Ваха у ''Балканском лонцу''!

Јер, нигде као на Балкану се никада у историји не би примила она песма која почиње са „Иди, иди, ко те...

Фудбал 10.12.2014 | 11:40

Ако није најлепши, угодан за живот или макар миран, Балкан има једну црту, особину која увек исплива, присутну, видљиву и стамену једнако колико и Динара, Дурмитор или Стара планина. На њу се вазда можете ослонити. Балкан увек уме да понизи човека, и то свог, и то превасходно након што га закује у небеса. Онај ореол којим сте крунисани очас посла постаје врели жиг утиснут на чело, круна са главе се само мало наоштри и спремна је да вас пробурази право кроз срце, поклич из хиљада грла једначењем самогласника постаје позив на ваш линч...

Довољно је само, на том Балкану, да неко посумња у ваш патриотизам. Ништа више. И ако сте фудбалер, рецимо, један од најбољих у историји земље, онај по којем су деца добијала имена, ако сте фудбалски стручњак са педигреом који нисте олако трошили, ма џаба вам све титуле ако нисте довољно, кажу незналице, заљубљени у своју земљу.

Баш то се ових дана по порталима балканским дешава Вахиду Халилхоџићу, великом човеку из Јабланице, великом играчу из Мостара, великом тренеру из Француске, Турске, Хрватске, Алжира...

Онај Ваха у којег су се Мостарци клели толико да су негде у најудаљенији мождани гирус потиснули да је тамо рањен и умало страдао током рата, онај исти тип који је дао два гола 1981. за победу над Осимовим Жељезничаром и први Вележов куп (добро, ако већ закерате, Ваха је дао два гола, а онај за победу дословно је био дело Драгана Окуке, и за тај тим са још Марићем и Слишковићем некако је штета што се три године појавио Семир Туце и помало им украо славу), данас је издајник своје земље, рода, крви и већ како редом иде наша балканска идеологија, све зато што је одбио да постане селектор, да наследи свог некадашњег саиграча из Пари Сен Жермена, још једно велико босанско име, Сафета Сушића...

До пре само који дан, Ваха је у извештајима медија и – нисам био, али претпостављам – по сарајевским, тузланским и зеничким кафанама био месија, онај који ће успети да чудом преокрене судбину репрезентације која после историјског учешћа на Светском првенству у Бразилу не личи ни на себе, а ни на друге; у ствари, та пост-мундијалска Босна не личи ни на шта, таман као „бурек са сиром“ или ћевапи без лука код Жеље или Хасета...

Чудо, преокрет и Босна на Еуру заиста би били равни оном које је режирао тамо далеко у Бразилу. Неугледни, али шејтански упорни Алжир успео је по први пут у историји да оде у фазу доигравања. Била је то и историјска правда, задоцнела тридесет и кусур година попут озлоглашено опеваног воза на оној станици у Подлуговима, али ипак правда, за срамоту у Хихону, када су Немци на Мундијалу у Шпанији 1982. уз братски договор и уз очај сваког ко је волео фудбал победили Аустрију са 1:0, само да би Алжир отишао кући.

Ту Шпанију Халилхоџић, сетиће се често тога, није видео, мада је био на врхунцу каријере, и изгледао да може да да гол и трепавицом ако то пожели. Остаће мистерија зашто га „савезни капитен“ Миљан Миљанић није желео – можда је то било јер није прешао у Миљанову Звезду када је могао? Или што је дао Звезди два гола на Маракани у историјској победи Вележа од 3:0, која се препричавала све док је Мостар био Мостар, а не ово што је сада? - као и да ли би са Вахом у тиму Југославија, фаворит из потаје, победила Северну Ирску и отишла даље.

Вероватно и би, но остаће то једна од оних великих мистерија који и у 21. веку, две и по деценије после његовог уминућа, чине југословенски фудбал загонетнијим од Коминтерне и Кардељевих списа заједно: ко се с ким посвађао, ко је од кога тражио паре, ко је желео премије, по ком се кључу састављала репрезентација, ко кога није волео, који генерал је коме обећао поштеду у војсци да његов пулен игра, то је ситнопис који је много више од Устава из 1974. показивао пут којим се СФРЈ креће...

Хуља историја три деценије касније опет је потплатила коме треба, и Вахини Алжирци, испошћени рамазаном, налетели су у осмини финала управо на Немце. Ту су утакмицу момци из Магреба морали изгубити, и то је било јасно милијарди људи широм света, али не и „рођеном“, и не његовим изабраницима, па су Немци – а то су Немци пре полуфинала с Бразилом, Немци који су опасна екипа али још не најбоља на свету, тек покренута машина којој треба неколико стотина претрчаних километара да достигне пуно убрзање – тек у продужецима дали два гола.

Могло је бити другачије, а и није могло, тек Вахид Халилхоџић заслужио је још један пасош, постао најдражи гост у још једној земљи; ако вас председник државе на коленима моли да останете селектор, онда сте, ваљда, макар коректно обављали посао...

Ваха је плакао те ноћи скупа са својим Алжирцима, и натерао надобудне новинаре из читавог света да мало загребу по историји једне далеке земље, да испишу нове редове легенди о високом момку из Јабланице и његовом Купу маршала Тита...

Босанци су се – с потпуним правом! – поносили Вахом кад већ Сафетом нису могли, а онда су покушали да га наговоре да постане селектор рањене БиХ.

Да су се мало потрудили, могли су ишчепркати макар три интервјуа у којима Халилхоџић отворено говори о потенцијалној понуди Фудбалског савеза БиХ („Кад си селектор Босне, мораш гледати хоће ли играч бити Србин или Хрват. Зато никад не могу да тренирам ту селекцију“, или: „Никад више не бих тренирао никог са Балкана, не бих се враћао на та размишљања и те догађаје који су ми нанели пуно моралног, а не само материјалног разочарања)”, и онда тај позив не би ни стигао.

Овако, тамошња је врхушка – која се од наше, гледано овако из даљине, разликује искључиво по томе што нема Томислава Караџића; све остало је исто, и систем служи само да сервисира себе и „проверене кадрове“ – сервирала народу сапуницу у којој је Ваха нека увређена млада коју треба водати по свету, куповати јој најскупље вечере и чашћавати је стакленим ципелицама, она се као нећка, све док ми на крају баладе не схватимо да нас проклета спонзоруша уопште не воли...

Истина је била обрнута, наравно, што је потврдио и Вахин брат (Енвер, а не Салем о којем су се такође певале песме, све до смрти пре две године).

Халилхоџић – овакав какав је - никада није ни могао да прихвати понуду која је по свему, сем можда по броју нула на рачуну, била непристојна.

Због тога је Халилхоџић данас у делу босанске јавности и „навијача“ прокужен. Није он одбио Босну јер је човек од речи, стила, уверења, карактера и харизме, не, ови ће вам „упућени“ рећи да је он Босну одбио јер није довољно Босанац, није довољно патриота, није довољно храбар, и све томе слично...

И било је, заиста, само питање секунде пре него што је неки храбри јуноша, рођен после „Рођених“ и рођен после рата, али верујте, заљубљен у свој народ као нико никад на Фејсбуку, кликнуо на „сенд“; и појавио се коментар у којем Ваха не само што није човек, него није ни тренер, такав нам и не треба. Јер, нигде као на Балкану се никада у историји не би примила она песма која почиње са „Иди, иди, ко те...“