримент прави Томаш Бердих, којем је изгледа досадило да буде ушушкан у Топ 10, али без успеха на Слемовима, па је ангажовао Данија Валвердуа, бившег члана Маријевог тима.

“Желим да знам да сам све покушао када завршим каријеру“, то су речи одлучног човека и Бердихова жеља да улови ГС титулу свакако је за поштовање. Није немогуће, наравно, али било би лепше и лакше да је мало раније рашчистио са собом шта хоће, веће би му биле и шансе.

Давид Гофан доживео је ренесансу и, с обзиром на његов допадљиви стил игре, било би лепо видети га како се на равноправној нози такмичи са Топ 20 играчима. У завршници прошле сезоне савладао је Цонгу и Раонића, видећемо може ли још да надгради игру и да постане претња из другог плана.

Бернард Томић нас убеђује да се уозбиљио, али мали је број оних који му верује. Док он излази из фазе у којој га сматрају перспективом, будно пратите нову генерацију – Ник Кирјиос ће покушати да се избори са очекивањима која је себи наметнуо пласманом у четвртфинале Вимблдона, немојте се изненадити ако ускоро бљесне Доминик Тим, а са занимањем ћемо пратити и развој Борне Ћорића, који делује као шампионски потенцијал.

Ни њих тројицу нисмо ваљано упознали, а иза ћошка долазе неки нови клинци, пре свих Танаси Кокинакис и Александер Зверев, којег је недавно нахвалио Тони Надал.

Аустралијан опен почиње 19. јануара. Једва чекамо да не спавамо.

Коментари / 0

Оставите коментар