Ђиђи Рива: Мит о ''Удару грома'' и најбољој љевици Италије

Оно што је он урадио са Каљаријем сматра се највећим “инцидентом” у историји италијанског фудбала, кажу да од тада није платио пиће на Сардинији, а ломови обе ноге га нису спречили да постане можда и најбољи нападач којег је Италија имала.

Један играч - један клуб. То су приче о Малдинију, Барезију, Тотију, Пујолу, Гигсу, Џерарду, Касиљасу, Факетију, Камачу… Уствари, то су легенде о људима који су целу каријеру посветили једном клубу. Имали су и довољно среће да се роде у право време на правом месту или да их као клинце спази неки ловац на таленте. Неки попут Дел Пјера, Зофа или Занетија нису имали тако “перфектан” си-ви, јер су почели у мањим срединама, пре него што су постали заштитни знакови неких других великих клубова. Можда и највећи из ове дружине је Луђи Рива.

Кажу у Италији да је то можда и најбољи нападач којег је њихова земља имала. А признаћете да је конкуренција жестока. Бројке му иду у прилог јер је најбољи стрелац репрезентације Италије свих времена. Бољи просек голова у репрезентацијама од њега има само неколицина фудбалера у историји. Међу њима су Пеле, Герд Милер, Пушкаш, Кочиш…

Безобразно сиромашна страница Википедије не може да дочара величину Ђиђија Риве. Пар сиромашних редића и каријера посвећена маленом Каљарију ће вас врзо обесхрабрити да се заинетресујете за бомбардера који је обележио италијански фудбал у 60-им и 70-им годинама прошлог века. Ипак, легенда о Ђиђију Риви живи. На Сардинији ће се сваки иоле нормалан познавалац фудбала увредити ако нисте чули за Риву.

Најбољи стрелац Азура свих времена је аутор једне од најлепших легенди фудбала на Апенинима. Творац можда и највећег чуда у Серији А. Већег и од оног Верониног “инцидента”, Вујкетове Сампдорије или и Марадониног Скудета.

Луиђи Рива је рођен у јесен 1944. године, када су савезници већ ослободили добар део Италије од фашистичке чизме и када су партизани полако ослобађали и север земље. На свереу, у Леђуну, надомак Варезеа је под бомбама рођен момак који ће касније сипати бомбе из најјаче левице коју је Италија икада видела.

Прву сезону је одиграо 1962. године у маленом Лењану, постигао шест голова и већ се прочуло о ловоногом момку који разара противничке одбране. Некако су се највише заинтересовали људи из Каљарија и престигли су конкуренцију у борби за Ривин аутограм. На почетку, није желео да иде у “тамо неки” Каљари.
“Оставите ме овде, шта ћу тамо?”, питао је тренера Лупија који му је само одговорио да је већ продат Каљарију.

Убедила га је сестра Фауста која је бринула о њему, с обзиром да је као мали остао без оба родитеља. Када је бродом упловљавао у луку на Сардинији био је згрожен и питао:
“Је ли ово Африка?”

Али, све после тога је била бајка. Луиђи Рива је заволео Сардинију, она је заволела њега. Љубав ће се преточити у једну од најлепших прича италијанског фудбала. У наредних 14 година, Рива ће писати историју Каљарија и Италије. У првој заједничкој сезони су заједно ушли у Серију А и наговестили нешто невероватно.

Играо је на позицији левог крила. Био је брз, јак, вешто дриблао, добро тукао главом… Међутим, све то је падало у сенку разорне левице. Од његовог шута су клецала колена голманима. Због њега су се дефанзивци склањали остављајући голмане на ветрометини.

Прва сезона у Серији А је прошла наопако и на половини трке Сарди су били закуцани за дно табеле са девет бодова, да би Рива експлодирао у другом делу сезоне и довео их до респектабилног седмог места. У наредних неколико сезони, Каљари и Рива су правили све озбиљније проблеме великим клубовима, а левоноги бомбардер је 1965. године дебитовао и за репрезентацију.

Следеће године се играло Светско првенство у Енглеској. Сви су били уверени да ће селектор Фабри лансирати младог Риву. Позвао га је, али не међу 22 фудбалера који били учесници Мундијала, већ као 23.-ег који ће бити са екипом и осетити атмосферу. Хроничари ту одлуку приписују Фабријевом кукваичлуку. У то време, газде у репрезентацији Италије су били суперзвезде Ђани Ривера и Сандро Мацола, перјанице Милана и Интера. Фабри није могао да се избори са њиховом величином у екипи. Проблем је био што је између њих двојице владала нетрпељивост која је убила атмосферу у екипи.

Млади Рива је као “13. прасе” седео на клупи током Мундијала и немоћно гледао како се пред његовим очима одвија највећа срамота у историји италијанског фудбала. Азури су изгубили од Северне Кореје 0:1 и завршили такмичење, иако им је био довољан и бод. Гол је дао играч са бројем 11 на дресу. Бројем који ће прославити Риву и који је узео по узору на идола Неку Скоглунда из Интера.
“Седео сам поред Бургнича на клупи и хтео да прегризем језик од муке. Али, знао сам да нисам имао избор. Да сам одбио позив да идем као слепи путник, вероватно ме више никада не би позвали. Знао сам да моје време тек долази. Једноставно, они су играли за велике клубове, а ја за Каљари. После меча смо се осећали као издајници нације. Један навијач ми је пришао и ошамарио ме. Иако ништа нисам био крив. Ипак, Фабри ме је после меча издвојио на страну и искрено ми упутио извињење. Господски. Опростио сам му”, причао је касније Рива.

Репрезентација је допутовала бродом у луку у Ђенову где их је бесна маса гађала јајима и парадајзом.

Међутим Ђиђијев успон више нико и ништа нису могли да зауставе. Физички спреман као звер, са јасно исцртаним трбушњацима несвојственим тадашњим фудбалерима, “носио је у зубима” противнике и решетао мреже. Имао је динамит у левици. Једном приликом на тренингу је промашио мету и погодио у руку дечака који је стајао иза гола. Поломио му је руку као леденицу. Одмах сутра је дошао у болницу да га посети и извине се.

Неколико дана касније, у марту 1967. пукла је и Ривина коска. Против Португала му је чувар поломио тибију и фибулу. Обе потколничне кости паклене левице. Упркос томе, завршио је сезону као први стрелац лиге. Италија је била у неверици, а он се вратио још јачи! Већ следеће године је у фамозном поновљеном финалу Европског првенства био стрелац једног од два гола за тријумф Азура од 2:0 над Југославијом и европску круну.

У следећеој сезони, Рива је играо као пуштен са ланца. Каљари је почео озбиљно да нервира остатак Италије која је навијала за великане са Севера. Сарди су завршили сезону на другом месту иза шампиона Фиорентине, а Рива по други пут био “капоканонијере” у Серији А са 20 голова. Јувентус и Интер су “одлепили” за њим. Јувентусов моћник Бониперти је понудио тада светски рекорд од 1.500.000 фунти за Риву. У Каљарију нису знали шта да раде, али је Рива пресекао и одбио понуду. Остаје у Каљарију! Одриче се шансе да постане легенда Старе даме. Одриче се трофеја, новца и славе. Исти одговор је добио и пребогати председник Интера, Анђело Морати.

Био је то увод у највећи “инцидент” у историји Серије А.

Каљари је следеће сезоне “пљунуо у фацу” Јувентусу са Анастазијем и Халером, чувеном Роковом Милану са Ривером, Шнелингером и Трапатонијем, Интеру са Факетијем, Мацолом и Луисом Суарезом и чувеним Еленијом Ерером на клупи.

Остатак Италије је Сарде и Риву погрдно звао “чобанима са острва”, провинцијалцима који немају шта да траже у броби са великанима. Каљари и Рива су у сезони 1969/70 одговорили Скудетом! Ђиђи је са 21 голом на 28 утакмица по трећи пут постао први стрелац Серијие А. Врхунац сезоне је била победа над Интером од 3:1 на Сан Сиру. Рива је распарчао гранитну одбрану Интера са два гола. После једног од њих, чувени ТВ коментатор Ђани Брера је заурлао у микрофон:
“Интер је скинут до голе коже! Интер је понижен! Луиђи Рива је “Ромбо ди туоно”!

У преводу: Удар грома. Надимак који му је остао етикета за цео живот. Понеко га је звао и Краљ Брено, по узору на паганског вођу галских племена који је опустошио Италију. Јер где се појаве Рива и Сарди, настајала је пустош. Само два пораза у сезони са само 11 примљених голова, што је тада био рекорд за најјаче европске лиге.

И мора се истаће да је тада постићи 21 гол у Италији био ђаволски тежак посао. Била је то епоха “катенаћа” и мајстроа дефанзиве. Мурињове данашње “аутобус тактике” су мачији кашаљ за оно што су тада играли Милан и Интер под палицом два човека који су измислили и пронели славу “катенаћа”. Ривина левица је разбила и те катанце.

У борби за Златну лопту 1969. године је завршио као други. Иза Ривере. Имао је 69 гласова, а Ривера 73. Ривера је имао титулу светског и европског првака са Миланом, био је на врхунцу, али многи су веровали у причу о једном италијанском корумпираном новинару чији гласови су одлучили победника и да је Милан за те гласове издвојио нека новчана средства.

Опет су стигле милионске понуде из Торина и Милана. Опет је одговор био: НЕ! На Сардинији је владао транс. Кажу да од тада Луиђи Рива никада није платио пиће на Сардинији. Није било становника Каљарија који није имао аутограм или заједничку фотку са њим.

Тог лета су Азури отпутовали на Мундијал у Мексику са Ривом, Ривером и Мацолом као ударним иглама. “Жабарски” су се провукли кроз групу са укупном гол разликом 1:0 у три меча!? Почистили су домаћина у четвртфиналу и одуграли у полуфиналу један од најбољих мечева, вероватно и најбољи у историји Мундијала. Водили су 1:1 до 80. минута када су Панцери изједначили. Сви су знали шта значи када се Швабе врате у игру…

Виђени су најбољи продужеци у историји фудбала. Милер у 94. минуту погађа за 2:1. Бургнич у 98. изједначује на 2:2. Рива у 104. минуту доноси Азурима 3:2, а слика његове порславе гола када трчи са раширеним рукама и потом пада на травњак као да испушта душу је једна од најчувенијих у историји италијанског фудбала. Ипак, неумољиви предатор Герд Милер у 110. минуту опет погађа за 3:3. Камера у том тренутку хвата избезумљеног Ђанија Риверу како од муке и беса хоће да прегризе мрежу!? Већ у следећем нападу, Ривера из стања растројености прелази у осећај потпуне екстазе пошто је погодио за 4:3 и коначну победу! Та утакмица у фудбалском речнику има надимак “Меч века”.

Наравно, у финалу против Пелеовог Бразила и најбоље репрезентације икада, Азури нису имали шансу…

Ипак, курва Фортуна ће пар месеци касније опет окренути леђа Ђиђију Риви. Против Португала му је ривал уклизао и поломио обе потколеничне кости. Овог пута је страдала десна нога. Туга…

Али, варате се ако мислите да се Рива предао. Вратио се на терен и у сезони 1970/71 постигао 21 гол! Само један мање од првог стрелца лиге Бонисење. Две године касније ће оборити рекорд Ђузепеа Меаце и постати најбољи стрелац у историји италијанске репрезентације, што је остао и до дана данашњег. У међувремену је поломио и стопало. Али, шта је то за таквог борца? Реч предаја није била у његовом речнику. Имао је неки ДНК код да се диже из пепела.

Капитулирао је када му је 1974. поптуно пукла тетива бутине. Вратио се на терен, две године се мучио да опет буде онај стари, да би 1976. године ставио тачку. У 374 меча за Каљари, постигао је 204 гола, Сардима је донео Скудето и почастио их са безброј лепих успомена и сећања. Попут овог гола против Вићенце који би данас могао евентуално да постигне Златан Ибрахимовић.

Луиђи Рива је после играчке каријере кратко био функционер у клубу, а од 1990. до 2013. године тим менаџер репрезентације Италије где је био мост између репрезентативаца и стручног штаба. Њему је Роберто Бађо плакао на рамену оног ужареног поподнева 1994. године у Пасадени када је промашио пенал. Он је нудио утеху и савет свима који су имали проблем. Он је једини човек према којем је Антонио Касано показивао страхопоштовање.

Када се репрезентација Италије после 30 година вратила на стадион Санта Елија у мечу против Португала, Ђиђи Рива је био звезда вечери. Клуб је повукао дрес са бројем 11 у његову част. Једини је играч Каљарија са том привилигеијом.

Приватни живот Луиђија Риве је такође годинама био тема о којој се причало и писало. Био је миљеник лепих жена, а кроз његов кревет је прошла и чувена Рафаела Кара, тада најпожељнија Италијанка. Никада се није женио и има троје ванбрачне деце.

Био је страствени пушач и никоме није било јасно како је са тим пороком успевао да има тако јака плућа и бежи ривалима и како се опоравио од два лома ноге.
“Пушио сам више од једне, а мење од две паклице дневно. Жене и цигарете су биле оно у чему са највише уживао после фудбала”, открио је Рива.

Недавно је прославио 70 рођендан, а свако ко у фудбалској Италији држи до себе му је упутио јавну честитку. И даље живи у свом Каљарију који никада није напустио. Надимак на Сардинији му је скраћеница имена и презимена. Сарди га једноставно зову “Ђиђирива”, а фудбалски заљубљеници на овом острву га описују једном речју. Мит.