Богу хвала што сам рањен,сада имам од чега да живим"

Милан Сопић, најмлађи одликовани борац Војске РС: Богу хвала што сам рањен, па данас имам од чега да живим!

У рат је отишао са непуних 19 година. Право из школске клупе. Ни први, ни посљедњи. Са завршеном средњом машинском школом „бачен“ је у ратни гламочки казан. Додијељен пјешадији. Убрзо након тога пролази обуку за команду вода, скаче са ратишта на ратиште, махом крупска, а 12. фебруара 1992. године, у 21. години живота бива рањен на Грабежу, код Бихаћа. Милан Сопић се и данас сјећа тих дана.

- Рањен сам директно у бутину. Имао сам седам операција. Прва од њих је била у Бањалуци и тада су ми скидали дијелове костију да би ми наставили ногу. Након те операције сам добио инфекцију костију, па сам послан најприје на Бањицу, потом на Војно-медицинску академију, а на концу и на Бежанијску Косу, гдје су покушавали да утврде жариште инфекције и да спасу што се спасити да. Срећом, нога је спасена.

Добио је сребрну медаљу за храброст у 21. години, јер је на бихаћком ратишту, осим што је рањен, водио и 54 млада војника. Сопић је најмлађи одликовани официр Војске Републике Српске.

- Не знам да ли сам најмлађи, то је тешко сада утврдити, али сам сигурно међу најмлађима. Тражио сам податке, али нисам нашао никога млађег, што, наравно, не мора ништа да значи. Пет година сам био на штакама, од 1994. го 1999. године. Нисам радио. Живио сам код ћаћиног стрица, као подстанар, на Паприковцу. Тек сам 1998. године од Министарства за избјеглице и расељена лица добио стан, у којем и данас живим.

Након што је бацио штаке – радио је све. Прво је двије године радио на пилани у Рибнику. Потом је у Бањалуци резао иверице и елементе за кухиње и плакаре, а потом се запошљава у бањалучкој Фабрици дувана, гдје и данас ради.

- На кратко сам, прије неколико година, напустио фабрику, да спасим стан и брак. Стан сам спасио, али жену и брак нисам успио. Радим као мајстор на одржавању цигарет- машина. Задовољан сам послом. А платом? Ко је данас задовољан платом? Сва срећа што сам рањен, па примам инвалиднину и захваљујући томе имам за пиво.

Милан Сопић је борац прве категорије и ратни војни инвалид са 80 одсто трајног инвалидитета. Мјесечно добија 420 марака на име рањавања, а на годишњем плану добије 140 марака борачког додатка и 260 марака за одликовање. Уз плату коју заради – то је довољно да преживи.

- У овој држави треба имати срећу, па бити рањен и добити инвалиднину. За посао није довољна само срећа, него су више од свега потребне везе. Моја прича је само једна у низу ружних прича. Побогу, мени требају 44 године и 7 мјесеци да зарадим једногодишња примања Николе Шпирића! Па да ли је то могуће? Бориш се колико можеш, али на крају останеш сам. Држава? Која држава? Каква држава? Она је своје борце давно презрела. Знате ли ви када је била 1995. година? Данас је 2014. година, а људи и даље нису збринути, некају кров над главом, немају посао, често немају шта да једу.

Извор: Фронтал.рс