Виктор: Хтјели су да ме униште!

Најтежи период у животу налази се иза њега – после годину дана суспензије, Виктор Троицки вратио са на терен и за само четири месеца дошао је до првих 100.

Тенис 30.12.2014 | 00:00

Био је жељан да докаже да није заборавио да игра тенис, у томе је успео, а сада са оптимизмом гледа ка 2015. години. У новогодишњем интервјуу за Б92 Виктор је говорио о краткорочним и дугорочним циљевима, о томе како је психички поднео паузу, као и о допинг-политици ИТФ. Такође, разговарали смо о Дејвис купу, аутобиографији Викторовог узора Андреа Агасија, о томе чита ли шта се о њему пише у медијима, као и о трендовима у тенису.

Када се вратио на АТП тур, Виктор је морао да крене од нуле и многи су сумњали да ће успети да се врати на озбиљан ниво тениса. Међутим, српски тенисер брзо их је демантовао – већ у Гштаду, на првом турниру по повратку, добио је Тима и Голубјева, да би у три сета испао од Вердаска. До краја сезоне освојио је два челенџера, а у Бечу је од квалификација стигао до полуфинала.

“У принципу сам задовољан – циљ ми је био да уђем у првих 100, то сам и остварио. Додуше, сада сам 102, али примарно је било да играм у главном жребу на Аустралијан опену, што ће се и десити. Мислим да сам могао и боље, али чињеница је да сам играо само четири месеца и да нисам могао да играм на већим турнирима, што ми је отежавало пут. Мислим да ће предстојећа сезона бити још боља“, почиње Троицки причу за Б92.

У ситуацији у којој се Виктор нашао не би свако успео да сачува стабилност у глави и да пронађе мотив за даљи рад. Међутим, 28-годишњи Троицки се изборио са ружном животном препреком, али не жели више да се враћа у прошлост и уз уздах нам каже:

“Много сам говорио о томе, не желим да се враћам на то и да размишљам о томе. То је лоша успомена, ожиљак. Било је ужасно, али преболео сам то на време и кренуо да тренирам кад је требало. Тај период је иза мене, не желим да га се сећам, већ да гледам напред и да размишљам позитивно о наставку каријере“.

У тешким животним ситуацијама најбоље се покажу истински пријатељи и они који то нису. Тако је било и у Викторовом случају.

“Не желим да именујем те људе (који се нису показали, прим. аут) – има њих неколико од којих сам очекивао нешто, али то нису били моји велики пријатељи. Знам са киме имам искрено пријатељство, од тих људи сам и добио праву подршку и на њој сам захвалан. Са друге стране, има и оних од којих сам се можда нечему надао, а нисам добио ништа. Можда са њима и никада нисам био у тако добрим односима“.

“Прва победа ми је била најемотивнија“

О једногодишњој паузи није био расположен да поново говори нашироко, али када је прича отишла у правцу допинг-политике ИТФ, Троицки се помало насмејао и отпочео:

“О томе могу да причам“, рекао је Виктор и видело се да му није свеједно, “Подржавам антидопинг контроле, сваки спорт треба да има провере тог типа и да тестира спортисте. То је са једне стране – са друге, и ИТФ (Међународна тениска федерација) и WАДА (Светска антидопинг агенција) праве грешке, али они штите себе. То су велике институције које ’не смеју да праве грешке’ и због тога сам ја испаштао, баш као и Чилић. ИТФ жели да докаже да постоји и да ради свој посао, зато се хватају за сваку могућу ситницу. Ужасно ми је то што желе да упропасте каријере свих тенисера са којима уђу у спор – иду на то да се тотално уништи каријера, да се добије максимална казна. У Чилићевом и мом случају желели су најстрожу казну, две године суспензије. То ми је застрашујуће. Наравно, ако је спортиста крив и ако је позитиван на недозвољене супстанце, разумем да треба да се казни, али мислим да они покушавају да оправдају своју сврху. Велики сам противник допинга, никада нисам ни помислио на тако нешто, али низ несрећних околности десио се тог дана и извукао сам дебљи крај“.

Пре повратка на игралиште у Виктору су се одигравале бројне унутрашње борбе, а осећања није било лако задржати у себи.

“Најемотивнија ми је била прва победе после повратка – потпуно сам се одсекао, умало ми сузе нису кренуле. Осетио сам олакшање јер сам се заиста бринуо да ли ћу уопште поново моћи да играм тенис. Био сам стегнут, огроман притисак био је у мени, а после тога сам осетио велико растерећење“.

“Крајњи циљ ми је улазак у Топ 10“

Потом смо се окренули ведријим темама и будућности – већ неколико недеља Троицки се налази код свог тренера у Аустралији, што је најбоља могућа припрема за оно што следи.

“Сезону почињем у Бризбејну. И кад сам био на паузи, константно смо радили на побољшању игре, а један од основих задатака јесте да покушам да уђем у терен и да будем мало агресивнији“, рекао је Троицки и потом се осврнуо на амбиције које нису мале.

“Не желим да се оптерећујем неким бројем. Наравно, крајњи циљ ми је да уђем у Топ 10, али не знам да ли ће се то десити ове сезоне или оне тамо. Само хоћу да унапредим игру, осећам да напредујем из дана у дан и заиста верујем да могу да остварим тај циљ. Све што сам до сада урадио успео сам због труда и вере у себе, тако да ни ово није немогуће“.

Као највећу победу у каријери Троицки издваја тријумф над Љодром којим је Србији донео трофеј Дејвис купа 2010. године. И ове године ’Орлове’ чека велики изазов на старту – од 6. до 8. марта у првом колу Светске групе у Краљево долази селекција Хрватске предвођена Марином Чилићем.

“Циљ нам је да играмо у најјачем саставу. Желим да играм за репрезентацију, сви волимо да играмо за нашу земљу и увек дајемо све од себе да што боље прођемо. Надам се да ћемо сви бити здрави. Играмо код куће, али Хрватска је тежак жреб. Очекујем интересантан меч, јавност је сигурно прилично узбуђена, али још има времена до тада. Мислим да ћу до тада подићи форму и да ћу бити потпуно спреман“.

“Агасијева књига? Мало сам се разочарао“

Честа је предрасуда да је у свету тениса постоји различит однос према онима који долазе из великих и моћних земаља, насупрот онима који долазе из малих држава попут Србије. Троицки каже да то није осетио на својој кожи, као и да је Новак Ђоковић много допринео побољшању слике коју други имају о Србији.

“Било је неких ситница, али не упечатљивих случајева, тако да то није било ништа страшно. Новак је од наше земље направио много, сви су чули за Србију због Нолета. Увек сам био поносан што сам Србин, али сада странци много више знају за нас и препознају нас. Сада је то доминантна слика и имамо сасвим нормалан однос са свима“.

Андре Агаси био је човек на којег се Виктор умногоме угледао док је одрастао. Након што је прочитао његову аутобиографију “Опен“, утисци су му помешани.

“Прочитао сам књигу чим је изашла јер ми је Агаси био узор кроз цело детињство. Увек сам га пратио, гледао њега – шта ради, како ради... Било ми је интересантно у почетку, али после сам се мало и разочарао. Некако ми га је било жао – ја играм тенис зато што волим и цео живот сам то сањао, да уживам на терену и да играм са најбољима. А он је све то радио из неког ината, никада није ни волео тенис... Такође, разочарао сам се што је признао да је узимао дрогу – није то био допинг, није му помогло на терену, али њему су опростили зато што је велико име. То ми је оставило горак укус. Ипак, све у свему, то је сјајна књига – има ствари које су веома занимљиве професионалним тенисерима. Описао је у једној реченици потпуно исти осећај који и ја имам – када се пробуди на неком турниру у хотелу у мрклом мраку, а не зна ни где је, на ком континенту, колико је сати... То нам се свима догађа после толико промена и путовања, изгубиш се и три-четири минута немаш појма ни о чему. Препоручио бих књигу свакоме, не само тенисерима, пошто је веома забавна“.

Агаси у књизи описује и како је знао да чита шта медији говоре и пишу о њему, па смо питали Виктора има ли и он сличан обичај.

“Све мање гледам шта пише у медијима. Раније сам доста гледао и неки пут ме је то погађало када изгубим – и коментари и наслови. Касније сам све мање то проверавао и нисам се оптерећивао јер сам се нервирао и губио енергију без икаквог разлога. Свако има право на мишљење, али има толико нестручних људи, поготово код нас има људи који су преко ноћи постали ’тениски стручњаци’. Са друге стране, било је и ситуација када похвале у медијима и у јавности дају додатну енергију – углавном и после победа више гледам, буде ми пуно срце“, каже нам Виктор и присећа се једне занимљиве анегдоте.

“Једно време смо Јанко и ја били на тапету неким навијачима, па нам је било смешно – кад изгубимо, онда одемо да гледамо шта пишу. Испрозивају нас страшно, у стилу ’види га, изгубио од овога’ и слично, а ми се смејемо“.

“Психолог ме опусти и научим нове ствари“

Тенис невероватном брзином иде напред – професионализам је на све вишем нивоу, води се рачуна и о најситнијим детаљима, а то се после види и на терену.

“Све се боље игра, тенис пред 20 година као да је био други спорт у односу на данашњи. Много више се тренира, тенис је постао фокус живота, сваки детаљ је од изузетне важности, има их хиљаду у току дана. Али што си професионалнији, то више имаш самопоуздања јер знаш да радиш праву ствар – осећаш се боље кад је тешко. Исхрана је рецимо важан фактор, већина тенисера пази шта једе“.

Психичка стабилност у спорту је често линија која раздваја победу и пораз, а то је нарочито случај у индивидуалном спорту као што је тенис. Тога је свестан и Виктор.

“Углавном сâм себи помажем у психичкој припреми за меч или кроз причу са тренером – најважније јесте да се одагна притисак. Ишао сам код неколико психолога који су ми помагали, тренутно идем код једне докторке чија помоћ ми је вредна – научим нове ствари, опусти ме и скрене ми пажњу на ствари на које можда нисам обраћао пажњу, а требало је. Поготово је то важно у индивидуалном спорту, пошто је стрес већи“, закључио је Троицки за Б92.