Крсној слави није мјесто у ресторану

Крсна слава је специфичност везана само за Србе и не може се посматрати издвојено од цркве, односно од саме литургије, наводи свештеник Епархије бањалучке Драган Грујић.

Република Српска 19.12.2014 | 13:57

Постоји више тумачење како и зашто су настале крсне славе. Историјски утемељено је схватање да су српске породице, у прелазном периоду прихватања хришћанства, свака за себе, узимале одређеног заштитника.

"И тако, према неком племенском знаку или према презимену, како то данас кажемо, славе су почеле да се разликују, јер је свако узимао различитог светитеља за свог `патрона`, или се по тренутку примања хришћанства узимао светац за заштитника", објашњава Грујић за Срну.

Временом то се преносило са кољена на кољено, па свака породица има своју крсну славу по свом презимену, по мјесту одакле потиче. Грујић наводи и објашњење да слава има утемељење у литургијским разлозима, односно да је настала из обичаја или праксе обреда приношења хљеба - славског колача Пресветој Богородици.

Због немогућности да сви буду они који ће приносити хљеб Богородици, такав обред се касније пренио на светитеље. На тај начин, појашњава свеештеник Грујић, добијена је разноврсна "плејада" светитеља, црквених празника у току године, које су православни Срби узели и поштују као крсну славу.

"У данашње вријеме имамо проблем номиналних хришћана, односно оних који се декларишу као православци, а који немају конкретан однос и везу са црквом, па смо често у ситуацији да видимо да се крсна слава не поштује и обиљежава мимо цркве, мимо обреда и мимо литургије", напомиње Грујић.

Он истиче да крсна слава не може бити издвојена из цркве, нити је могуће да лаик врши обред "читања славе". Није могуће да породица обиљежава светитеља, а да укућани нису крштени, а уз то обавезно је придржавање основних црквених постулата као што су постови, односно да се испоштује то да ли је дан посни или мрсни.

Обиљежавање славе почиње из цркве, како би се породица везала за цркву доласком на литургију и причешћем на крсну славу, а онда се из цркве славље пренесе у кућу. Свештеник Грујић напомиње да је неопходно славски хљеб и жито донијети у цркву, као и да обични славски ручак, без других обреда, није довољан да би се славила слава.

Крсна слава је породични празник и нема смисла преносити крсну славу са кућног огњишта у некакве јавне просторије као што су угоститељски објекти. "Крсној слави није мјесто у ресторану, без обзира колико мали био дом.

Неком је важније да му дође 50 или 100 званица, али губи се онај битни моменат да слава треба бити везана за кућно огњиште", истиче Грујић.

Када је ријеч о томе да крсне славе славе и установе, институције те предузећа, свештеник Грујић напомиње да је тога одувијек било у српском народу, те да је то поготово везано за школску славу Светог Саву.

Он напомиње да није никакав проблем то што људи тамо гдје раде желе да се окупе у славу Бога и светитеља, али упозорава да и ту треба бити опрезан како се слава не би претворила у некакву свјетовну забаву.