Папету је истекло вријеме! Ко је сљедећи?

Било је питање времена, ход по ивици је предуго трајао. Гдје ће пући, како и у ком тренутку? Пласман на Свјетско првенство је дуго времена био довољно велики кредит, како код избора играча, тако и код избора пријатељских утакмица, тактике, формација.

А, прилика је била идеална на свјетској смотри. Да се евентуално избори пласман у други круг, да репрезентација кроз утакмице у Бразилу потврди статус једне озбиљне селекције са главом и репом, која заслужује своје мјесто међу 20 репрезентација свијета.

Пад у провалију кренуо је пријатељским сусретом са Египтом, потпуно беспотребним. Пораз, нервоза међу играчима, навијачима, доласци неких нових играча, изостављање неких других, егзибиције на терену, стварање два табора, оних који су за репрезентацију и оних који су против итд.

У Бразилу смо прошли тако како смо прошли, иако су многи остали при констатацији да смо у оној групи морали проћи даље. Сушић је и даље пливао изнад, јер већина алибија је почињала од ријечи први. До наравно климе, судија, искуства и осталог.

Дио медија је упозоравао, критиковао Сушића, његову тактику, избор играча, док су поједини упозоравали на неке ствари у савезу у и око репрезентације. И једни и други су били на удару оних којима је наш пласман на СП био најјачи аргумент, како смо мала земља, како је Сушиц најзаслужнији.

И онда су кренуле квалификације за ЕУРО 2016. По први пут идемо у први бубањ, осим Белгије сви остали противници су били за пожељети. Уз све то пружала се прилика да кроз 4-5 утакмица осигурамо једно од два мјеста која воде директно у Француску. Да кроз ове квалификације можда добијемо још којег играча било из иностранства, било из домаће лиге, који би за годину па и двије био онај на којег се може озбиљно рачунати. Међутим када су кренуле квалификације за ЕУРО кренула је и наша ноћна мора.

Пораз од Кипра је био окарактерисан као лош дан, селектор је причао како не зна шта се догодило, неки су спомињали потцјењивање, неки и бојкот, неки су кукали за Мисимовићем, Спахићем. Након тога Велс, па Белгија. Селектор је све мање вукао резонске потезе, све је више држао дигитрон у руци.

Мало је говорио о противницима или неким нашим новим играчима, више о томе колико је бодова довољно, како ћемо бити сигурно најмање други. И онда је дошао Израел. Списак са повријеђеним играчима се повећавао из дана у дан, Сушић је позвао тек једног новог играча, није мирисало на добро. И онда се све распало на терену за свега 15-так минута. Два примљена гола, црвени картон и пораз. Са човјеком мање и гомилом ротација на терену могло је и горе. Дуго смо се пењали, борили да дођемо близу оних најбољих, сада смо направили три - четири корака уназад.

Сада ћемо подвући црту, али је велико питање шта се може и колико поправити ситуација? Јер ћемо јако тешко до тих толико спомињаних 18 бодова. Који селектор може гарантовати да ће остварити пет, шест побједа у низу? Без обзира колико велико име био, без обзира колико буде имао идеалну ситуацију са играчким кадром. Мада наравно није немогуће, да уз двије побједе против Андоре, савладамо кући Велс и Израел, односно Кипар у гостима, па да се евентуално и остали резултати поклопе. Зато од кандидата који буду спремни требаће изабрати правог, довољно "лудог", храброг тренера који је свјестан чињенице да у случају неуспјеха и послије шест утакмица може лако "добити ногу”!

Оно што је сигурно јесте да ће кухиње радити јаче ових дана. Састанци незваничних шесторки, петорки, по ресторанима ће добити на темпу, како би се савезу понудили кандидати, не само за селектора, већ и комплетан стручни штаб, од тренера голмана до доктора. Зато људима у савезу неће бити лако. Оно што бисмо поред селектора и стручног штаба могли имати јесте један назовимо га паралелни штаб или савјет састављен од провјерених тренера, оних који могу показати прстом да су створили овог или оног играча, па евентуално и неких искусних играча који би до наставка квалификација успјели направити једну "инвентуру" постојећег кадра, али и кандидата из иностранства, домаће лиге, који би могли бити освјежење, појачање. Исто тако бисмо морали имати тим људи који ће пратити развој младих играча кроз домаће клубове, али и младе репрезентације. Јер ми већ дуго времена нисмо имали играча (који је, као што је то био случај у бившој држави) одиграо 30-так или више утакмица за све младе селекције од У17 до У21.

Јер једна озбиљна репрезентација себи не може дозволити да кроз квалификационе циклусе пролази са једним правим голманом, са два нападача, итд.. Пуно је упитника, сваки потез људи у савезу ће имати тежину, јер великим корацима идемо назад, пуно брже него што смо ишли напријед.