Терза, и већи мангупи сломише зубе на Звезди!

Долазак Светозара Мијаиловића на место председника Звезде јасан је показатељ да ће сва власт бити у Терзићевим рукама. Људи који су у претходном периоду имали сличну улогу попут Марка Мишковића и Горана Весића на неславан начин завшили епизоду на Маракани.

Фудбал 06.12.2014 | 09:20

Кретивни музичар Антоније Пушић, познатији у народу као Рамбо Амадеус, творац многих познатих хитова својевремено је испалио реченицу коју би актулени први човек Црвене звезде Звездан Терзић морао добро, али баш добро да анализира. У једном од својих бројни интервјуа Антоније Пушић је за бројне амбициозне типове у нашем окружењу имао кратку поруку: „Под којим углом летиш у небеса, под истим те чека хладна Требјеса“.

Заиста, чак и осведочени „хејтери“, они који у свему виде нешто лоше , не могу да нађу начин да облате будућег председника црвено-белих Светозара Мијаиловића. Миран и питом човек који дуго егзистира у Љутице Богдана је један од оних функционера који деле судбину овог народа. На Маракану долази аутобусом број 59, оперисан од непотребног гламура, увек је волео да буде у дебелој хладовини клупских легенди и да из сенке чини добре ствари за клуб. Такав Звездин војник, без мрље у каријери, и који није бахато причао о својим заслугама после антологијских успеха, прихватио се Сизифовског посла да избомбардованог великана са Маракане извуче из финансијског и организационог глиба.

Тако би требало да буде у пракси, али јасно је да ће готово комплетна власт бити у рукама Звездана Терзића. Да не будемо груби па да кажемо како ће добри Тоза бити само лутка у рукама актуелног генералног секретара који би по новој систематизацији имати функцију - генералног директора. Некадашњи председник ФСС има ту, сасвим легитимну, црту у карактеру да буде у центру пажње, да буде функционер око кога се врти комплетно функционисање клуба. Елем, има оних који тврде да без Терзићевог амина у ОФК Београду остали челници тог клуба нису смели (или и даље не смеју) да помере столицу или угасе сијалицу. Делегиран у јуну у појединим моћним кабинетима као неко ко је преко потребан Црвеној звезди, Звездан Терзић очигледно жели да систем функционисања са Старе Карабурме имплементира у и на новом радном месту.

Опет је све то легитимно, чак се може поистовети са лудом храброшћу, али пре него што почне са конкретним делима Терзић би морао да зна да су много већи „мангупи“ од њега, људи из којих су стајали или милиони или моћни политички чиновници који су исто из другог или трећег плана волели да доносе стратешке одлуке, поломили зубе на Црвеној звезди. А затим етикетирани у јавности као неспособни, недостојни тако великих изазова и светле традиције Црвене звезде.

Баш у новијој историји, када су почеле тешке године гарниране сушом трофеја и организациним хаосом, на Маракани се одомаћио термин - сива еминенција клуба. За време председниковања Топлице Спасојевића и Добривоје Танасијевића, алијас Дан Тане, та незахвална стратешке позиција припадала је Марку Мишковићу и његовом блиском пријатељу, познатом цроногорском бизнисмену Драгију Мићовићу. Исход је добро познат: заједно са Танасијевићем тандем који је ведрио и облачио у Љутице Богдана, бескрупулозно кадрирао и желео о свему да се пита, напустио је за сва времена Црвену звезду. Син власника Делте долазио је касније на утакмице Црвене звезде, пратио их камуфлиран са источне трибине, показивао на друге начине љубав према клубу. Али - џаба. Давно је етикетиран као један од најзаслужнијих за финансијску пропаст некадашњег шампиона Европе, а многи каснији руководиоци Црвене звезде своје популистичке говоре базирали су на томе како су људи из сенке, који су се размахали у Спасојевићевом и Танасијевићевом мандату, желели да униште а потом по багателној цени купе Црвену звезду.

Веровало се да ће доласком Владана Лукића на Маракану, човека који је одрастао у Црвеној звезди, поново бити успостављена хијерархија каква приличи великом клубу. Веровало се да ће председник заиста бити - председник, да ће се од његове појаве свима на стадиону трести гаће. Некадашњи сјајни центарфор оштрим речима желео је себе да представи као ауторитативног председника, али га је увек пратила сенка Горана Весића. Мајстор политичких игара био је у Лукићево време човек чија реч се много поштовала у Црвеној звезди. Користио је своје контакте како би клубу олакшао живот, руководио нападима на вечитог ривала и Томислава Караџића, али је и он као човек из сенке на неславан начин завршио епизоду на Маракани (мада има оних који тврде да је Весић јака подршка и актуленим челницима).

Два претходна пасуса Звездан Терзић требало би добро да ишчита, и да се присети својих речи из интервјуу датом МОЗЗАРТ Спорту:
„Живимо у простору где ниједна прича нема срећан крај. А ја сам већ преживео „амерички сан“, рекао је тада Звездан Терзић.

Некадашњи први човек Савеза и ОФК Београда за себе мисли да је на српском фудбалском хоризонту-уникатни функционер. Хвали се својим знајем, податком да је у четвртој деценији живота био близу уласка у Извршни комитет УЕФА. Истина је да иза њега стоје резултати, да је реформисао Савез и иницирао промене које су Томиславу Караџићу послужиле да покупи кајмак. Међутим, деспотски систем власти, по принципу о свему одлучујем ја и само ја, није се показао делотворним у Црвеној звезди. Сувише је то велика и црвљива јабука да би Терзић смео сам да је загзире. Посебно, што многи већ у њему виде српску верзију Здравка Мамића, човека који је Звезду отуђити од народа и од ње направити клуб без идентитета.

Уместо закључка довољан је и наслов овог текста: „Терзићу, чуј, и много већи мангупи од тебе су поломили зубе на Црвеној звезди.”