Курди сањају државу

Када је пре 100 година прављен Блиски исток какав знамо данас, вољом Британије и Француске – Курди су остали без државе. Од тада сањају независни Курдистан. У међувремену Курди одбацују срп, чекић и звезду петокраку и постају либерали Блиског истока. Уз новог савезника, Америку, чекају остваривање вековног сна.

Свијет 20.11.2014 | 09:22

Од совјетских савезника и терориста, до добрих момака са Блиског истока. Тако се, у очима Запада, мењала слика о Курдима. Сиријски Курди данас су познати као главни амерички савезници у борби против Исламске државе. Али мање је познато да су Курди најбројнији народ на свету који нема своју државу. У четири земље Блиског истока живи око 35 милиона Курда.

"То је број становника који одговара данашњем броју Украјинаца у Украјини и то је једини народ тог волумена и тог броја који нема своју државу", истиче Енес Карабеговић, дугогодишњи југословенски дипломата и бивши амбасадор СРЈ у Ираку.

Курди су древни номадски народ, иранског порекла, који се по много чему разликује од својих комшија. Курди су већински сунити, има и шиита и алавита, али Курдима вера није толико важна као нација. Од комшија се разликују у још нечему. Жене код Курда имају иста права као и мушкарци, па није ретко да их видимо и у војсци.

Кроз историју, Курди су трпели притиске турског и арапског национализма. Били су под Отоманском империјом. Кад се она распала, после Првог светског рата, нису добили државу, иако је тадашњи амерички председник Вудро Вилсон говорио да и Курди имају право на самоопредељење. Међутим, Британија и Француска су мислиле другачије.

"Када се правио Блиски исток какав знамо данас, између 1918. и 1923. године, када су границе цртала два човека – Мајк Сајкс и Пјер Пико, британски и француски дипломата, Курди су подељени у постојећим државама", каже Душан Спасојевић, бивши амбасадор Србије у Турској.

Од тада, скоро читав век Курди сањају независну државу. Према том сну, независни Курдистан би требало да обухвати северни Курдистан у Турској, где данас живи најмање 15 милиона Курда, мада Курди кажу да их има бар 22 милиона, затим јужни Курдистан у Ираку, где живи око шест милиона Курда, источни Курдистан у Ирану, где их живи нешто мање од осам милиона и западни Курдистан у Сирији – где живи најмање два милиона Курда.

Енес Карабеговић каже да би у случају да се то деси била промењена комплетна политичка архитектура Блиског истока, односно границе Турске, Ирака, Сирије, Ирана. "Стварање независне курдске државе имало би ефекат атомске бомбе", наглашава Карабеговић.

Срце курдског покрета је у југоисточној Турској, региону који се незванично зове турски Курдистан. Из тог региона долази и најпознатији Курд Абдулах Оџалан. Од почетка 80-их година Оџалан предводи војнополитичку организацију – Радничку партију Курдистана, која је изводила оружане нападе на турску војску и владине зграде, а Запад је сматра терористичком организацијом.

Најпознатија курдска партија настала је на курдском национализму и социјализму, а њени борци носили су петокраку, срп и чекић, следећи Совјете, који су Версај сматрали капиталистичким пројектом. Отуда Радничка партија Курдистана.

Абдулаха Оџалана је 1999. ухапсила ЦИА, а турски суд га је осудио најпре на смрт, па на доживотну робију. Радничка партија Курдистана и данас је на листи терористичких организација у већини западних земаља, мада се та слика полако мења, а Оџалан, из затвора на острву Имрали, све више позива на политичку, уместо оружане борбе.

"У почетку када је такозвана Ослободилачка војска Косова издавала своја прва саопштења, на њиховим капама су били петокрака, срп и чекић. Онда су их њихови савезници по њих веома паметно посаветовали да се одрекну своје ружне марксистичке, стаљинистичке, маоистичке прошлости, и на тај начин су били прихватљивији западној публици. Курди такође, корак по корак, много спорије него што су то урадили Албанци, одричу се српа и чекића и постају либерали Блиског истока", истиче Душан Спасојевић.

Курди у Турској немају никакву аутономију. Али у суседном Ираку скоро да имају независну државу – Ирачки Курдистан. Курдски борци су учестовали на страни Ирана у ирачко-иранском рату 80-их година. Одговор Садама Хусеина био је оштар. Највећи злочин над ирачким Курдима десио се у Халабџи 1988. године, када је страдало пет хиљада Курда.

"На крају је режим Садама Хусеина дао неку врсту аутономије, помало и присиљен, јер је то време коинцидирало са временом заоштравања између Запада и Ирака, временом бомбардовања Ирака и временом контаминације режима Садама Хусеина", каже Карабеговић.

Ирачки Курди се полако окрећу Западу, а озбиљнији амерички савезници постају 2003. када су учествовали у рушењу режима Садама Хусеина. Американци су тада у Ирак желели да уђу преко Турске, али су главни амерички савезници у региону то одбили. Американци су новог савезника пронашли у Курдистану, на северном делу Ирака.

Награда стиже већ 2005. године, Ирачки Курдистан је добио нови устав, првог председника у историји и војску – такозвану Пешмергу, или у преводу борце за слободу. Ирачка војска од тада не може да уђе на територију Ирачког Курдистана.

Последњих година Ирачки Курдистан се убрзано развија, највише због великих налазишта нафте и гаса. Данас су у главном граду Ербилу седишта великих америчких, руских, француских нафтних компанија. И док у Ираку бесни верски рат између сунита и шиита, у Ирачком Курдистану свих ових година је релативно мирно, па западни медији често говоре о другачијем Ираку.

Познаваоци курдског питања кажу да Курди данас проживљавају романтичарски национализам какав су Европљани живели у 19. веку. А како је Ирачки Курдистан регион са највише обележја државности, за многе је управо он пијемонт националног уједињења свих Курда.

Енес Карабеговић, пак, наводи да пијемонт може да буде само у Турској, јер је курдска заједница тамо најбројнија, наводећи податак да у самом Истанбулу живи чак 1,7 милиона Курда.

Ипак, неке ствари не иду у прилог панкурдском уједињењу. Трећина иранских курда су шиити и потпуно су лојални иранској држави. Од свих држава у региону Курди су највише интегрисани у политички живот Ирана, где имају чак и градоначелника Техерана. А и иранска држава никада није била тако оштра према Курдима као ирачка и турска. Тако ће курдски Гарибалди вероватно доћи или из Турске или из Ирака. Али највећи проблем ће му бити што се пола Курда на Блиском истоку не разуме између себе.

"Они говоре два језика, један се зове заз и то је језик Курда који живе у Турској и на северу Сирије, док су ирачки и ирански Курди говорили другим језиком и није постојало разумевање", објашњава Душан Спасојевић. Ипак, то се полако мења, јер Курди раде на стандардизацији језика.

Али, коначно, питање је како ће Америка одиграти по курдском питању? Главни амерички савезник у целом региону је без дилеме Турска, чија је војска друга по бројности у НАТО-у, одмах иза америчке. Али главни амерички савезници у Сирији су, силом прилика, Курди.

На југоистоку Турске недавно су избиле крваве демонстрације јер тамошњи Курди нису били задовољни што Турска не шаље помоћ њиховој браћи у Кобанеу. Поједини западни медији чак су објављивали фотографије са сиријско-турске границе на којима турски војници мирно причају са борцима Исламске државе. Ако сиријски Курди поразе Исламску државу, вероватно ће тражити нешто заузврат – можда аутономију, а можда и целу државу.

"Победама против Исламске државе они обезбеђују подршку да и у Сирији добију аутономију као у Ираку. Једном када заокруже аутономије у Ираку и Сирији, само је питање дана кад ће истаћи захтев за аутономијом у Турској, а када буду имали аутономију у све три државе на једној тромеђи где су они физички присутни и доминантни, питање ће бити који ће историјски тренутак доћи да они истакну захтев за уједињење и прављење Курдистана", закључује Душан Спасојевић.

Курде данас можда најбоље описује помало отрцана реченица "Тако близу, а тако далеко". Бар 30 милиона њих нестрпљиво чека неког новог Вудра Вилсона. Сто година после Првог светског рата Курди за савезника поново имају Америку. И знају да никад неће бити ближе држави него данас.