Звездина полусезона за ''десетку''!

Три месеца за памћење, три месеца којима су се и најзагриженији навијачи само потајно надали. Тако се у најкраћем могу описати игра и резултати Црвене звезде у досадашњем току сезоне. У АБА лиги црвено-бели су суверени и оборили су рекорд по броју узастопних победа на старту такмичења, а у Евролиги су играли зрело, показали да и на тешким гостовањима верују у себе, па су у најизједначенијој групи два кола пре краја обезбедили пласман у Топ 16 фазу.

Радоњићева филозофија умногоме се заснива на притиску на противничкој спољној линији, а то је и ове сезоне база Звездине одбране. За то црногорски стручњак има и потребне играче – Лазића и Калинића, али и Јовића, Дангубића, Блажича и Џенкинса. Сви они ’гризу’ у одбрани и онемогућују или успоравају организацију напада.

Међутим, оно што је још импресивније јесте тимска одбрана црвено-белих – новајлије су се уиграле можда и брже него што се претпостављало, па је у појединим моментима одбрана Звезде заиста деловала застрашујуће, без иједног кашњења у ротацији, са правовременим помагањима и преузимањима. Наравно, било је и падова концентрације, али они нису били ненадокнадиви.

У нападу црвено-бели доста поена постижу из контри, после Вилијамсовог пик-ен-рола или спуштањем лопте на Марјановића. Ипак, потпуно би погрешно било Звездину игру сводити на њих двојицу – показано је и доказано да је београдски тим ове сезоне оличење фразе коју спортисти често користе, а то је “сваки пут се неко други истакне“.

Преокрет у мечу са екипом Будућности направила је петорка Јовић, Блажич, Дангубић, Калинић, Цирбес, а Лазић је заблистао у дербију са Партизаном. У мечу у Валенсији у којем је обезбеђен пласман у Топ 16 у тренуцима када се меч ломио на терену није било ни Вилијамса ни Марјановића, а кључне поене постигао је Блажич.

Јака је ’повукао’ и у стегнутој атмосфери на почетку другог полувремена против Нептунаса у Арени, а тај меч преломио је Џенкинс са пет везаних поена за +15. Јовић је са успехом преузео одговорност недавно у Скопљу, Калинић је енергијом и правим потезима у правим тренуцима неколико пута покренуо ствари са ’мртве тачке’, а Митровићеве игре су константа која олакшава посао саиграчима.

Маркус Вилијамс је врста кошаркаша коју су навијачи Звезде прижељкивали, нарочито прошле сезоне – креативан и склон импровизацији. Код таквог типа играча граница између генијалности и лудости често је врло танка – Вилијамсови проценти шута ове сезоне нису баш за похвалу, на неким утакмицама могао је да буде трагичар, на некима је и био, али крајњи збир његовог утицаја на игру Звезде јесте “дебели плус“.

У потпуности је разиграо Марјановића, али не само њега, његове асистенције стварно јесу “са друге планете“, а и осталим саиграчима улива сигурност. Уз то, на почетку такмичења у Евролиги, вероватно кључном за даљи ток, на мечевима са Галатасарајем и Валенсијом погодио је сваки пут када је било потребно. Дакле, Вилијамс је зачин који је недостајао црвено-белима, а и он ужива у Београду и у томе да буде предводник младе екипе, то се добро види и на паркету и ван њега.

Бобан Марјановић, како и сâм често истиче, више ужива у кошарци него у раној фази каријере, самопоуздање му расте још од периода у Меги, а ове сезоне супериоран је и у европским оквирима – после прве фазе најкориснији је играч Евролиге. Боби је у односу на прошлу сезону поправио кретње у одбрани и додавачке способности, увек је на офанзивном скоку, чешће поентира и на ниском посту, а у комбинацији са Вилијамсовим и Митровићевим асистенцијама, изузетно је тежак задатак за сваког противника.

Знало се да ће ове сезоне велики терет пасти на капитена Луку Митровића, а он га са лакоћом носи – висок степен кошаркашке интелигенције и разумевање и осећај за игру велика су му предност у односу на многе (отуда и бројне асистенције), а када повуче контру, подсећа на Новицу Величковића из најбољих дана. Тројке шутира са више вере у себе (“све је у глави“, рекао ми је пре почетка сезоне), а кош може да нападне и лицем, најчешће ролингом који је усавршио, као и леђима. Простора за додатно побољшање још има – пре свега на споменутој игри леђима, шуту и на физичкој снази, али Митровићеве досадашње игре одушевиле су бројне стручњаке.

После напорног лета са репрезентацијом, Николи Калинићу било је потребно мало времена да пронађе форму, али је потом постао један од најважнијих играча у ротацији – игра чисту и сврсисходну одбрану, лети у контре и веома је значајан фактор у скоку. Уз то, кошу прети и игром леђима, на тај начин уништио је Ромејна Сата у Београду, напредовао је у шуту за три поена, а и приметно је да ради на техници. Ипак, оно што је најупечатљивије код Калинића јесте то што се никога не плаши – увек је спреман да се “побије“ за екипу и да донесе полет и додатну енергију.

Показни пример Звездине одбране јесте Бранко Лазић, који је редом ’закључавао’ противничке најбоље играче (ако сам исправно видео, Аројо му је честитао после меча у Београду), а стигао је и да погоди по коју тројку и бацање. Стефан Јовић мучио се са повредама, али полако хвата форму, док је Чарлс Џенкинс имао велику кризу из које се полако али сигурно вади.

’Ђенка’ је специфичан човек, из бројних разговора са њим може се закључити да много размишља о својој игри и анализира је, па му је самопоуздање пало после лоших партија. Ипак, минуте је зарађивао одбраном и својим односом према раду, а не једном је истакао колико му значи подршка стручног штаба и саиграча. У последњих месец дана одиграо је неколико изврсних утакмица, али утисак је да би у појединим тренуцима требало да буде агресивнији ка кошу.

Звездин ’питбул’ и љубимац навијача јесте Јака Блажич – иако и даље понекад брзоплет, Словенац је ове године рационалнији и не дешава му се да ’изгори’ на почетку утакмица. Напротив, пружа добре игре у континуитету, а показао је и да тим може да се ослони на њега кад је важно. Као и прошле сезоне, одбрана му је на високом нивоу, увек је први у контри, али сада је знатно смиренији са линије пенала (84% и у Евролиги и у АБА лиги). Речју, Блажич је играч са победничким менталитетом, онакав какав је Звезди потребан.

У предсезони је Немања Дангубић имао проблема са повредом, што га је омело на почетку такмичарске године. Уз то, Дангубић се први пут суочава са толиким притиском јавности и потребно је време како би научио да се избори са тиме. Он је момак са фантастичним физичким предиспозицијама, поседује одличну контролу лопте и може на разне начине да помогне тиму. Чини се да је мало променио механику шута, а евидентно је и да много вежба скок-шут са дистанце како би му то постало оружје (уз његов одраз, то би ретко ко могао да брани). Биће још бољи у наставку сезоне.

Мајк Цирбес имао је бриљантних партитура, као нпр. у Виторији или у Загребу против Цедевите, не троши много лопти и солидно обавља своју улогу у тиму, али требало би да поправи одбрану од пик-ен-рола, као и да смањи број фаулова у нападу.

Млади Марко Тејић прилике је користио са променљивим успехом – јасно је да има потенцијала, али како је и сâм рекао, треба да ради на јачању и убрзању ногу. Никола Ребић ретко је добијао шансу у тренуцима када је утакмица још ’активна’ и вероватно би му пријало да чешће игра док меч још није одлучен, као нпр. са Игокеом. С обзиром на паклен распоред, врло је могуће да ће двојица Звездиних младића рођених 1995. године добити нешто већи простор за доказивање.

Иако су му многи проналазили мане, укључујући и потписника ових редова, тренер Дејан Радоњић заслужио је огроман кредит код навијача Црвене звезде. Он је човек који је селектирао тим и одредио стил игре, који је склопио коцкице и код којег су Марјановић, Митровић, Блажич и остали индивидуално напредовали, а за све то ваља му скинути капу.

Ипак, тек је крај децембра и рано је за свођење било каквих рачуна јер најважније битке тек предстоје. Тога је свестан и тренер Радоњић, који је неколико пута говорио о тој теми на конференцијама за медије, а то знају и сви играчи. Зато – опрез, једнак труд као до сада и без еуфорије.

За сада – чиста десетка.