Љубав и срећа у Републици Српској

Након јучерашње изјаве Предсједника Републике Српске Милорада Додика да "јавно мнијење у РС мора да буде стабилно и позитивно, а не депресивно" одлучио сам да напишем један такав текст.

Свануло је црвено, плаво, бијело јутро у Републици Српској.

Зубато сунце нам је дошло са истока. Право из православне мајчице Русије, прескачући Бугарску и Румунију које га нису успјеле блокирати као што су блокирале “Јужни ток”. Пахуље покушавају да се спусте на политичку, институационално и безбједоносно стабилну земљу Републику Српску, али путари, које ништа не може изненадити, их хватају још у ваздуху и тако чине нашу Ребулику проходном и привлачном за саобраћај и стране инвестиције.

Са “Јутарњим програмом” најгледанијег јавног сервиса буди се и јавно мнијење Републике Српске. Оно је поспано, мусаво и рашчупано, али након што са три прста обрише одвратне грађанске крмеље оно постаје стабилно и позитивно. Скрушена молитва, пост и понеки антидепресив празничну еуфорију чине још видљивијом.

Уз јутарњу кафу цитирају се наши писци Иво Андрић и Меша Селимовић, хашки притвореници, читају се хипертекстови хиперактивног Рајка Васића, анализе професора Кецамновића и изјаве Емира Кустурице, јер то је најбољи начин да се очува културна баштина и афирмише идентитет Републике Српске. Бољи и од јутарње фискултуре.

Посла има, само ко хоће да ради, поготово на црно. Не исплати се нервирати газду, зато се синдикално и не удружујемо. Јер кад оде газда и фирму са њим сахране. Али тако је са свим породичним фирмама у свијету, па и код нас.

Наши спортисти су вођени идејом важно је неучествовати у репрезентацији БиХ и то их чини јачима, бољима и успјешнијима од осталих.

Мужеви туку жене, које опет туку њихову дјецу, али не зато што се не воле, већ што је то дио наше традиције. А Миливојевић је рекао да се традиционалне српске вриједности најбоље “усађују” непосредно и отвореним дланом по гузи. Омладина устаје нешто касније јер је безбједоносна ситуација у Републици Српској таква да могу да остају до касно у граду.

Традиционална српска породица се састоји од три генерације, не зато што њихови очеви тј. дједови имају минимална и најредовнија примања, већ зато што је породица основна ћелија светосавља. Дједови унуцима причају о мрачном периоду социјализма, цензури и одсуству демократије и Југославији као “тамници народа”, док се се с кољена на кољено преносе кредити, крвна освета, предизборна обећања, али и обућа и одјећа.

Док сат времена прелиставамо новине уз цијеђење киселе воде или кафе у кафићу пуном безбрижне, безидејне и беспослене омладине, свјесни смо да наше новинарство афирмише позитивне вриједности у Републици Српској. Старлете и црна хроника постају потпуно неважни док читамо да је тренер каратеа (те племените вјештине), истовремено и првостепено осуђени на 21 годину затвора због ратног злочина у Чаракову, Велимир Ђурић проглашен за најбоље спортисту града Приједора.

Наше школство је добро. Оно не “срља” у будућност, јер живјети у прошлости је много љепше и достојанственије. Наше здравство ће бити савремено, поготово у будућности. Ми цијенимо појединца, али он је ништа без стабилне скупштинске већине.

О незапослености, корупцији и криминалу се много не прича, не зато што је то “табу”, већ зато што тога нема у нашим судовима, а ако нема у судовима нема ни у тужилаштвима, полицији, затворима па ни у друштву у цјелини.

Народ јесте љут али то је због тога што не зна шта да обуче за дочек Нове године и што на Тргу Крајине неће, поред “Балкан експреса” и “Бањалучких трубача”, као и у последње три године, пјевати Маја Татић.

И када сунце зађе у Европској унији, наступиће мрак. Али ми се тога не плашимо. У нашим топлим и понегдје од поплава влажним домовима одгледаћемо “Дневник 2”. То ће нам вратити осмијех на лице и оптимизам. Бићемо љути што нисмо руска губернија, али ћемо бити задовољни што смо Пијемонт српства и што нисмо Федерација БиХ.

Забављаће нас домаће звијезде из Србије, јер Дрина никад није била граница, већ хидропотенцијал или врста цигарета, и зваћемо хуманитарне бројеве, не зато што нам је буџет слаб, већ само зато што смо хумани и ништа више.

Ми смо сналажљив народ. Дупло смо сналажљивији у односу на синдикалну потрошачку корпу. Јасно нам је да је овај живот само политичка, институационално и безбједоносна стабилна одскочна даска за царство небеско. Кад пропадне Бобар банка, шта да очекује обичан човјек.

Поништили смо друге па зашто не бисмо и себе да би постали Република Српска, јер она је све а ми смо ништа.
Зато се и радујемо 2015. години!!!

Фронтал.баБлог