Калчо: 7 донова, 7 сестара, 7 прича!

Породице Ањели, Берлускони, Морати, Крањоти, Сенси, Танци и Чеки Гори исписале су најславније странице историје најјаче лиге коју је свет видео.

Фудбал 02.01.2015 | 09:00

Термин недељом у 15.00 и дерби кола у 20.30 часова гарантовао је најбољи фудбал на свету. Поподневна дружења са Симоном Вентуром и неким чудним људима у шареном студију у којем се збијају шале на италијанском који не разумемо, али нам ипак делују симпатично да развучемо осмех и да замишљамо о чему то Жабари причају.

Последња деценија прошлог века остаће упамћена у фудбалским алманасима као епоха најјаче лиге коју је свет икада видео. Његово величанство Калчо. Серија А је тада била сува есенција најбољег могућег фудбала. Гладијаторска арена као у Риму два миленимујма раније. Ко се тада није опробао у Серији А пропустио је најтежи филтер и прилику да види где је његово место међу најбољима.

Било је то време Седам сестара. Јувентус, Милан, Интер, Рома, Лацио, Фиорентина и Парма. Имали су паре, моћ, стил, светске звезде и тренерске мозгове. И изнад свега тога луткаре које су вукли конце. Седам Донова. Седам пребогатих фамилија које су немилосрдно упумпавале стотине милиона немачких марака (или милијарди лира) у стварање династија које ће од Калча направити до тада невиђен фудбалски спектакл.

Ањели, Беррлускони, Морати, Крањоти, Сенси, Чеки Гори и Танци. Какви типови!

Били су претеча Фоотбалл манагера. Само што су они тада играли са живом ловом и померали живе људе. Како и када им се прохте. За њих ништа није било немогуће у игри престола. Били су подједнако важан део као Батистута, Капело, Малдини, Липи, Неста, Бађо, Трапатони, Канаваро, Анћелоти...

Седам апсолутиста који су један другог гурали напред. Да се троши више, да буде што спектакуларније, да навијачи у њих гледају као у богове. Било је препирки, прозивки, зле крви, али намазани Донови никада нису прешли границу доброг укуса. После свега тога су имали своје вечере и одрађивали послове. Оно што их разликује од данашњих „абрамовича“, Американаца, Арапа или Сингапураца је да су они заиста волели те клубове. Нису их купили само због дисконтне цене. Годинама су чекали да остваре снове својих очева или дедова. Дрмали су клубовима из својих градова за које су навијали од малих ногу. За разлику од данашњих газди и целе те менаџерије, они су се ипак разумели у фудбал. Чак и онда када је Берлускони виленео јер види само једног нападача у првих 11. Уносили су емоцију просечног навијача. Нису имали ону Абрамовичеву тупаву фацу која је иста на 3:0 или 0:3. Њихово погоснко гориво нису били планови, већ снови. Зато су се већину и обили о главу. Али због новца и труда који су уложили, због емоције коју су дали, због тога што нису били хладнокрвни шмекери већ су испаљивали антологијске изјаве, зато су и постали део навијачких интересовања. Занимало нас је где је, шта је и с ким је Силвио, Серђо, Виторио... Због свега тога имали су пуно право да се мешају тренеру у тактику, да се препиру са новинарима и одговарају на прозивке тифоза. На крају, нико од њих није зарадио новац на тим клубовима. Само су свету пружили десетак година фудбалске антологије. Било је то и више од фудбала. Ствар престижа, угледа, политике, посмртних завета и комплекса из детињства.

Прошле су две деценије од тада. Неки су преминули, неки су по затворима, неки су скоро па дигли руке од фудбала, неки чекају да оду Светом Петру на испосвест. Али за оно што су тада направили од Серије А заслужују једно велико ХВАЛА.

ВИТОРИО ЧЕКИ ГОРИ – ФИОРЕНТИНА

Мислио је да може да сними фудбалску драму са срећним крајем. Када је Фиорентина у септембру 2000. године елиминисана у Купу УЕФА од аустријског аутсајдера Инсбрука, можда је то заправо био почетак краја легенде о седам сестара. Увод у Фиорентинин суноврат и зло у најави. Узлет и пропаст клуба из Тоскане иду на душу и рачун Виторија Чеки Горија. Филмски магнат из Фиренце је клуб наследио од оца Марија Чеки Горија. Такође гиганта у филмској индустрији. Чувени филмаџија Марио је коначно 1990. дочекао да стави шапу на Фиорентину. Купио је клуб од Флавија Понтела којег су разјарени навијачи хтели да растргну коњима на репове после продаје Робија Бађа омраженом Јувентусу. Прве аквизиције су му били Габријел Омар Батистута (како лепо звучи то име) и Бразилац Мазињо. Шоу у Фиренци је почео! Три године је Марио био на челу Виоле. До смрти. Наследио га је Виторио и од Фиорентине створио клуб у који су се клели многи љубитељи фудбала широм планете. Виола је исукала мач пред великанима и почела потеру за Скудетом који, нажалост, никада неће доћи на стадион Артемио Франки. Виторио Чеки Гори није жалио пара. Ефенберг, Брајан Лаудруп, талентовани Руи Кошта из Бенфике, „неки“ Толдо из Равене, бразилски Белгијанац Оливеира (онај што је ујео Савићевића), Канчелскис, „Животиња“ Едмундо, легенда Ди Ливио, Торичели, Репка, Шваба Хајнрих, Мијатовић, Кјеза, Абел Балбо, лепи Нуњо Гомеш... Само су неке од великих куповина Виторија Чеки Горија. Да ли стварно мислите да је Фиоентина као клуб имала паре за све ово? Наравно да су то биле његове паре. И није било довољно за Скудето! Фиорентина је била у Лиги шампиона, тукла Манчестер Јунајтед и Асенал као од шале, играла је прелеп фудбал, али Батигол никада није доживео да са својим Љубичастима покори Италију. А, требало је! Макар једном! Макар у сезони 1998/99. Виола је пола године водила на табели, победила сваку утакмицу на Франкију. Све до једне магловите фебуарске ноћи на Сан Сиру. Мишић је издао Батија, луди Едмундо је данима лудовао на карневалу у Рију, никоме се није јављао и Виоли су сасечена крила. Није било никога да постигне гол, Руи није могао сам. Завршила је сезону далеко иза шампиона Милана. Испоставиће се да никада више Горијево чедо неће бити тако близу. Његове фирме су почеле да пуцају, а клуб више није могао да рачуна на упумпавање милиона и нашао се у дубиози тешкој 50 милиона долара. Касније и много већој. Плате су касниле, продаје Батистуте, Руи Коште и Толда највећим ривалима нису могле да спрече колапс. Полиција је једне јулске ноћи упада у луксузну вилу Чеки Горија, хапси да га са љубавницом Валеријом Марини,узпут проналази врећице кокаина и из сефа односи папире и доказе... Готово је! Фиорентина се убрзо угасила, да би је браћа Дела Вале касније оживела. Против Виторија Чеки Горија је подизано неколико оптужница за вишемилионске преваре и прање новца (не у Фиорентини!) и у октобру 2013. године је осуђен на седам година робије.

КАЛИСТО И СТЕФАНО ТАНЦИ – ПАРМА

Ко није волео великане, а није се заљубио у Фиорентину, вероватно је обожавао Парму. Дошли су право ниоткуда! Били су нико и ништа до 1980. Мали и нижелигашки клуб. Успон клуба из Војводства је почео 1985. године када је темељ поставио тренер, а некадашњи продавац ципела, Ариго Саки и када је клуб добио спонзорство Калиста Танција, власника Пармалата. Реч је о компанији која је била светски лидер у производњи дуготрајног млека и млечних производа, која је радила у 60 земаља широм света, запошљавала 36.000 радника, спонзорисала Реал Мадрид... . Због тога се за Парму одомаћио надимак Млекаџије. Прави надимак је Крсташи или Дукали (Војводе). Када је је 1989. почела ера тренерског генијалца Невија Скале (човека који је отац модерног 3-5-2 система) и фамилије Танци, почела је и ера велике Парме. Калисто Танци, рођен у околини Парме за коју је навијао цео живот, постао је 1990. власник клуба. Прва велика појачања су били Клаудио Тафарел и Томас Бролин, а после њих је Танци штанцовао доласке Бенарива, Золе, Тина Асприље, Сенсинија, Дина Бађа, Коута, Стоичкова, малог Пипа Инзагија, имао потписан предуговор са Фигом, Креспа, Кјезе, Верона, Тирама, Ортеге, Канавара, у клубу је поникао Ђиђи Буфон... Тешко је набројати сва велика имена која су носила онај прелепи жуто-плави дрес. У дречавим деведесетим годинама, Пармин (и Борусијин) дрес са хоризонталим шарама су били нешто тотално кул. Код Скале су Крсташи неколико пута завршили на трећем месту, освојилли неколико куп такмичења, али Скудето је измицао. Лета 1996. године је газдовање клубом преузео Калистов син Стефано Танци, а за тренера је доведен талентовани Карло Анћелоти. У сезони 1996/97, Јувентус је за прса победио Парму у трци за Скудетом. Никада више после тога Парма није била тако близу... Нажалост. Кажу да би овај клуб освојио макар један Скудето да није робовао игрању фудбала за око и душу. Осипање је почело када је Лацио купио Креспа, а Јуве узео Тирама и Буфона. Имали су Крсташи касније Мутуа, Адријана, Ди Ваја, али никада више нису били убице из потаје. Компанија Пармалат је банкротирала 2003. године и оставила финансијску рупу дубоку 14 милијарди евра. До данас је то највећи појединачни банкрот у европској економији. Ни Танцијеви, ни Парма се нису опоравили. Калисто и Стефано су завршили иза решетака и осуђени су на по осам година затвора. Богатство Танцијевих се процењивало у милијардама, а само у уметничким сликама Пикаса, Моеа или Ван Гога, Калисто је имао преко 100 милиона евра. За време владавине породице Танци, Парма је освојила три Купа Италије, два Купа УЕФА, и по један Куп победника купова, Суперкуп Европе и Суперкуп Италије. Шта би Парма била без фамилије Танци? Просечан клуб за који знате када се кладите на Серију Б. Због Танцијевих и на нашим просторима некоме данас куца срце за Крсташе из Војводства... Због њих је данас Парма пети клуб северно од Рима по броју навијача старости између 20 и 40 година.Препознајете ли неког блиског у тој групи? То је због Танцијевих.

СЕРЂО КРАЊОТИ – ЛАЦИО

Наравно, Серђо Крањоти је рођен у Риму. И Лацијал је од малих ногу. Почео је као ситни рачуновођа. Он је пример каријеристе који је напредовао корак по корак. Шеф одељења, по помоћник директора, па директор испоставе у иностранству итд. Када је отишао у инострнаство, није радио само за фирму, већ и за себе. У Бразилу је стекао капитал којим је почео да увећава богатство и прави империју. Тамо су га прозвали Газда Сержињо. Радио је у компанијама које су се бавиле агро-бизнисом. По повратку у Италију је постао банкар и власник компаније Ћирио која је израсла у једног од глобалних лидера у производњи хране. И онда се указала шанса коју није смео да пропусти. Купио је 1992. године Лацио за 38 милијарди лира (тада су милијарде лира отприлике биле еквивалентне милионима немачких марака) и пробудио плаво-бели део Рима. Никада вероватно велика тројка са севера није имала тако јаког противника као што је Серђо Крањоти. Какав Марадона и Наполи, каква Верона, какав Ривин Каљари... Крањоти је озбиљно претио да промени мапу италијанског фудбала. Јуве, Милан и Интер у најбољим годинама нису могли да парирају том лудаку. Из Фође је довео Бепеа Сињорија, а потом и Земана и бацио рукавицу Јувентусу. Лацио у 4-3-3 формацији је био чудесан! Фиорентину су згазили 8:1, Земанов бивши клуб Фођа је побеђен 7:1, па затим 4:1 против Интера, па 3:0 у Торину против Јувентуса... Шоу од фудбала! У лето 1997. Крањоти је најавио Дрим тим пошто је купио Алмеиду, Југовића, Манћинија, вратио Бокшића... Увод у земљотрес који ће настати годину дана касније. Серђо Крањоти је лета 1998. године извео најјачи прелазни рок у дотадашњој историји фудбала. Срушио је светски рекорд за Кристијана Вијерија, довео је и Саласа, Михајловића, Станковића, Де ла Пењу, Коута, Консеисаа. Ни то није било довољно, Скудето је отишао у руке Милана. Крањоти се није предао већ је одговорио новим куповинама. Следећа тура појачања су били: Симеоне, Верон, Раванели, Симоне Инзаги, Кенет Андерсон, Сенсини...Лацио је у међувремену освојио Куп Италије, КПК, Суперкуп Европе... Коначно је стигао и Скудето. И Бог је ваљда плакао када је онако натопио терен у Перуђи. Колина је рекао ’игра се!’ Јуве је остао заглављен у блату Умбрије, а Олимпико је славио као никада до тада! Лацио је освојио свој други Скудето и после тога је кренуо суноврат. Попут Танцијевог Парамалата, срушила се и Крањотијева империја Ћирио. Најбољи су побегли из Лација, клуб је био на ивици банкрота и спасио га је Клаудио Лотито. Серђо Крањоти је због финансијских малверзација у Ћириу осуђен на девет година робије, а затворске казне одређене су и његовој деци Андреи, Елизабети и Масиму. Лацио никада више није био моћан као те 2000. године. И данас у бље снадбевеним марркетима у Сбији можете наћи парадајз пире Ћирио. Те конзерве су донеле Скудето у конкуренцији каква до тада није виђена.

ФРАНКО СЕНСИ - РОМА

После смрти дугогодишњег председника Дина Виоле (преминуо у председничкој канцеларији Роме, зар треба нешто додати?) 1991. године, Рома је била у хаосу. И тако две године. Онда се појавио Франко Сенси. Рођени Романиста и загрижени фан Роме. У тандему са Пјетром Мецаромом је 1993. купио Рому, а убрзо је постао и суверени газда Вучице. Дипломирао је математику и обогатио се у пословима са нафтом. Био је тајкун, али не онај зликовац из српских табоида, већ даса од стила. Годинама је чекао прилику да оствари опсесију и постане газда Роме. Када је то коначно успео, нико више није могао да му стане на пут. Упумпавао је сопствени новац, али као лукави математичар никада то није радио узалуд. Прва велика појачања које је довео су били Синиша Михајловић и Клаудио Каниђа. Почеци нису били лаки, Рома је била далеко од врха, али је из године у годину напредовала. Заправо, Рома је деведесетих имала најмање пара. Рома је порачунато најмање трошила. И вребала... Ко је тада почео да навија за Рому неће јој до краја живота окренути леђа. Велики тренери попут Мацонеа, Лидхолма и Бјанкија су дошла код Сенсија. Појачања попут Балба, Фонсеке, Делвекија или „Кека“ Моријера нису била озбиљна да се парира пакленој конкуренцији на Чизми. А, онда је уследила прекретница. У првом тиму код Здењека Земана је пуним сјајем засијао млади Романиста Франческо Тоти. Оличење тог менталитета. Дечаци код Земана су израсли у момчине код Капела. После Скудета који је освојио љути ривал Лацио, није било избора ни дилеме. То се није могло гледати ако си навијач Роме. Нападај! Све или ништа! Сенси је стровалио брдо новца у намери да узврати ударац. Вихорним бековима Кафуу и Кандели, затим Тотију, Загу, Делвекију, Томазију су придодати чудесни Јапанац Наката, „Аеропланино“ Монтела, бомбаш Асунсао, најскупљи дефанзивац света Валтер Самуел, „Пума“ Емерсон, звер Зебина и на крају његово величанство Габријел Батистута. Капело је то утегао под конац и у једној од најјачих шампионских трка у историји фудбала донео Вучици толико чекани Скудето. Рим је горео, Сабрина Ферили се скинула, а Франческо Тоти потписао вечну љубав. Животни циљ Франка Сенсија је испуњен. Рома је била симбол прелепог фудбала. И била је шампион! После тога је Вучица константно била у врху, освајала трофеје у купу, али никада више Скудето. Након 18 година газдовања у Роми, Франко Сенси је преминуо у августу 2008. године. Кажу да је то била једна од сахрана какву чак ни велики Рим није видео. Преко 40.000 људи, махом Роминих навијача, испратило је вољеног председника у легенду! Сви који држе до себе у Италији су дошли на сахрану. Галијани са ружом попут Барзинија у Куму. Франка је наследила ћерка Росела, борила се колико је могла, није била ајкула за тај посао и данас су ту неке нове газде...

МАСИМО МОРАТИ - ИНТЕР

Можда и најбољи пример породичне опсесије једним клубом. Масимо Морати је после 27 година чекања вратио Интер у власништво Моратијевих. Масимо је једно од шесторо деце чувеног Анђала Моратија који је 13 година био газда Интера у време најславнијег периода овог клуба, када су Неразури са Ерером освојили две титуле првака Европе. Масимо Морати је огромно породично богатство увећао у пословима са нафтом и 1994. је кончано дочекао да испуни обећање дато оцу. Дуго времена је Масима Моратија пратио имиџ уклетог председника. Увек је остајао кратак у трци Ањелијем и Берлусконијем. Масимо Морати је током председничког мандата у Интеру од 1995. до 2013. године потрошио око милијарду и по евра на појачања! Чак му ни светски рекордер Роналдо није помогао да освоји Скудето. Морати је био синоним за губитника. Од свих италијанских фудбалсаких Донова имао је најлепше манире, није било контроверзи око њега, волео је Интер и делио награде играчима чак и када би га они по ко зна који пут издали. Чувена је прича како је после једног кикса против Бреше ушао у свлачионици и уместо да очита буквицу размаженим и преплаћеним звездама, тужно је констатовао.
„Ја сам човек заљубљен у погрешну жену. Знаш да те она вара, а опет ти је и даље волиш, слепо. Хоћу ово да вам кажем, када вас буде вређало 80.000 људи, знајте да један човек седи горе и жели вам све најбоље. Тај човек ће увек бити уз вас!“, рекао је Масимо и поделио по златни дукат свакоме од играча који вероватно од срамоте нису могли да га погледају у очи.

Био је навијач, па председник. Годинама се борио против тајног система и веслао узводно. Ипак, правда је спора, али достижна. Све се променило после Калчополија или Фарсополија како су ривали називали чувену аферу у италијанском фудбалу. Морати је дочекао да његов Интер доминира, низале су се титуле у оскаћаној Серији А, на крају му је Мурињо подарио и толико чеканог Клемпоњу. Масимо је могао да погледа у небо и да замисли Дон Анђела како се смеје одозго. Испунио је завет који је дао оцу. На крају је и Масимо Морати изгубио битку када је криза појела италијански фудбал. Дугови су били огромни. Невољно је продао клуб Индонежанину Ерику Тохиру. Али, можда је и Масиму неки потомак дао обећање да ће једног дана фамилија Морати опет дрмати Интером.

ЂАНИ АЊЕЛИ - ЈУВЕНТУС

Најчувенија династија италијанског фудбала су Ањелијеви. Породица која влада Јувентусом до 1923. године! За осам година ће то бити цео век. Неки клубови и не постоје толико. Тада је председник клуба постао Едоардо Ањели, син чувеног Ђованија Ањели, оснивача Фијата. Газдовао је клубом 12 година. Све док 1935. године није изгубио живот у авионској несрећи. После рата, Едоардов син Ђани Ањели је преузео команду у клубу и од Јувентуса направио највећи клуб у Италији. Урадио је оно што је раније урадио са Фијатом. Ђани Ањели је био најмоћнији и најбогатији човек тадашње Италије. Човек од којег је зависила италијанска привреда. Истовремено, модна икона и синоним за стил и отменост. Класа! Осам година је био председник Јувеа, да би због бројнх обавеза предао функцију брату Умберту. Иако касније није био званично председник, као власник је изузетно водио рачуна о Јувеу. Чувена је легенда о његовом односу са председником Бонипертијем. Свако јутро у 6.00 часова би Ањели позвао телефоном Бонипертија (којег је он ту и поставио) да види шта је ново у клубу и какви су даљи планови. И тако деценијама. Све до 2003. године када је преминуо од рака простате. Годину дана касније је иста опака болест однела и Умберта. Два најважнија Ањелија у Јувентусовој историји су отишли у легенду. Клуб је преузео Ђанијев дугогодишњи адокват и човек од поверења Франко Гранде Стивенс. Али, тада су власт у клубу из сенке преузели Мођи, Ђираудо и Бетега и нанели љаги за сва времена на име великог клуба. Тек после одласка самотне тријаде, газда Фијата Џон Елкан (унук којег је Ђани одредио да наследи империју) се озбиљније позабавио клубом и 2010. поставио рођака Андреу Ањелија на председничку функцију. Фамилија опет одлучује о свему, резултати су видљиви. Јувентусу је најбоље када се за све питају Ањелијеви...

СИЛВИО БЕРЛУСКОНИ - МИЛАН

Највећи и најконтроверзнији! Синоним газде у италијанском фудбалу. Роман Абрамович је за њега Мики Маус. Рођен је у Милану у породици из средње класе. Отац му је био ситан банкар и велики навијач Милана који је и Силвија затровао црвено-црном бојом. Силвио Берлускони је дипломирао право, а новац је зарађивао и као шлагер певач на крузерима. Лик којег бацич наглавачек, а он се дочека на ноге. Прве велике паре направио је градећи стамбене комплексе, потом је почео послове са кабловским телевизијама и постао медијски магнат. Када се обогатио, само је било питање дана када ће постати газда Милана. Десило се то 1986. године. Милан је био тада далеко од најбољих времена, а долазак Берлусконија је значио почетак нове ере. Силвио је од Милана направио највећи клуб на свету у надолазећем периоду. Довољно је рећи да је освојио пет титула првака Европе, осам титула шампиона Италије, четири титуле првака света... Поставио је Галијанија и Браиду за прве оперативце и Милан је од те 1986. године постао клуб који демонстрира моћ над другима купујући најбоље играче на тржишту. Берлусконијевом заслугом на Сан Сиро су стигли асови попут Гулита, Ван Бастена, Анћелотија, Рајкарда, Савићевића, Папена, Лентинија, Вее, Бобана, Бађа, Десаија, Клајверта, Леонарда, Бирхофа, Шевченка, Редонда, Руи Коште, Инзагија, Несте, Ривалда, Кафуа, Каке, Седорфа, Роналдиња, Ибрахимовића... Успеси у приватном бизнису, али поготово Милану су му била улазница за политичку сцену где је доминириао две деценије. Постао је најмоћнији и најбогатији Италијан. Три пута је био премијер Италије, а занимљиво је да је Милан најслабије резултате на домаћој сцени бележио за време његових премијерских мандата. Само два Скудета за десет година. Ретко који газда у фудбалу се толико посветио клубу као Силвио Берлускони Милану. Знао је од свега тога да направи шоу као када би хеликоптером слетео у Миланело ненајваљен да дели лекције тренерима и грачима. Последњих година из свог џепа покрива минусе који годишње износе између 50 и 100 милиона евра и нема намеру да одустане. Процењује се да је до сада у клуб упумпао преко 700 милиона евра сопственог новца. Иако је Милан бледа сенка некада моћног клуба, Берлускони каже да не може да поднесе да види клуб у рукама неких странаца. Полако преноси овлашћења на децу. Ћерка Барбара је добила Милан, али тешко да ће икада успети да понови успехе славног оца. Ако је неки председник заслужио да се стадион назове по њему, то је Силвио Берлускони. И то ће се вероватно десити када Милан једнога дана изгради сопствени стадион. Али, питање је да ли ће то Каваљере дочекати с обзиром да има 79 година.