Дивна прича: Како је настао Интерконтинентални куп?

Те 1966. године било је јасно да се фудбалски рат Европе и Јужне Америке више не може избећи, због неких мутних дешавања на Светским првенствима. Огорчени Јужноамериканци користиће сваку прилику за освету. Друга половина шездесетих тако је остала упамћена као најкрвавији период фудбалске историје.

Фудбал 12.12.2014 | 13:00

Све је почело од Мусолинијеве манијакалне жеље да фашистичка Италија постане првак света... Средства нису бирана – од врбовања синова и унука оних осиромашених имиграната који су крајем 19. века побегли у нови свет у потрази за бољим животом, до бестидних крађа и судијских подметачина на самом терену. Шпанија, и пре свега Италија, осиромашили су јужноамерички фудбал одводећи неке од најбољих фудбалера. Почело је с Рајмундом Орсијем и Луисом Монтијем, а наставило са Сиворијем, Ди Стефаном, Алсидесом Гиђом... Ово су само нека од имена великих звезда које ће пуним сјајем засјати далеко од свог матичног народа.

Монти је играо два финала Светског првенства с два различита тима. У Уругвају је носио дрес своје Аргентине и изгубио од домаћина, а четири године касније постао је шампион с Италијом. И Орси је прво носио дрес Гаучоса, био један од хероја у Аргентини, али се титулом планетарног шампиона окитио с Азурима. Слична је ситуација с Алфредом ди Стефаном и Омаром Сиворијем нешто касније, с тим што се њих двојица неће прославити у репрезентативном фудбалу. Алсидес Гиђа је посебна прича. Он је постао божанство у свом Уругвају када је постигао победоносни гол у финалу на Маракани 1950, да би потом попут својих претходника био врбован од стране Италијана. Тај ударац највише је заболео Уругвајце, а на континенту представљао кап која ће прелити чашу. Семе раздора било је посејано...

Док је Бугарин Добромир Жечев – каквог ли имена за онаквог касапина?! – јула 1966. на Гудисону бесомучно тукао Пелеа, сер Стенли Раус, први човек ФИФА у том тренутку и бивши генерални секретар ФА, причао је у интимнијем кругу људи како би евентуални неуспех Енглеза на Светском купу на коме су домаћини значио уједно и тежак ударац за енглеску индустрију, па чак и политику. У исто време један од најбоље обавештених људи тог доба, менаџер Јулиус Украјинчек, нудио је опкладе да ће се домаћин у финалу састати са СР Немачком. Наговештаји да је све унапред изрежирано постојали су дакле још у раној фази такмичења...

Жечев је тако пребио Пелеа да су га с терена изнели на носилима, а када се колико-толико опоравио, докрајчио га је Португалац Моралес. Бразилци су као први фаворити доживели потпуни бродолом. Аргентина је такмичење завршила у четвртфиналу поразом од Енглеске са 0:1. Тај дуел изазвао је много буре. Јужноамериканци су поново били осакаћени од стране судија. Немачки арбитар Крајтлајн искључио је капитена Гаучоса Ратина још у првом полувремену, наводно због псовке. После 90 минута опште макљаже на терену енглески селектор Алф Рамзи само је долио уље на ватру:
"Аргентинци нису људи, то су животиње."

У Шефилду, гле чуда, Немцима и Уругвајцима правду дели Енглез Фини. И он је свој задатак обавио без грешке. Искључио је двојицу Уруса и Панцери су славили са 4:0. Ако је примио неку опкладу, Украјинчек је сигурно лепо зарадио. Последњег дана јула на Вембли су истрчали Енглези и Немци, баш као што је и предвидео.

Фудбалски рат Европе и Јужне Америке више се није могао избећи – огорчени Јужноамериканци користиће сваку прилику за освету. Друга половина шездесетих тако је остала упамћена као најкрвавији период фудбалске историје. Једно такмичење у зачетку под називом Интерконтинентални куп постало је поприште сурових борби које се и дан-данас препричавају. Једна од њих названа је Битка за Монтевидео, друга Масакр на Бомбоњери...

БИТКА ЗА МОНТЕВИДЕО

Равно годину дана прошло је од Светског купа у Енглеској, када су се у борби за незваничну титулу клупског првака света састали Селтик и Расинг. Премало времена како би ране зацелиле, а огорчење код Аргентинаца ишчезло. Легендарни менаџер Келта Џок Стајн саставио је ратничку екипу с једним јединим мислиоцем – Џимијем Џонстоном. Оно што је карактерисало овај тим било је невероватно јединство. Сви ти момци рођени су у округу од 30 миља око Паркхеда и били заљубљени у зелено-беле боје. Титулу шампиона Европе освојили су изненађујућом победом у финалу над Интером, када је и почела њихова апсолутна доминација шкотским фудбалом која се осликавала у девет узастопних титула првака државе.

Стајн је био тренер старог кова. Од својих ученика направио је неустрашиве борце спремне да поднесу све:
"И на тренингу је тражио да дајемо све од себе, да улазимо у дуеле 100 одсто. Често смо кући одлазили пуни модрица", изјавио је једном приликом везиста Боби Мердок.

А да није било тако, ко зна како би се Шкоти заправо провели у Аргентини...

Селтик је на реванш у Авељанеду отишао с минималном предношћу из прве утакмице. Једини гол на Хемпден Парку постигао је Били Мекнил у 69. минуту меча. Знали су Келти да Аргентинцима неће бити важно да ли су у питању Енглези или Шкоти, али оно што ће им се догодити вероватно нису могли ни да замисле.

Још током загревања Џок Стајн је морао да замени првог голмана Ронија Симпсона, пошто га је повредио пројектил који је долетео с тибина. Био је то само увод у оно што следи. Иако је Селтик повео са 1:0 поготком Томија Гемела у 21. минуту, Расинг је већ почетком другог дела преокренуо и обезбедио мајсторицу (тада није постојало правило гола у гостима). Шкоти су минимални пораз бранили "главама" и примили и дали на стотине подмуклих удараца, да би права драма уследила тек по завршетку утакмице, када је повећа група навијача покушала да провали у Селтикову свлачионицу. Колико су се гости у том тренутку уплашили најбоље описује изјава Џимија Џонстона, помало у шали, помало у збиљи...
"Знате шта, поручио бих Аргентинцима да све забораве. Нека узму пехар, ми ћемо бити срећни што идемо кући."

Трећи меч одигран је на неутралном терену – у Монтевидеу. Прави шоу почео је чим је делегација гостију стигла у Уругвај. Прво нису могли да пронађу хотел који би их примио, а када су то некако решили читаву ноћ пред утакмицу одлуке у собе играча домаћини су слали девојке. Али то је био лепши део боравка у Уругвају...

Битка за Монтевидео, упамћена као најружнија утакмица свих времена, одиграна је 4. новембра. Толико емоција, набоја и лудила нешто је што се више никада неће догодити. Забележено је да је први крвнички фаул направио Селтик и то у четвртој секунди меча?! Расинг је убрзо узвратио истом мером. Прва најава да све полако измиче контроли догодила се средином првог полувремена. Десни халф аргентинског тима "окачио се" о Џонстона, а овај га после неколико корака снажно опалио лактом по носу и зарадио искључење.
"Тако је запаљен фитиљ, после тога више није било назад", присећао се Џими Џонстон у изјави за клупску телевизију пре неколико година.

Истог тренутка на терену је настао хаос. Полиција је улетела како би раздвојила завађене фудбалере, на терену су се нашли и тренери, резервни играчи... Судија из Парагваја Родолфо Осорио, увидевши да неће моћи даље да контролише меч, позвао је два капитена (Алфио Базиле и Боби Ленокс) и наизглед поступио паметно – објаснио им је да Базиле иде напоље чим Расинг направи следећи бруталан фаул, односно да ће "поцрвенети" Ленокс у случају да Шкоти наставе да дивљају. Као лидери екипа њих двојица требало је да смире своје саиграче. Међутим...

Ни пуна три минута нису протекла када је Осорио извадио други црвени картон. Ван терена морао је Алфио Базиле. Није много прошло, а Парагвајац се поново ухватио за џеп. Иако је за нову гужву на терену и песничење које ће уследити био крив Џон Кларк (туча с Рулијем), Родолфо Осорио је испунио обећење – искључио је капитена Селтика.
"Кренуо сам да изађем, а онда ми је тренер пришао и одгурнуо ме рекавши да се вратим у игру", препричавао је Ленокс, који је у тренутку инцидента био 40 метара удаљен од гужве.
"Судија ме је поново послао напоље, али Стајн и даље није дозвољавао да изађем!"

Све то је потрајало неколико минута, док се на крају на терену није појавио полицајац, исукао сабљу и под претњом натерао Ленокса у свлачионицу?!

Све ово још више је разјарило Шкоте. Узгред, Расинг је у 56. минуту повео поготком Карденаса, што је додатно распламсало страсти. Трећи Селтиков играч који је искључен био је Џон Хјуз. Аргентински голман Сехас задржавао је време, а Хјуз одлучио да га "мало убрза" ударцем ногом у међуножје...
"Прво што ми је пало на памет када сам угледао како одуговлачи било је како ћу га ударити и да то нико неће видети."

На његову жалост, то су видели сви, па и парагвајски судија.

Утакмица се у последњим минутама претворила у праву фарсу. Због шутирања Сехаса црвени картон је зарадио и четврти фудбалер Селтика – Берти Олд – али он је остао на терену до самог краја?! Како и зашто, познато је вероватно само Родолфу Осорију. Коначан биланс био је следећи: четири искључења за Шкоте (Џонстон, Ленокс, Хјуз и Олд) и два за Аргентинце (Рули и Базиле), уз чак 30 досуђених фаулова за Расинг и 21 за Селтик. Наравно, ту су урачунати само они прекршаји када се неко превијао од болова на терену. Сви су преживели.

Један од мирнијих момака у тиму Расинга Роберто Перфумо описао је један детаљ из тунела по завршетку утакмице, када су страсти већ почеле да се смирују:
"У једном тренутку видео сам плавушана како иде полако према мени, онај момак што нам је дао гол у Глазгову – Мекнил. Погледао сам га у очи и инстиктивно подигао руке у гард. Ваљда због свега што се на терену дешавало... Он је онда испружио руку ка мени и гестикулирао објашњавајући ми да жели да заменимо дресове. Истог тренутка потекле су ми сузе, нисам могао да их зауставим. Скидајући дрес обрисао сам лице. Одједном, све те ружне ствари пале су у заборав... Загрлио сам га и рекао му, овако треба да се игра фудбал. Он се насмејао и одговорио ми на чистом шпанском: Буена суерте, буена суерте... Као да се ништа није догодило", враћао је филм Перфумо годинама касније.

Иза Битке за Монтевидео остале су неке чињенице: три паклена меча на два континента, у три земље и 7.000 пређених миља. Фудбалери Расинга постали су хероји земље, сваки од играча награђен је новим аутомобилом, док су Стајнове ратнике у Шкотској сачекале казне – сваком по 250 фунти од плате "због угрожавања угледа британског фудбала", како је објаснио председник Селтика Боб Кели.

Највећа генерација у историји клуба с Хемпден Парка овакав потез никада неће опростити управи...

ОСВАЛДО ЗУБЕЛДИЈА И УБИТАЧНИ МАЛОЛЕТНИЦИ

Наредне године титулом првака Јужне Америке окитиће се аргентински Естудијантес, што је представљало велико изненађење, док је Европу покорио страшни Манчестер Јунајтед. Свет је жељно ишчекивао нови "спектакл" у Интерконтиненталном купу.

Освалдо Зубелдија, човек који је понео надимак Отац антифудбала, направио је чудо од једног сасвим просечног тима који до његовог доласка није освојио ниједну титулу првака Аргентине. Када је дошао, отпустио је готово цео тим, довео младе лавове и од њих направио праве крволоке или како ће их касније медији назвати – Убитачне малолетнике. Био је међу првим тренерима који се базирао искључиво на дефанзиву, посебно усавршавао прекиде и много пажње посвећивао офсајд замкама. Посебан део његове тактике било је псхолошко малтретирање ривала на терену.

Студиозно се припремао за сваког противника, истражујући га до најситнијег детаља. Легенда каже да је тако једном приликом својим изабраницима открио да је један од играча из противничког табора током лова случајно устрелио свог друга. Током првих неколико минута фудбалери Естудијантеса називали су га убицом, а овај је, логично, убрзо полудео и напустио терен.

Зубелдија је знао да ће у судару с Манчестером имати посла с бољим од себе. Поново је морао да припреми "специјалну тактику"...

Аргентинци су прво "открили" ко је слаба тачка у тиму Јунајтеда – одлука је пала на Нобија Стајлса. Током загревања играчи Естудијантеса напуцавали су га лоптом и прозивали, а када је меч почео, било је ту штипања, гуркања, саплитања... Стајлс је све то некако подносио, све док у 79. минуту после једног крвничког старта није потпуно полудео и узвратио. Његов црвени картон представљао је још једну победу Освалда Зубелдије.

Попут тромеча између Селтика и Расинга, бруталности није недостајало ни овог пута. Почело је гађањем свим и свачим с трибина, наставило крвничким стартовима Карлоса Биљарда, а завршило разбијеном главом Бобија Чарлтона. Менаџер Манчестера Мет Базби био је згрожен након 90 минута рата у Буенос Ајресу:
"Држећи лопту у ногама моји играчи су ризиковали живот."

Аргентинци су на крају остварили планирано. Славили су са 1:0 и на реванш отишли с минималном предношћу.

Енглези су били решени да све наплате с каматом на Олд Трафорду, али поново су били надмудрени. Или једноставно нису имали довољно безобразлука да би се носили са свим подвалама које им је припремио Зубелдија...

Свега је било и на Театру снова, фудбала понајмање. Барем онаквог какав данас гледамо. Шампиона света, испоставило се, одлучио је рани гол Рамона Верона, оца познатијег Хуана Себастијана Верона, који ће, игром случаја, много година касније заиграти у дресу Манчестер Јунајтеда. Чим су повели, Аргентинци су "паркирали аутобус" пред свој гол и ту пролаза више није било. И поново је севало на све стране, а ни искључења, наравно, нису изостала. Када више није могао да истрпи батине, Џорџ Бест је нокаутирао двојицу играча Естудијантеса. Један од њих, Уго Медина, такође је послат у свлачионицу. Док је покушавао да напусти терен (навијачи га гађали кованицама), Бест га је пљунуо у лице. Занимљиво да је врућ судијски кромпир на овом сусрету запао југословенском арбитру Константину Зечевићу, али он се чак, за разлику од свог колеге из Парагваја годину дана раније, још и добро снашао.

Манчестер је у 89. минуту некако успео да изједначи, али то је било све од европског шампиона. Мет Базби поново је био ван себе:
"Аргентинцима треба забранити да играју фудбал!", – изјавио је менаџер Ђавола видевши да су фудбалери Естудијантеса по завршетку меча покушали да истрче почасни круг око терена додатно разбесневши публику.

МАСАКР НА БОМБОЊЕРИ

И трећу годину заредом првак Европе морао је у Аргентину, како би се овенчао титулом најбољег на планети. Тријумфом над Ајаксом (4:1) крајем маја 1969, та несрећа овога пута задесила је Милан. На другој страни поново Зубелдијини Убитачни малолетници. После Масакра на Бомбоњери (играло се на стадиону Боке из безбедносних разлога) свима је постало јасно да је окршај Расинга и Селтика изгледао као неки жешћи меч пионирских екипа.

Освалдо Зубелдија сада је прекопута имао стратега равног себи. Росонере је предводио творац катенаћа Нерео Роко. Иако су и један и други били познати по дефанзивном стилу игре, Милан је на Сан Сиру разбио Аргентинце са 3:0. Ђани Ривера дириговао је игром свог тима и био мозак убедљивог тријумфа, али голове су постизали Сормани (два) и Нестор Комбин. Овај потоњи, пореклом Аргентинац, запао је за око Зубелдијиним "крволоцима". Иако је читав живот практично провео у Француској и Италији, Комбина су сматрали издајником којег би требало докрајчити када дође на реванш.

Нешто мање од месец дана касније Милан је отпутовао у Буенос Ајрес. За разлику од дуела с Манчестером, навијачи Естудијантеса унапредили су технику застрашивања ривала. Приликом изласка на загревање Италијани су поливени водом и врелом кафом у знак "добродошлице". Почело је крваво, како ће се на крају и завршити. Први који се нашао на удару разјарених домаћина била је Миланова "једанаестица" Пјерино Прати. Он је добио такав ударац да је моментално пао у несвест! Лекари су некако успели да га поврате и поред блажег облика потреса мозга, па се након неколико минута вратио у игру?!

Када је Ривера постигао гол за вођство гостију у 30. минуту, Аргентинцима је постало јасно да од трофеја нема ништа, па су до краја утакмице, уместо да спасавају част, искључиво тукли госте, онако за своју душу. Забележено је да је најбруталнији био голман Алберто Полети – још у првом полувремену на патос је слао прво Риверу, а онда Комбина и Сорманија. Чилеанац који је делио правду навелико је навлачио на страну домаћина, тако да ниједан од ових стартова ван казненог простора није окарактерисан као прекршај. О жутим картонима није ни размишљао...

Аутор слике од које и данас застаје дах, а на којој је несрећни Нестор Комбин, крвав од главе до колена, испоставило се био је највећи касапин у редовима Естудијантеса. Име му је Рамон Санчез и заједно с Полетијем одмах после утакмице био је ухапшен због насилничког понашања.

Комбин је после дуела са својим џелатом остао да лежи на терену сломљеног носа и јагодичне кости у локви крви. Чилеанац ни за ово није досудио прекршај. Штавише, тражио је од лекарског тима Милана да га што пре изнесу како би меч могао да буде настављен?! Нестор Комбин се, нећете веровати, онако крвав вратио на терен, али после само неколико корака пао је у несвест. Наредна сцена представља нешто недостижно и за машту најгорих холивудских сценариста и режисера. Чиста научна фантастика! Док су онесвешћеног Комбина износили с терена, испред тунела је чекала полиција. Чим се освестио, био је ухапшен под оптужбом за дезертерство?!

Нестор Комбин лежао је у притвору док су његови саиграчи наставили да се бију на Бомбоњери. Меч је некако приведен крају, а Естудијантесу није била довољна победа од 2:1 како би одбранио титулу шампиона света. Али ко је у тим тренуцима уопште могао да се радује победи...

Комбин је читаву ноћ провео иза решетака. Ослобођен је тек након што је стигла документација из Француске и потврда да је у тој земљи одслужио војску. Миланова експедиција није желела да напусти Аргентину све док фудбалер не буде ослобођен...

За разлику од претходна два случаја када су Аргентинци дизали своје "хероје" у небеса, после Масакра на Бомбоњери велики диктатор Хуан Карлос Онгања трудио се да спере љагу са своје земље. Наредио је челницима Савеза да најоштрије казне насилнике, док су поједини завршили на вишедневној робији, попут поменутих Полетија и Санчеза. Овом првом чак је доживотно забрањено бављење фудбалом.

И европски и јужноамерички медији били су огорчени. Италијани су писали о "деведесетоминутном лову на људе", а један аргентински лист је насловом "Енглези су били у праву" алудирао на изјаву Алфа Ремзија из 1966. када је Аргентинце назвао животињама.

Такмичење које је у неку руку требало да представља врхунац клупског фудбала у свега три године потпуно је деградирано, чак му је претило и гашење, пошто ће многи наредни европски прваци (Ливерпул, Ајакс, Бајерн...) одбити да путују у Јужну Америку. Тек почетком осамдесетих ствари ће поново доћи на своје, када је одлучено да се игра једна утакмица, а да домаћин буде Токио. Већ 10 година Интерконтинентални куп не постоји. Заменило га је ФИФА Светско првенство за клубове, по многима бездушни турнир, осуђен на пропаст.

И поред крвопролића која су се догодила у поменутим дуелима, "чувари традиције", а под утиском новог такмичења, често воле да се присете чувене изјаве Џока Стајна, много година након свега што је његов Селтик доживео и преживео у окршајима с Расингом:
"Отишао бих опет тамо, да покушам још једном..."

Иначе, ФИФА Светско првенство за клубове, како се сада зове ово такмичење, почело је у среду у Мароку, победом новозеландског Окленд Ситија над Магребом у квалификационом мечу. У четвртфиналу 13. децембра Окленд и алжирски Сетиф (победник иде на Сан Лоренцо), као и мексички Круз Азул и аустралијски Сиднеј (победник иде на Реал Мадрид). Полуфинала се играју 16. и 17. децембра, а финале 20. децембра у Маракешу.