Дивна прича: Ко је бољи - Анри или Ширер?!

Велики си шпиц, Тјери, али био је, памтиш га и с терена, један бољи чак и од тебе...

Фудбал 19.12.2014 | 20:40

Био је играч плаве крви. Један од оних фудбалера који служе као показна вежба и крунски доказ да је фудбал уметност, да се о само једном продору може написати подебели роман-река, да је у дриблингу, само ако умете да је пронађете, сакривена поезија, а да тачан, луцидан пас звучи боље од успаванке коју мајка певуши свом јединцу ушушканом у топлом креветићу.

Био је Тјери Анри, који је ове недеље саопштио да је његова импозантна фудбалска каријера дошла до свог природног краја, ипак много више од пуког уметника. Уметници су кварљива роба, с годинама постају терет себи самима, на силу покушавају да врате инспирацију која их је прославила.

Анри ништа није радио с великим планом, чак ни онда када је извозао читаву одбрану Тотенхема, чак ни онда када је ошашавио тројицу играча Ситија, ни када је волејчином одувао Јунајтед, не, ни када је петом дао гол Чарлтону, ни када је онолико пута лобовао заблудела голмана што није имао појма шта му се спрема. Он је био велики баш зато што је био спонтани импровизатор, неподношљиве лакоће корака, ружно италијанско паче које је у прљавој Темзи израсло у најлепшег, најграциознијег лабуда којег ће Премијер лига икада видети.

Био је савршен, био је чудесан, био је човек због којег се вредело заљубити у фудбал, Арсенал, стари Хајбери - када је он играо, готово да сте могли кроз телевизор да омиришете траву и зној Премијер лиге.

Све је то био Тјери Анри. Само једно није био и само једну титулу није заслужио – а дали су му је, на вест о крају каријере, надахнути новинари и милиони његових поклоника, који су се такмичили у суперлативима и епитетима за ванвременског Француза. Није био, упркос томе што сте можда прочитали ових дана, најбољи нападач у историји Премијер лиге. Чак и ако јесте био најбољи играч, мада би и његов другар Бергкамп имао шта да каже баш на ту тему...

Извини, Тјери, али то звање може да припадне само једном момку, иако је он покупио много мање сребрнине од тебе, иако није живео у посх Лондону или урбаном Њујорку.

Ширер, наравно, Алан, не због свих оних златних копачки, лопти или статистике која је сабрала 260 „рецки“ у најбољем првенству на свету, већ због осећаја за гол, због радости када га постигне, због тога што је на свом дебију за Саутемптон остварио хет-трик (и то против Арсенала!) због тога што је једнако умешно умео да игра и против Астон Виле и против Аргентине, због оног „Схеара, Схеара“, које би црно-бели део севера Енглеске понављао из суботе у суботу, рефрен који је обележио један град, једну епоху, једну каријеру.

Својевремено се у угледном Гардијану појавио текст у којем се тврди да је Алан Ширер, уз сву његову љубав према Њукаслу, био најбољи у Блекберну. И опет, статистика би вам дала за право да то кажете, што је био новинаров крунски аргумент: Роверси су волшебно приграбили титулу у тада тек растућој Премијер лиги, а Сатон и он били су прототип савршеног тандема – било је довољно да Ле Со или Шервуд пошаљу лопту ка голу и Крис и Алан би се побринули за то.

Но та је премиса лажна: Алан је, у суштини, тамо био само на краткотрајној позајмици, макар она још не била договорена. Његов кисмет морао га је одвести на Сент Џејмсов парк, тик после Европског првенства 1996.

Тамо ће дати све од себе, тамо у свом граду, на стадиону који је походио као клинац. Да је ово документарни филм, сада бисмо видели рез, па снимак дванаестогодишњег плавушана који суботом поподне, мирно и тихо, као у манастир, хода према трибинама, потом опчињено, без иједног трептаја, читаву утакмицу гледа само у једног играча на терену, великог Кевина Кигена. Дотад је знао да је рођен да постиже голове, говорили су му то и на школском игралишту, али овај суперстар ће га, а да то и не зна, научити свему што уме. Алан нетремице посматра како Киген игра, скида фазоне и сања о дану када ће и он заиграти у штрафтастом Умбро дресу са великом плавом пивском звездом изнад желуца.

Судбина некад заигра на кварно, а некад се све звезде погоде баш за вас, па помислите да ћете довека бити њен миљеник. Управо ће Киген бити менаџер Њукасла када блекберновски Алан буде изводио премијерлигашке голмане на стрељање, једног по једног, и управо ће Киген наговорити власнике да оборе светски рекорд и дају 15.000.000 фунти да би сина тог града вратили кући.

Тамо ће црно бела „деветка“ три пута доћи надомак највећег успеха, само да му се, попут мачке из „Алисе у земљи чуда“ исцери онај велики Шкот црвеног носа и задаха најбољег јужноамеричког вина помешаног са жвакаћом гумом. Прва два пута Киген и Ширер баш нису имали среће, мада су се држали у игри за титулу све до пред коло-два до краја. Оним последњим трзајем, последњом великом шансом за клуб који је увек мислио да је већи него што јесте, руководиће сер Боби Робсон: те јесени 2001. Шервуд ће бити Ноби Солано, Сатонову улогу играће Крег Белами, а Ле Со ће се претворити у великог Герија Спида, Ширер ће бити Ширер из најбољих дана, но онај други сер, Алекс Фергусон, по навици опет излази као победник...

С временом ће се голови благо проредити, мада их је и даље било и за извоз и за шпице – има онај из новембра 2002, пред крај утакмице, у Њукаслу је 1:0 за Евертон, убоги Шола Амеоби одиграва свој најбољи потез у каријери: главом спушта лопту на двадесет и кусур метара, Алан налеће на њу и опаљује волеј којем би Тјери Анри аплаудирао и покушао да га имитира, потом трчи готово унезверено, традиционално с једном подигнутом руком и баш то ће радовање бити на шпицама Премијер лиге, тик пре Анријевог подизања пехара уз велики осмех.

Има и онај из априла, седамнаестог, 2006, када Њукасл на полувремену губи од највећег ривала Сандерленда, а онда Мајкл Чопра даје гол ниоткуда, па свега двадесетак секунди касније, 61. минут је, неки играч у црвено-белом руши Н'Зогбију и Ширер узима лопту, миран као и увек, постиже гол с пенала – „резантно“, рекли би наши коментатори – само да би му Хулио Арка ударио и скратио му каријеру за та три последња меча у сезони.

Дошао је са хет-триком против тима који ће, понајвише због Тјерија Анрија, бити симбол лепог фудбала с краја прошлог и почетка овог миленијума, отишао је са голом против екипе коју је волео да мрзи још као клинац.

Писаће се о Анрију и химне и елегије, дакле, и не треба му, у данима када рашнирава копачке, одузети ни промил апсолутно заслужене славе. Само треба назвати ствари правим именом: велики си шпиц, Тјери, али био је, памтиш га и с терена, један бољи чак и од тебе...

За крај бисмо и од вас волели да чујемо ко је, по вашем мишљену, бољи нападач, Радујемо се вашим коментарима...