Франческоли: Принц што играше фудбал као танго!

Још од млађих дана био је прилично неугледна појава на терену, упалог лица, „орловског носа“ и дуге косе, попут оних фигура из античке Грчке. Такав није могао да не привуче пажњу, чак и оних који на стадион долазе само да би „пљували“ своје. Лопта се у пријему лепила за „душу“, дриблинг није био унапред утрениран, тактика није постојала... Само машта. Истог момента све оно неугледно падало је у други план.

Фудбал 12.11.2014 | 17:30

Коментатор у заносу и чистој лудачкој страсти дуго није заплакао, има томе година и година... Дечји врисак у радости, сузе у поразу, хиљаде навијача на попришту тек завршене битке и на рукама тек неколицине срећника – у најтрврђем језгру масе – његово величанство – идол! Он није Бог, али једнако је важан и оним највећим верницима, јер и фудбал је некакава религија. Нажалост, избледеле слике... Приче о оним правим, великим, незаборавним и по правилу никад прежаљеним идолима чине фудбал оним што јесте. Једни кажу да их је данас таман толико да се могу побројати на прсте једне руке, други да их уопште нема. Један од последњих великана из те и даље недокучене димензије, за коју се улазница не купује попуњавањем статистичких категорија – математика тај феномен никада неће моћи да објасни и разуме – одложио је копачке пре петнаестак година. Име му је Енцо Франческоли и један је од оних генијалних Јужноамериканаца чија је мисија била да докаже како Енрике Дисцеполо није био баш потпуно у праву када је рекао да је "само танго (тужна) мисао која се плеше".

Најстарији син дон Ернеста Франческолија и Олге Уријарте имао је ту (не)срећу да је на велику сцену почео да се пробија у оном тренутку када је звезда Дијега Марадоне можда и најјаче сијала. Фудбалски свет кренуо је у офанзиву свргавања већ уздрманог краљевског престола (Пеле), Европом је поново "марширала немачка чизма" (Румениге, Матеус), а Мишел Платини још тада је био "газда из сенке"... Почетак осамдесетих, краљевска круна на талону, а легендарни радио-репортер Уго Моралес у свом пуном сјају, надахнут скоро као што ће бити када је Марадона давао онај други гол Енглезима у Мексику 1986, испаљује антологијску реченицу:
"Ја сам принц и голови су моја највећа љубав!"

Био је октобар 1983, финале Копа Америка, Уругвај – Бразил. Енцо Франческоли постигао је први гол у победи од 2:0. Бразил је пао после 19 година. Моралес, иначе Аргентинац, врискао је у микрофон као да су у питању његови Гаучоси, а Енцо заувек остао Ел Принципе (принц).
"У то време сам слушао танго. Песме о принчевима и фудбалу. Певушио сам све време", присећао се чувени коментатор дана када је "крунисао" Франческолија.
"Он је дао гол и помислио сам да је то надимак савршено погодан за човека који је на терену деловао генијално и изгледао помало меланхолично."

Енцо Франческоли није имао класичну тужну причу бројних легендарних асова у раној младости. Још од шесте године "васпитавао" је лопту упоредо са школом коју није желео да занемари. Вероватно једину тугу у том добу осетио је када је одлазио на пробе у велике клубове. Отац га је од малих ногу затровао љубављу према Пењаролу, а Пењарол и Насионал као наши Звезда и Партизан. Када су му после неколико месеци на Сентенарију рекли да је превише висок и мршав да би се бавио фудбалом, те да би могао да дође догодине, био је то ударац који ће изазвати дечје сузе. О Насионалу није смео ни да размишља. Није прошао ни у уругвајској Ривер Плати, па је Монтевидео Вондерерс изгледао као премија после свега. Градски клуб провинцијских манира и боемске навике фудбалера. За интровертног момка од 15 година који ретко отвара уста рекло би се – утопија, али изродило се нешто сасвим неочекивано.

Једна прилично неугледна појава на терену, упалог лица, "орловског носа" и дуге косе, попут оних фигура из Античке Грчке, не може а да не привуче пажњу чак и оних који на стадион долазе само да би "пљували" своје. Вондерерси су били просечан клуб, врло често топовска храна, али тај момак учинио је да на стадион почне да се долази због њега. Тада су то били и даље само наговештаји: лопта се у пријему лепи за "душу", дриблинг није унапред утрениран, тактика не постоји... Само машта. Истог момента све оно неугледно пада у други план. Јужна Америка пише о широким раменима, несвакидашњој естети елегантних покрета која игри даје необичну, уметнички ноту.

Енцо Франческоли је каријеру почео и завршио а да се суштински не зна на којој је позицији био најбољи. Данас га многи стручњаци сматрају најнеистраженијим играчем свих времена. Из свега приказаног био је класична "десетка" са истанчаним осећајем за гол, али заљубљен у "деветку". На питање о позицији у тиму која му највише одговара говорио је на специфичан начин:
"Од осам и по до десет", често је умео да каже, онако по старински.

Није дуго требало челницима Вондерерса да схвате какав драгуљ имају у рукама и желели су то да наплате. Увелико су тада већ европски великани почели да пазаре и шире скаутинг по Јужној Америци. Јуве је давао милион долара, али је постојао некакав административни проблем. Није тајна да је Ђани Ањели фалсификовао одређена документа како би га се докопао, али је на крају одустао, пошто је добио битку са Сент Етјеном за Платинија. У игру се потом укључио Милан, међутим, Енцо је имао своју идеју од које није желео да одустане.
"Желим да играм за Ривер, то је велика прилика за мене. Знам да је у питању модеран клуб, чији навијачи знају да цене праве вредности. Мислим да ће мој стил одговарати њиховим стандардима."

Енцо је имао ту срећу да му је кроз читаву каријеру менаџер био дугогодишњи пријатељ Пако Касал који је ће имати разумевања за све његове жеље. Суштина приче је да у питању није био класичан робовласнички однос менаџер – играч.

Франческоли је икона постао управо у Буенос Ајресу, на чувеном Монументалу, али пут до легенде није био баш лаган. Као странац у Аргентини није се снашао најбоље, мало је играо, клуб је био у великом паду након одласка Пасареле, Кемпеса и осталих асова, а од аквизиције вредне 310.000 долара очекивало се и превише. Још није ни заиграо када је на телевизији имао прилику да у специјалној емисији посвећеној његовом трансферу чује речи некадашњег судије и новопеченог коментатора Гиљерма Нима:
"Колико је Ривер дао за њега? Толико?! Те паре је он требало да плати да би играо.”

Нимо никада неће постати респектабилан коментатор управо захваљујући оваквим изјавама којима је покушао да се пробије у новом послу. Ривер Плата је смену генерација некако прегурала и то понајвише захваљујући Енцу Франческолију који је за три године у клубу одиграо 113 мечева и постигао 68 голова. У његовој последњој сезони на Монументалу славила се титула, а Енцови голови маказицама и данас се препричавају. Постао је први странац у историји аргентинског фудбала који је проглашен играчем године.

Нажалост, Ел Принципе у Европи није показао ни делић свог потенцијала. Ривер је напустио 1986. и прешао у један од најстаријих француских клубова – Расинг из Париза. Тај клуб данас је шестолигаш, али крајем осамдесетих био је пројектован да постане оно што је сада Пари Сен Жермен. Французи су за Енца издвојили фантастичних 4.000.000 долара. Уз Франческолија ту су били још Силој, Босис, Литбарски, Жинола, Луис Фернандез...

Мултимилионски пројекат доживео је потпуни бродолом, освојено је тек седмо место у шампионату и кренула је распродаја. Сви су добили дозволу да пронађу нови клуб, осим магичног Уругвајца. Јуве је поново загризао, пошто је Платини неочекивано отишао у пензију у 32. години. Франческоли је био пројектован да буде његов наследник у Торину, али челници Расинга покварили су посао. Попустили су тек наредног лета пред иницијативом Бернара Тапија и Марсеља.

Енцо Франческоли трајао је на Велодрому само једно лето, али то је било довољно да и тамо постане институција своје врсте. Освојена је титула, а он је проглашен најбољим играчем лиге. То лето 1988. посебно ће упамтити тада 17-годишњи дечак алжирског порекла. Све до тада тај момак живео је само за Марсељ и сан да заигра у првом тиму. Када је угледао Принца, "пала" је љубав на први поглед. За цео живот. Гледајући Енца Франческолија на тренинзима и утакмицама, "родио се" Зинедин Зидан...
"Да сам могао да му приђем када сам имао 15 година, пољубио бих му ноге. Ниједан његов тренинг нисам пропустио. Скидао сам те покрете и маштао да једног дана играм као он", причао је својевремено Зизу.

Зидан је попут Франческолија повучен човек, не воли баш да се отвара медијима, али када говори о свом идолу, то и дан-данас чини с широким осмехом на лицу. Зинедин Зидан коначно је имао прилику да упозна Франческолија 1996, када је са Јувентусом играо финале Интерконтиненталног купа. Енцо се у међувремену након неколико епизода у Италији (Торино и Каљари) вратио у свој Ривер. Аргентински великан захваљујући тада већ легендарном ветерану освојио је Копа Либертадорес и обезбедио шансу да се у Токију надмеће за светску титулу.

Јуве је славио, али Зидан се у свој тој гунгули, након што је судија одсвирао крај, није смирио док није дошао до Енца. Имао је 24 године и био срећан као ономад када га је гледао на тренинзима, док је Принц скидао свој дрес и стављао му га у руке. Писало се тих дана да се Зизу није одвајао од те мајице, да је чак и спавао у њој...
"Да, то је тачно. Током Светског првенства у Француској користио ми је као пиџама. Носио сам га и касније у кревету. Моја жена није била нарочито срећна због тога", признаће неколико година касније Зидан.

Непоновљиви Француз је можда и највеће признање Франческолију одао када је свом најстаријем сину наденуо име Енцо. Зидан јуниор тренутно игра у млађим категоријама Реал Мадрида, а отац га учи да игра као његов идол. С друге стране, млађани Франческоли, Марко, заљубљен је у Зизуа. Једном приликом на хуманитарном мечу у Женеви и он је упознао свог идола. После краћег устезања коначно га је упитао о тој чаролији пријема лопте...
"Боље питај свог старог, ја сам од њега учио", одговорио му је Зидан. Марко је остао у чуду. Као да није знао какав је калибар његов отац био.

Зачаран је тај круг генијалаца попут Франческолија и Зидана. Они фудбал схватају, живе и играју на посебан начин. Тако је Енцо увек говорио како изнад свега поштује Марадону, цени данашње асове Месија и Роналда, али да је за њега једино божанство Бето Алонсо, некадашња "десетка" Ривера. Зидан је своје величине поређао на следећи начин:
"Франческоли, Марадона, Кројф, Роналдо (Бразилац, прим. аут.) и на крају ја."

Ел Принципе се уписао међу бесмртне када се 1994. вратио на Монументал. Иако ветеран одиграо је три сезоне за незаборав. Просечно је постизао гол на свакој другој утакмици, а Ривер се коначно докопао континенталне титуле. Као капитен предводио је нову генерацију са Сорином, Алмеидом, Ортегом, Гаљегом, Ајалом, Креспом...

Пред финални меч против Америке де Кали замолио је тренера Рамона Дијаза да напусти свлачионицу како би поразговарао с момцима. Овај је то без поговора урадио. Након два минута изашли су на терен и победили са 2:0. Био је то Енцов врхунац каријере. Наредног лета Принц је објавио да напушта фудбал.
"Једном је и тај дан морао да дође. О чему сам размишљао? Углавном шта ће Бето Алонсо причати својој деци, с каквим је човеком играо. Загрљаји Пумпидуа и Гаљега (онај старији) на опроштају били су ми довољни."

Ривер Плата је Енцу Франческолију приредила величанствен опроштај. Пред око 60.000 људи на Монументалу Ел Принципе је последњи пут плесао против "свог" Пењарола. Био је спектакуларан ватромет и много суза. На семафору је било исписано Но се ва Ензо, но се ва ("Не одлази, Енцо, не одлази"), а са разгласа најемотивнија песма написана за једног фудбалера, Ињасио Копани – Инменцо. Ни главни јунак, логично, није могао да сакрије сузе... Принц града који је свету подарио танго закорачио је у легенду.

КАКО ЈЕ "ПОКВАРИО" ОРТЕГИН ОПРОШТАЈ…

Енцо Франческоли последњи пут је обуо копачке на опроштају Аријела Ортеге пре две године. Била је то једна од ретких прилика када су га натерали да крочи на терен. Имао је 51 годину и потпуно "покварио" Буритов моменат растанка с фудбалом. Постигао је четири гола од којих је један био његова специјалност – маказице и то без пријема на груди, већ након центаршута, "жива лопта". Спектакуларан погодак, тек толико да заголица машту оних малишана на трибинама који нису имали прилике да га уживо гледају.

Цео Монументал поново је клицао Принцу, као некада. Потпуно "ван протокола" поклонио му се и Ортега. А требало је да буде обрнуто.

ЕЛ ПРИНЦИПЕ МИЛИТО

Невероватна физичка сличност Енца Франческолија и аргентинског аса Дијега Милита одредила је надимак бившем нападачу Интера, човеку који ће заувек остати легенда Неразура због невероватних партија у сезони 2009/2010, када је головима у најважнијим утакмицама донео тиму с Меаце, такозвану триплету (Лига шампиона, Серија А, Куп Италије). Милита су медији са "чизме" прозвали Ел Принципе када је стигао у Ђенову 2003, а исти надимак пратио га је по повратку у Ђенову из Сарагосе (2008-2009), као и потом у Интеру (2009-2014).

Аргентински Ел Принципе је последњих година имао велике проблеме с повредама, али је још увек активан фудбалер. Милито брани боје Расинга из Аваланеде, предграђа Буенос Ајреса.