Кежман открио детаље о сукобима са Видићем и Пиксијем...

Матеја Кежман објавио аутобиографију "Само ми Бог може судити" у којој је открио разне детаље из свог живота и каријере. Шта се догодило између њега и Видића на СП у Немачкој? Хтела га је Звезда, али... Цело поглавље о Пиксију!

Матеја Кежман је једно од имена које је свакако обележило крај 90-их година и почетак новог миленијума у српском фудбалу.

Некадашњи нападач Партизана, чије се име и данас скандира на трибини, човек је који је својевремено направио највећи трансфер у историји српског фудбала, који је на Европског првенства 2000. године искључен после само 30-ак секунди, који је играо у многим земљама, али је у хпландском ПСВ-у оставио најдубљи траг... Написао је Кежман аутобиофраску причу "Само ми Бог може судити" у којој је открио много детаља из своје каријере, који су мање или више познати, али и оних које до сада нисмо знали.

Да ли знате име тренера којег назива својим "другим оцем"? Да ли знате да су навијачи Црвене звезде хтели да пуцају у њега? Какав је био Вујадин Бошков? Зашто и откад не разговара са Драганом Стојковићем-Пиксијем?

Открио је да га је својевремено хтела Црвена звезда, али да је он желео само у Партизан. Мада, признаје: "Да ме, ипак, није звао Партизан, отишао бих у Црвену звезду. Да ли бих погрешио? Не знам. Знам само да срце не можеш да превариш".

Највећа мистерија и прича у вези са Кежманом датира из 2006. године и чувеног Светског првенства 2006. године у Немачкој, када је репрезентација тадашње СР Југославије доживела бродолом у групи. Али, осим лоших резултата то такмичење обележио је и сукоб Кежмана и Немање Видића на тренингу.

Кежман је тада напустио национални тим, али нико није знао прави разлог, осим да је било неког кошкања између њих двојице.

У делу књиге коју је он креирао, Кежман се осврнуо на целокупну атмосферу у националном тиму, која је и довела до тога да он и Видић, на неки начин, "зарате", али је открио и да је Данијел Љубоја био један од оних који је подривао климу, односно био је, да се слободно изразимо - трачара.

Ево шта је написао Кежман о дешавањима у репрезнтацији те 2006. године и зашто је то називао "логором":

"Већ на припремама брод је почео да тоне, а главни удар био је на капетана. Селектора (Илија Петковић) су медији разапињали због тога што је позвао сина у репрезентацију, а односи међу играчима више нису били искрени. На површину је испливала сујета, појединце нисам могао да препознам, као да нису били исти људи...".

"... Све је пукло кад је селектор позвао сина у репрезентацију. Поштовали смо његов избор, али он због притиска медија и прозивки појединих клупских функционера више није био свој. У квалификацијама је све држао под контролом, вукао је потезе који су нас одвели у Немачку, али сада нисмо имали селектора...".

О Данијелу Љубоји...

"Када је кренула та лавина (после пораза од Аргентине), није било заустављања. Тада смо се сви повампирили, нисмо личили на себе. Имали смо некад добру атмосферу, били смо група, стално заједно. Рекао сам Декију Станковићу да ово више није екипа, ни ко ни са ким не прича. Поједини играчи 'буше' друге, мислим да је било проблема са Љубојом и Короманом. Људи су се потпуно променили, као да је неки ђаво ушао у њих. Деки Станковић је због тога био на ивици да уђе у сукоб са њима. После седам дана и ја сам хтео да идем кући. Прорадила је сујета међу играчима, оно најгоре. До јуче смо били најбољи другови, сада један другом радимо иза леђа... Љубоја иде код Саве Милошевића и прича му ружно о мени, а онда дође код мене и каже ми: 'Ти и ја смо тандем, Сава неће играти'. И тако од собе до собе. Шта да радиш, слушаш и трпиш. Све до једног тренутка кад смо били у ресторану - нисам више могао да ћутим.: 'Доста, бре, човече.Како те није срамота? Гледаш ме у очи, гледаш Саву, идеш од играча до играча и све редом оговараш".

Кежман и Видић дуго после СП у Немачкој нису разговарали. Ево Кежманове стране приче:

"Колико је било ватре и набоја могло се видети и на тренинзима. У медије су процуриле и ствари које нису за новине, због атмосфере, амбијента. Примера ради - моји дуели са Видићем. Сада, после свега, назвао бих то глупошћу, али тада је адреналин био толики да није било самоконтроле. Играли смо на два гола и како примим лопту, тако ме Вида удари, закачи.

- "Видо, шта ти је, бре, човече?".

Он ми одговара: "Ја тако тренирам, тако играм!".

- "Знам, брате, али имамо утакмицу, је л' треба да ме повредиш?".

Видић: "Ма, ћути, само играј".

Онда он прими једну лопту, мало је гурне, а ја га обема ногама одигнем од земље: "Ја тако тренирам, тако играм!". Примим онда ја лопту и не видим Видића, заскочи ме с леђа и направи такав старт да се чуло само моје колено... Ставили су ме на носила и пребацили у болницу. На снимку се видело да колено није пукло, али се радило о јаком нагнњечењу. Видић. Били смо некада цимери, играли плејстејшн. Одлазили на пиће. Сад нисам могао да га препознам...".

Препричао је Кежман и како је потом, заједно са Дејаном Станковићем, био код Видића у соби, како би изгладили односе, али да је Видић ћутао, да није рекао ни реч.

Кежман је потом, са још неколицином играча, послат кући, иако је желео да остане уз тим. Био је проглашен за "жртвено јагње", наводи.

Постоји засебан део аутобиографије, у којој су цитирани они који су желели да учествују у прављењу овог дела. Између осталих и Немања Видић.

Ево шта је Видић написао о тој Немачкој 2006. године, а прва реченица му је била: "Будалаштина је да сам га ја отерао из селекције!".

"Кежман је одговоран човек, упоран, жељан напретка, успеха, паметан, професионалац од главе до пете... Што се наше комуникације тиче, дружења у неколико заједничких репрезентативних година, сусрета током припрема за утакмице, будући да се изван тог сегмента нисмо виђали - због природе посла у својим фудбалским срединама - рекао бих да су били веома коректни, чиме бих ставио тачку на све изјаве дежурних душебрижника и њихова упорна упињања да наш однос представе у негативном светлу. Да, дошло је до варница на Светском првенству у Немачкој, па шта? Живи смо људи, дешавају се такве ствари, нисмо ни први, ни последњи... Нервоза је тада учинила своје, после пораза од Холандије дошао је и први тренинг, један на један, нас водјица у главним улогама, оштри стартови... После толико времена од тог нашег суочавања и даље тврдим да би све прошло поптуно безазлено, да би се заборавило после минут-два после тога, да новинари нису присуствовали тренингу, чиме је аутоматски свему дат невероватан одјек".

Видић наставља:

"Писало се све и свашта, да би се касније констатовало како сам тражио да се Кежман удаљи из националног тима, а све то, наводно, условио својим учешћем у репрезентацији!? Будалаштина прве врсте, ко је иоле разуман, ко ме бар мало познаје, лако ће да спозна истину. Ако је неко ипак мислио да се ради о отвореном сукобу, који траје и трајаће, мораћу да га разочарам. Са Кежманом имам одличне односе, чујемо се телефоном, кад год се видимо - изгрлимо се, седнемо, попијемо пиће, ручамо, вечерамо... Наздравље!".

Посебно поглавље у књизи Кежман је посветио Драгану Стојковићу-Пиксију. То поглавље је назвао: "Пиксијева срамота".

Све се дешавало после оне бруке против Азербејжана 2003. године (2:2) у квалификацијама за Европско првенство. Кежман је био замењен, па је по изласку са терена опсовао. Објаснио је да га је заболела неправда, да је само желео да стави до знања да му није свеједно.

Било како било, после те утакмице, замолио је тадашњег председника Савеза Драгана Стојковића-Пиксија да узме мало предах од репрезентације и да разговор остане међу њима. Међутим, Пикси је дан касније медијима рекао да Кежман више не жели да игра за репрезентацију.

"Нисам могао да верујем. Опет сам позвао Пиксија: 'Срам те било, и година и каријере. Не разумем зашто си рекао новинарима. Могао сам да кажем да сам повређен, да слажем и селектора и Савез, али то не би било поштено. Лепо сам те позвао и рекао шта је проблем. Људски сам ти се обратио. као човеку, председнику. А ти си ме злоупотребио".

Кежман наводи да са Стојковићем нема никакав контакт, а да са Савићевићем није раздговарао до пре две године, када су се срели на мору и од тада су "запокали ратне секире".

У својој аутобиографији Кежман се присетио и свог првог "вечитог дербија", када је дао гол Црвеној звезди и како је прославио гол имитирајући пуцање из митраљеза окренут према северној трибини стадиона у Љутице Богдана.

"Нисам тада размишљао колико ће непријатности да ми донесе овај гест. Било је то време криминала и људи који се нису обазирали на закон, сила и насиље нису им били страни. Постао сам најомраженија личност на Звездном северу. Прво због постигнутих голова, а онда и због реакције... Имао сам много непријатности,. Два пута ме је јурила група од десетак навијача Звезде са моткама, а једном сам имао филмску потеру београдским улицама. Возио сам се Булавером када су ми пресекли пут, истрчали из аута и претили ми пиштољем: 'Сад ћу да ти пуцам у ноге, говно гробарско'"...

О томе зашто Гуса Хидинка сматра својим "другим оцем", како је Вујадин Бошков, као селектор "знао само име Синише Михајловића од свих репорезентативаца" и о многим другим интересантним причама из живота Матеје Кежмана прочитајте у његовој аутобиографији "Само ми Бог може судити", која ће од петка, 26. децембра бити у продаји у издању "Лагуне".