Зашто је добро што је Цвијановићева мандатарка?

Сасвим је основано претпоставити да се дуго није десило нешто тако значајно добро по грађане Републике Српске као избор Жељке Цвијановић за мандатарку за састав нове владе. Још у вријеме када је била само министрица Цвијановић се истицала квалитетима ревносног страначког послушника који је у стању згадити владајућу странку и најиздржљивијем и најоданијем, а нешто од тога смо могли чути и у спорном снимку који се врти. Без обзира на то да ли је спорни снимак аутентичан или не, ми смо чули како још актуелна премијерка говори о некаквом врбовању и куповини људи. Укратко, на површину је испливао рђав глас премијерке о самој себи.

Занимљиво је да увређена премијерка не улаже нарочите напоре да објасни незгодну ситуацију, односно прљаву намјештаљку која би је у иоле сређеној земљи могла коштати политичке каријере. На примјер, њен страначки колега чије је презиме Додик проносала по билбордима воли пресавити табак уложивши тужбу због клевете.

Особа коју памтимо по бијелим чизмама у каљугама поплаве, поразу на тек завршеним изборима у трци за члана предсједништва, многобројним гафовима, као што је онај када је поздравила демонстранте у Српској јер у вријеме федерацијских нереда мирно просвједују, могла би убрзати крај власти која се још није ни формирала.

Проблем је у томе што премијерка-мандатарка продукцијом многобројних гафова, који се угодно приањају уз њу, свесрдно открива јавности начин аутократског фунцкионисања СНСД-а и укупног понашања одговорних органа. Уз то, она је најбољи доказ гдје се налази странка, боље рећи појединац, неспособан да изуми нешто друго од истрошене изборне губитнице коју потреса афера коју није могла прекрити нити пословична ћутња јавног сервиса и АТВ-а. Можда је то онај моменат када аутократ више не може низ воду пустити мрску сарадницу јер му је остала још само она.

Направимо ли се наивни можемо се запитати зашто нпр. Игор Радојчић није постао мандатар? Није ли он био носилац листе за Народну скупштину РС, и то листе која је освојила највише гласова? С правом се могао хвалити страначким и појединачним успјехом. Но, у комбинаторикама се чинило изгледније да ће прије Адам Шукало постати премијер, него бивши предсједник Скупштине из редова највеће странке.

Да не говоримо о лидеру најорганизованије интересне групације у нас – ДНС-у у који бисмо се сви требали преименовати јер најбоље описује стање које нам се понавља као парола ријеч је ријеч. Доаказано. Провјерено. Овјерено. Итд.

Игор Радојичић, перверзијом овдашње јавности, само њој знаној, ужива углед умјерењака (шта год то било), сталоженог (не псује), модерног (користи друштвене мреже) и проевропског политичара (сам се воли тако доживјети). Све ово је било могуће јер је годинама његов јавни посао био сведен на скупштинско чекићање и позу уозбиљеног тона којим се држи по страни када шеф псује.

Питање је шта би остало од умјерењаштва када би се ухватио у коштац са оним са чим се храбро, будаласто и радо рва његова страначка колегица. Можда би и Игор завршио као Жељка. У каљузи. Умјесто чизми би биле ципеле. Можда не баш бијеле. Поред саопштења, освануо би и тwеет.

Залудно је сад причати о некоме што очигледно неће бити премијер, али је упутно наивно се приупитати зашто тако умјерен, лукав и још неистрошен играч сједи у причуви док је на терену недозвољена игра што је све уочљивија.

Како је могуће да га владар не користи служивши се преосталим залихама нагојеног лицемјерја умјерењаштва? Је ли то страх од свог другог? Од удјела у популистичкој моћи која се ионако расипа? Губитак рација и свијести о властитој моћи која се више не може обновити из себе самог? Тренутак у којем сазнајеш да је твоја диктатура на издисају, па си у власти нерезоновања и одлучујеш, ако ти више уопште одлучујеш, да у крај идеш стрмоглаво?

Више се не може говорити о СНСД-у, ако се икад и могло говорити, већ о једном паду који траје годинама. Само се чека треснуће о тло на којем их чекамо. Са банком што се затвори у по бијела дана. Без да у јавност провири директорка Агенције за банкарство РС чији сајт топло препоручујем читаоцу. Можда му помогне да схвати како функционише банкарски сектор и скупоцјена агенција коју плаћамо. Ако и послије посјете и даље ништа не схватате, све сте схватили.

Поента је да вјерујете како је могуће да послије тек годину дана откада је директорка Славица Ињац изјавила како је стање у банкарском сектору стабилно напрасно се затвори једна банка, и да се ви не упитате како је то могуће. Бојим се само да ће све теже пролазити ова и слична непочинства јер у сред те каљуге силних агенција што ништа не раде свјетле једне чизме. Боја је бијела. Лик је познат. Глас је сумњив.

Колико год је демократија овдје слаба, упитно је колико ће усилно проглашење изборне губитнице побједницом моћи опстати. Нарочито ако се побуне други побједници из истог тима. И неке ципеле би да се прошетају нашим тлом. Пардон, дном.