Сјајно: Порука Душка Радовића за данашњи српски фудбал!

"Мислим да је фудбал или један облик лажног емоционалног живота, или врло важна допуна нашег мученог живота". Тим речима је славни Душко Радовић још у давна времена црно-белих телевизора и фудбалске реалности са мало више боја од садашње црне слике појаснио зашто се осећамо овако како се осећамо дан после меча Србија - Данска. Јер, или смо емоције упутили тамо где не треба, или овај овдашњи, мучени живот, нема више снаге за нову муку, фудбалску.

У ове нове, наше, уткали смо неке старе наде. Што и не бисмо, па имамо играче за којима се свет помамио, отима се, или је бар тако било до недавно док се нису скрасили, или им се одушевљава када их открије. А ми, када се то откриће деси, онако поносни, све смешећи се у брк кажемо више себи него том свету "Ех, па наш је то. Са'ш да видиш како се то игра".

Гледали смо спискове, па говорили једни другима "Добро, од овог нема бољег, овај овде - па тај би био капитен Енглеске, а не само Србије... види га мали, јунак од дрона... добро, а шта ће сад овај ту? Аха, повређен стартер, нека, добра је онда то замена. А види везни ред, човече... Овог Мурињо кује у звезде, онај тако игра у последње време да му Енглези забранили да напусти аеродром када је стигао из Русије... Еј, ево га онај мали што је Премијер лига сад полудела за њим!"

И тако, редом, уз одушевљења што је неко коначно позван, али и чувено лупање по челу због тога што је неко поново позван, више смо ипак цупкали чекајући толико жељену рапсодију српског фудбала, него што смо се унапред нервирали. Али...

У нашим овдашњим, животним причама, превише има тог "али". Увек се некако прикраде и измени исход, скоро по правилу - у нежељеном смеру. Али, не дешава се то случајно. Ма колико нама био јак онај осећај ишчекивања, ма колико било квалитета тамо доле, на терену, све што се каже пре "али" - није важно.

Српски фудбал није на самрти. Он не постоји. Само нико то није смео да вам јави. Постоје само рушевине некада сјајног утврђења, које заправо никада и није до краја завршено, али је бар на моменте, неко ће рећи и деценијама, заблистало. Ломили су се о њега и већи и јачи, а из њих истрчавали у јурише и неки мајстори којима се свет клањао, и неки нови клинци, којима смо предвиђали још већу славу.

Сада нема тога. Јер нема ни те базе. Утврђење је разрушено, нема господара који ће рећи шта ваља, а пресећи шта не ваља. Када зидине остану без Људи међу њима, онда се у њих увуку само луталице, понеки разбојник - тек да преноћи и крене по нови плен, пролазници или дивље звери. Кућа у којој неког убију није срећна кућа, али кућа у којој убију емоцију читавог једног народа, тешко да и може да буде срећна док се из ње лепо све не почисти, окади од воња јагњећих бригада, изриба сваки траг "3-за-3", "дођеш ми - дођем ти", "овај мали мора преко везе", па се онда поправи порушено, па озида нада и - спреме се ови нови клинци, за неке нове јурише.

Душко Радовић је једном, баш давно, рекао и ово: "Да би деци био јаснији Победник на Калемегдану, можда је време да му заменимо реквизиту. Могао би у једној руци да држи лопту за кошарку. То су последње битке које смо водили и победоносно завршили".

Можда ми стварно никада нећемо бити фудбалска сила. Можда нећемо бити прваци света, ма колико то било тешко замислити у народу који је убеђен да би, "ма само да сам ја селектор!", баш то био оствариви циљ, кад већ имамо такав потенцијал на терену. Да, можда смо ми стварно просек. Или и испод њега, ма колико о томе другачије мислио један Мурињо, један Јунајтед, Ливерпул, једна Москва или свако срце овдашњег љубитеља фудбала које, просто, осећа да смо много бољи него што се то види сада, које осећа - да оне доле на терену само треба усмерити како треба, па ће бити јуриша који ће се вечно памтити.

Али, био фудбал лажни емоционални живот, или врло важна допуна нашег мученог живота, време је да они који по тим емоцијама немилосрдно газе и то не примећују, или их баш брига што то раде јер су се од тога окористили, оду у...

... миру.

Ако може. Ем је хитно, ем је битно.

Просто...

Мало смо се ужелели нечег нормалног.

Или, што исти онај Душко Радовић рече: "У фудбалу је као и у животу - из игре испадају најнаивнији".

Господари рушевине, наивни сте ако сте мислили да народ нема представу ко је крив, а кога, као децу на игралишту, треба пустити да се, коначно, игра онога што толико воли.

Вас ће та љубав да отера.
Јер, овде се фудбал воли, ма колико та љубав била болна због вас.