Пад Зида и убијање ''источног'' фудбала!

Фудбал иза „гвоздене завесе“ је у свом пуном сјајну нестао оног дана када је потпуковник Јегер наредио баражну паљбу крамповима по том судбоносном Зиду. Тог тренутка европски фудбал није изгубио само Динамо Дрезден, Магдебург, Јену, Локомотиву из Лајпцига... већ и Спарту Праг, Дуклу, Динамо Тбилиси, Динамо Кијев, Слован, МТК, Ференцварош, Горњик, Стеауу... Изгубио је и Црвену звезду, Партизан, сплитски Хајдук, оне увек симпатичне Сарајлије, мостарски Вележ...

Тачно три часа и 34 минута пре него што ће се Улф Кирстен све с лоптом, попут брзог воза, стуштити у шеснаестерац Магдебурга, комплетан Политбиро партије Социјалистичког јединства поднео је оставке. Док је легендарни ас Динама погледом тражио свог партнера у шпицу Торстена Гичова, амбасадор Демократске Републике Немачке Хелмут Зибарт позван је код министра иностраних послова Чехословачке Павела Садовског. Кирстен је приметио свог саиграча, упутио повратну лопту, а Гучов се, иако је на леђима имао Дирка Шустера, сјајно снашао, заградио, окренуо и шутирао. Дирк Хајне је оклевао, није одмах одлучио да ли да иде ногом или да се баци, а када се одлучио за другу опцију већ је било прекасно. Лопта се кроз блато петерца некако пробила до мреже – Динамо је повео против лидера Магдебурга у Класикеру Оберлиге. На трибинама делиријум!

Двадесетак минута касније (средина првог полувремена) Матијас Замер у свом јединственом стилу – моћно и елегантно у исто време – носи лопту кроз срце терена и приближава се голу гостујућег тима. Негде у истом тренутку, у Прагу, Зибарт стиже у кабинет код Садовског. И пре него што је сео у фотељу, почео је да се презнојава. Зна шта га чека...

Љут и изнервиран, министар не околиша много. Амбасадору одмах, не баш пријатним тоном, ставља до знања да је његова држава веома незадовољна што све већи број становника Источне Немачке преко чехословачке границе бежи у суседну Западну Немачку. Садовски објашњава да су грађани узнемирени и да се питају зашто и они не би могли на тај начин до Минхена, Франкфурта, Диселдорфа... Ситуација је врло непријатна, с обзиром да се исто догађа већ месецима уназад, али преко Мађарске.

У Дрездену, Замер је пустио корак, додао гас, а када се нашао на око тридесетак метара од гола, распалио је из све снаге. То његово „топовско ђуле“ зарило се у Хајнеову мрежу – Динамо води са 2:0. Неколико тренутака касније Магдебург остаје с играчем мање, пошто је Дирк Шустер добио црвени картон и чинило се да је меч највећих кандидата за титулу решен.

За то време Зибарт се у Прагу правда да „његова влада ради на решавању проблема и доношењу новог закона по коме ће становништво моћи слободно да путује с Истока на Запад“, али Садовски нема стрпљења: „Ми захтевамо...“ У свету дипломатије то је више био ултиматум него обичан захтев.

Док се Хелмут Зибарт знојио у кожној фотељи Хусаковог министра, Магдебург је у Дрездену с играчем мање успео да смањи на 1:2 поготком Маркуса Вокела (бод им је био довољан да задрже прво место), али у последњим тренуцима утакмице Гичов својим другом отклања све дилеме.

Иако је окончано тек 10. коло, Динамо је остварио једну од најважнијих победа у борби за титулу и тако трасирао пут за дефинитвно свргавање дотадашњег апсолутног владара источнонемачког фудбала – берлинског имењака и најомраженијег ривала. Био је 8. новембар 1989. године. Дан касније пао је Берлински зид!

Сви на Истоку врло добро памте тај дан. Када је потпуковник Харалд Јегер под притиском 20.000 демонстраната у Улици Борнхолмер, око 23.30, коначно наредио пробој, а хиљаде разјарених младића и девојака похитало пред Бранденбуршку капију – неки да по први пут виде своје рођаке, неки по нове фармерке или нову плочу „Скорпионса“. Ангела Меркел била је као и сваког четвртка увече у сауни с пријатељицом, Гинтер Грас је „ређао“ мисли на папир и припремао свој чувени експозе који ће представити неколико недеља касније, а Матијас Замер, заједно са саиграчима у карантину, одмарао после претходне бурне ноћи и прославе великог тријумфа... Марсел Шмелцер, данас један од два најпознатија фудбалска изданка с оне мрачне стране Зида, био је једногодишња беба, а овај други – Тони Крос – родиће се тек два месеца касније. И фудбал ће врло добро упамтити тај дан. „Гвоздена завеса“ сручила се на источни део Европе (не само ДДР, погледај оквир!) и угушила све фудбалске великане с Истока који су овој игри давали посебан шмек.

Динамо из Дрездена завршиће поменуту сезону 1989/1990. као шампион, пошто је Магдебург у последњем колу неочекивано изгубио од Карл Маркса, данашњег Хемницера. У мају идуће године, спектакуларним слављем у Роштоку стављена је тачка на Оберлигу. Ханза као шампион и Динамо Дрезден као другопласирани тим интегрисани су у Бундеслигу, док су клубови од трећег до осмог места – Ерфурт, Хемницер, Халешер, Карл Цајс Јена, Локомотива Лајпциг и Стал Брандебург – добили место у Цвајти. Немачка је званично уједињена у октобру 1990, након Светског првенства у Италији (СР Немачка постала шампион), а одлазећи селектор Франц Бекенбауер испалио је као из топа:
“Сада ћемо заиста бити непобедиви!”

Није Кајзер Франц вероватно ни слутио колико ће бити у праву, али мало ко је тада размишљао о цени коју ће за то платити немачки клубови са Истока. С те друге стране гледано, некадашњи репрезентативац ДДР-а Томас Дол такође је био добар пророк:
“Уједињење Немачке је нешто најгоре што је могло да се деси источнонемачком фудбалу.”

Тако је и било...

Равно 25 година прошло је откако је пао Берлински зид, а од поменутих клубова више се ниједан не налази у врху немачког фудбала. Динамо Дрезден, Ханза и Хемницер тренутно су у Трећој лиги, у четвртом рангу такмиче се некадашњи десетоструки узастопни шампион Динамо Берлин, Магдебург и Карлс Цајс Јена, Локомотива из Лајпцига је у петој лиги, берлински Форверц, такође бивши шампион, више не постоји... У Бундеслиги више нема представника из некадашње Демократске Републике Немачке (ДДР), док су до Цвајте догурали само Унион Берлин, Ауе и новоформирани РБ Лајпциг. Ови потоњи чак немају ни историју на Истоку, већ су их 2009. основали аустријски бизнисмени.
“РБ Лајпциг није представник источњачког фудбала”, јасно је недавно поручио Михаел Шадлих, председник клуба који озбиљно претендује да избори пласман у елиту ове сезоне.

А поносни и моћни источнонемачки клубови некада су били равноправни ривали чак и великанима из Италије, Шпаније, Енглеске, Француске, Холандије, Мађарске... Магдебург је тако 1974, непосредно пред почетак Мундијала у СР Немачкој, освојио европски Куп победника купова, савладавши Милан у финалу – 2:0. У истом такмичењу Карл Цајс и Локомотива губили су финала. Јена је тако у сезони 1980/1981 на плећа редом бацала Рому, Валенсију и Бенфику, да би у борби за трофеј поклекла пред Динамом из Тбилисија. Клуб из Лајпцига је 1987, у финалном мечу у Атини, поражен од моћног Ајакса (0:1) с Рајкардом, Ван Бастеном и Бергкампом, а у години када је Магдебург освојио европски трофеј, стигао је до полуфинала Купа УЕФА, где га је елиминисао Тотенхем.

Једини великан са Истока који није имао готово никаквих успеха у Европи био је Динамо Берлин, али за тако нешто постоји дебела позадина. Наиме, Динамо је био режимски клуб, прецизније, њиме је руководио Ерих Милке, шеф Штазија, озлоглашене источнонемачке тајне полиције. И многи остали клубови били су миљеници комунистичких власти (Динамо Дрезден такође је био директно одговоран Штазију), с том разликом што је Милке био родом из Берлина, па је било логично да више нагиње ка својима. Форверц је тако, на пример, био под патронатом Министарства одбране, док су Бабелзберг, Турбина и Трактор Линдау функционисали као класични раднички колективи. Магдебург и Карл Цајс, барем званично, нису припадали никоме.

Та прича око берлинског Динама једна је од оних које на најбољи начин описују како је власт урушавала фудбал и спречавала напредак. Интегритет Оберлиге зачајно је уздрман последњих дана маја 1978, током славља титуле дрезденског Динама. Наводно, шеф Штазија ушао је у свлачионицу шампиона и наредио да је сада дошло време да имењак из Берлина преузме примат. Десет наредних година титула се прослављала само у престоници! Занимљиво, био је то други пут у последњих тридесетак година да клуб из Саксоније испашта због власти, иако је такође био полицијска творевина. Претходно, у лето 1954, комплетан први тим Дрездена пребачен је у Берлин, како би се тамошњи Динамо уопште основао.

И док је Динамо Берлин уз обилату помоћ судија и свих органа фудбалског савеза освајао једну по једну титулу у наредној деценији, гледаност је опадала. Посета на стадиону пала је са просечних 15.000 на 5.500, фудбалски људи су чак јавно почели да негодују (берлински тим добио надимак „11 свиња“), али Милкеа то није превише занимало. Освајајући титуле, и он сам се све више интересовао за фудбал (Источна Немачка је пре свега била велесила у атлетици, гимнастици, пливању...).
“Фудбалски успеси ће још јасније истаћи супериорност нашег социјалистичког поретка”, изјављивао је Хонекеров први полицајац из свог кабинета у Лихтенбергу, док је његов Динамо крао и шаком и капом на фудбалском терену.

Ипак, моћ фудбала комунистичке власти увиделе су још петнаестак година раније, када је репрезентација Источне Немачке спектакуларним тријумфом над Западном Немачком (1:0), на Светском првенству тамо преко Зида, остварила свој највећи успех. Спортски резултат тада је искоришћен у не баш нормалне пропагандне сврхе, представљајући ту победу „као извесност у класној борби против западнонемачког империјализма“. Више није никаква тајна да је Штази на меч послао 15.000 тајних агената. Сви они били су на трибинама стадиона у Хамбургу тог дана.

Ипак, ДДР није имао ниједну звезду у екипи. Таква је била политика, а идеологија је налагала да вођа и идол може да буде само један у читавом систему. Из мора борбених „спартанаца“ искочило је име Јиргена Шпарвасера, стрелца јединог гола на утакмици у 77. минуту. Али славила се само победа, победник је брзо пао у заборав, као и његових 14 голова за национални тим и близу 200 у дресу Магдебурга.

Када се Јирген две године касније срео са оцем, овај му је признао да је бацао столице по кући „јер је баш његов син дао ветар у леђа режиму који се граничио с лудилом“. Две трећине становништва навијало је за Панцере, сви остали били су тајни агенти.
“Када су надлежне питали како ћу бити награђен, рекли су да сам добио кућу, аутомобил и већу количину новца. То све, наравно, није било истина.“

Јирген Шпарвасер годину дана пре пада Берлинског зида затражио је и добио политички азил на Западу, док је са екипом ветерана боравио у Франкфурту. Један је од ретких коме је то успело.

На индивидуализам и фанатизам у социјалистичкој држави, где је колектив био изнад свега, а рационализам уставна обавеза, гледало се с подсмехом. Случај Матијаса Замера, освајача Златне лопте и вероватно најбољег фудбалског производа са Истока, само је један у низу који објашњава рђав однос према фудбалу. Још у раној младости Замер је показао изванредан таленат, с израженим даром да буде лидер, што се људима у руководству Динама из Дрездена никако није допадало...
“Једног дана сви чланови младог тима добили су нове копачке. Сви осим мене. Дали су ми да бирам, једне су биле за два броја веће, друге исто толико мање.“

На објашњење није дуго чекао. Стигло је, додуше индиректно и уопштено, од министра спорта и председника Олимпијског комитета Манфреда Евалда:
“Спорт није приватна забава, то је друштвено и патриотско образовање.”

Побркани лончићи. Потпуно.

Овакви и слични примери учиниће да, посебно они млађи играчи, крајем осамдесетих почну да маштају о одласку на Запад, како би могли у потпуности да се докажу. На тако нешто неће морати дуго да чекају. Тог 9. новембра 1989. срећа је прво обасјала навијаче Херте. Берлински зид се једним својим делом простирао буквално дуж стадиона. Све што су Источњаци могли до тада било је да ослушкују жаморе с терена. Свој тим никада раније нису видели на делу. Била је то посебна туга, па је и радост која је уследила била таква. Испоставиће се, неће дуго потрајати.

Границе ће убрзо бити потпуно отворене и почео је „одлив мозгова“, којим је као гумицом избрисан врхунски фудбал – од Дрездена на југу, до Роштока на крајњем северу. Оно што је један од најбруталнијих ђака совјетских политбировских комесара започео, пад Берлинског зида је довршио.

Само шест дана након највећег дана у новијој историји Немачке, репрезентација ДДР-а отпутовала је у Беч на квалификациони меч за Светско првенство у Италији. У хотелу у коме је репрезентација одсела све је врвело од фудбалских агента и скаута бундеслигашких клубова. Мете су били тада најбољи источнонемачки фудбалери, попут Улфа Кирстена, Рика Штајнмана, Матијаса Замера, Андреаса Тома...

Забележено је да је изасланика Бајера из Леверкузена било највише. Тадашња сива еминенција клуба с Бај Арене, директор Рајнер Калмунд, на Пратер је послао тренера младог тима Волфганга Карната. Његова препорука за овај посао била је невероватна сналажљивост и иритирајућа упорност. У потпуно лудој атмосфери која је претходила утакмици нико од играча није могао да се снађе. За њих је сва та гунгула била нешто до тада невиђено и необјашњиво. Изгубили су са 0:3, а сва три гола постигао је Аустријанац Антон Тони Полстер, тада фудбалер Севиље, а касније велика звезда Келна.

Матијас Замер замењен је пред крај меча. Када је сео на клупу, одмах до њега појавио се непознати човек. Био је то Волганг Карнат.

“Господин Рајнер Калмунд вас поздравља и жели све најбоље”, обратио се Замеру „фантом“ с клупе.

“Ми желимо да вас доведемо у Леверкузен. Могли бисмо могли касније у хотелу да организујемо састанак.”

За преговарачким столом нашао се и Андреас Том. Договор је пао после краћег нагађања, да би све било гарнирано силним поклонима. Замера је додуше преотела делагација Штутгарта, али Леверкузен је добио Тома. Управо је то био први званични трансфер са Истока на Запад. Цена 2.800.000 марака, а плата играчу од тада баснословних 250.000 на годишњем нивоу. Само неколико година раније, када је један од најбољих играча Оберлиге Лутс Линдеман прелазио из Ерфурта у Карл Цајс, добио је „трабант“ пун воћа. Сви су знали за ту причу и њом ће се водити приликом преговора с клубовима из Бундеслиге.

Убрзо ће сва велика имена са Истока пронаћи ангажмане на западу. И Улф Кирстен ће прећи у Бајер, тамо чак постати истинска легенда. Дирк Шустер из Магдебурга завршио је у Брауншвајгу, Рико Штајнман у Келну... Било је и оних које се нису снашли. Ханс-Уве Пилц имао је 32 године, жену и децу. Сањао је лепу кућу и лагодан живот, али у Фортуни из Келна није издржао више од три месеца. Само за потпис добио је нови БМВ, међутим, убијало га је „то што с њим у клубу нико није причао и што су га гледали као комунистичку свињу“. Вратио се у свој Дрезден и тамо окончао каријеру.
“Немамо кога да кривимо осим себе. Очекивали смо од тих људи са Запада да буду наши спасиоци, али они су нас гурнули у још дубљу воду”, рекао је једном приликом Едуард Гајер, дугогодишњи тренер Динама из Дрездена и селектор Источне Немачке и побрао много симпатија у својој некадашњој домовини.

Угледни фудбалски радник из Лајпцига Детлеф Краузе, некадашњи тренер, пропаст источнонемачких клубова објаснио једном врло једноставном изјавом:
“Одједном више нисмо добијали никакве државне субвенције и нисмо умели да се снађемо на тржишту. Најбољи играчи су отишли, ми смо добили некакве рекламе на дресовима, али те компаније које су спонзорисале наше клубове нису биле ни изблиза моћне као њихове. Једноставно, нису могле толико да улажу. “

Чак и неке од последњих студија јасно откривају срж проблема и данас актуелног: од 13.000 моћних компанија у Немачкој само 1.400 се налази на простору некадашњег ДДР-а, а економска моћ на том простору и сада је за 30 до 40 одсто мања него на Западу. Примери Волфзбурга с „Фолксвагеном“, Инголштата који је под патронатом „Аудија“ или Лајпцига са „Ред Булом“, вероватно најбоље описују системске промене у фудбалу изазване политичким дешавањима. Свидело се то некоме или не, док су се Динамо и Магдебург оног 8. новембра „тукли“ по блатњавом терену за прво место и пласман у европски Куп шампиона, Волфзбург је био у трећој лиги, док Инголштат и РБ Лајпциг (данас главни претенденти на пласман у Бундеслигу) нису ни постојали!

Едуард Гајер и 25 година након пада Берлинског зида жали за неким давним временима. Немци га цене као великог стручњака, али самим тим што никада није желео да ради на Западу, само у приликама јубилеја добија шансу да каже своје мишљење. Ни након толико година оно се није променило...
“Бојим се да ћемо још годинама остати на овом ниву. Нисам оптимиста што се тиче фудбала на Истоку.”

Победивши Енглеску на Вемблију 1953, један од највећих умова будимпештанске школе и творац Лаке коњице Густав Шебеш рекао је да је то био тријумф социјалистичког фудбала. Тај социјалистички фудбал у свом пуном сјају нестао је оног дана када је потпуковник Јегер – као да је сам Мефистофел ушао у њега – наредио баражну паљбу крамповима по том судбоносном Зиду. Тог тренутка европски фудбал није изгубио само Динамо Дрезден, Магдебург, Јену, Локомотиву из Лајпцига... већ и Спарту (Праг), Дуклу, Динамо Тбилиси, Динамо Кијев, Слован, МТК, Ференцварош, Горњик, Стеауу... Изгубио је и Црвену звезду, Партизан, сплитски Хајдук, оне увек симпатичне Сарајлије, мостарски Вележ...

Мефистофел лично.

Јирген Шпарвасер рекао је једном приликом да је 80 одсто спортиста у Источној Немачкој било барем једном приликом у контакту с агентима Штазија и да су „барем неки послић одрадили за ту озлоглашену полицију најтоталитарније државе Европе након Другог светског рата“. Уве Реслер, некадашњи првотимац Локомотиве, Динама из Дрездена и Магдебурга, а касније звезда Манчестер Ситија, отворено је у својој аутобиографији говорио о везама са службом.
“Ствари се добро одвијају по вас... Ако желите да и даље играте фудбал, мораћете да радите с нама. Ако сте против нас, ваша каријера је готова“, излагао је ситуацију тада тинејџеру Реслеру један официр Штазија.

“Каква је ваша одлука? Бити неко или бити нико?”

Требало је потписати некаква документа и ступити „на посао“, што је млађани Реслер и урадио...
“Моја будућност била је потпуно у њиховим рукама. Имали су могућност да ме пошаљу у војску на 18 месеци, да ми забране да играм фудбал...”

Његов „посао“ био је да шпијунира саиграче.

Често се у Источном Берлину тих година говорило да је Штази „млада на сваком венчању и покојник на сваком покопу“. Па ипак, било је и другачијих примера...

Јерг Бергер био је перспективан стручњак, виђен за селектора националног тима , али када је одбио сарадњу с Милкеовом полицијом, постао је потенцијална опасност. Етикетиран као потенцијални бегунац. Како је ипак добио шансу да води младу репрезентацију, приликом завршног турнира у Југославији решио је да пребегне у Западну Немачку.
“Вишечасовно јурцање возом кроз Југославију било је страшно. Тада сам осетио шта значи прави страх. Када се цариник на граници с Мађарском загледао у мој пасош који је гласио на неког Герда Пенцела, био сам уверен да сам препознат. Вратио се после неколико минута у пратњи два војника и рекао ми: „Са овим пасошем, Запад вам жели добродошлицу, господине Бергеру.“

Био је то један од првих пребега једне јавне личности из ДДР-а.

Најомраженији клуб Источне Немачке, десетоструки узасопни шампион Динамо из Источног Берлина у два наврата се сусретао са југословенским клубовима и имао половичан учинак. Први пут у сезони 1978/1979, када је у првом колу Купа УЕФА играо против Црвене звезде. После победе од 5:2 код куће и вођства на Маракани од 1:0, доживео је прави дебакл, пошто је примио четири гола и испао. Црвено-бели су те сезоне дошли до финала, где су поражени од Борусије из Менхенгладбаха.

Пет година касније мезимче тајне источнонемачке полиције сусрело се с Партизаном у другом колу Купа шампиона, када је био на врхунцу моћи. У Берлину је било 2:0, али црно-бели у реваншу нису успели да надоканде тај минус у Београду. Повели су поготком Џевада Преказија из слободног ударца после великог кикса голмана Рудвалајта у 28. минуту. И поред силних шанси, пулени Милоша Милутиновића нису успели да дођу до другог гола и евентуланих продужетака.

Негде средином деведесетих у архиви Јоакима Гаука (данашњи председник Немачке и некадашњи комесар за истраживање Штазијевих докумената) пронађени су јасни докази да су фудбалери Динама били пуни амфетамина. Од 20 играча чак 14 било је допинговано, а најбољи фудбалер екипе Фалко Гец није ни поведен на утакмицу, пошто је у његовом телу пред сам пут пронађена ненормална доза недозвољених средстава. У извештају Манфреда Хепнера (касније објављено у књизи Криштофа Бирмана), шефа службе за спортску медицину у Штазију, стоји да су поједини играчи били „снабдевани неодговарајућом дозом, те да се није размишљало о здрављу играча, већ о страху од допинг контроле“ која је почетком осамдесетих спорадично почела да се упражњава на утакмицама еврокупова.