Тема Видић: Серија А гробље за играче из ПЛ!

Изузетак је Карлос Тевез, али већина оних који су тмурно Острва заменили сунчаном Чизмом су повукли потез због којег су зажалили.

Фудбал 05.11.2014 | 13:30

Прелазак Немање Видића из Манчестер Јунајтеда у Интер је био један од најзанимљивијих трансфера прошлог лета. Без обзира што је реч о ветерану који је без обештећења из Енглеске стигао у Италију. Многе је занимало како ће један од најбољих штопера света у последњих десетак година снаћи у Италији.

С обзиром да играчи у Серији А имају дужи рок трајања од оних у Премијер лиги, а поготово дефанзивци, очекивања су била да ће Видић заблистати у Италији. Чак је и Дејан Станковић који је знао све замке Серије А био убеђен да ће његов некадашњи саиграч бити пун погодак Интера. Иако је изгубила на сјају и тежини, Серија А је и даље у тактичком смислу привикавања можда и најзахтевнија лига на свету. То тврде и фудбалери попут Јоветића, Погбе или Тевеза.

Међутим, Видићева италијанска бајка се полако претвара у кошмар како сезона одмиче. Без обзира на чињеницу да код Мацарија игра у систему на коју није навикао (нешто слично је играо кратко време у Црвеној звезди), Видићева аклиматизација на Серију А уопште не делује као извесна ствар.

Србин је само један од многих који су прихватили ризик неке врсте фудбалског проклетства. Играчи који су играли битне улоге у Премијер Лигу једноставно не могу да се адаптирају на италијански фудбал. То је неко неписано правило, које као и свако правило има своје изузетке.

Један од ретких је Карлос Тевез. Али, Тевез није фудбалски формиран у Премијер лиги, штавише реч је о играчу који би се врло вероватно без проблема адаптирао и на фудбал на Месецу. Неко ко одрасте у озлоглашеном крају “Фуерте Апаче” је спреман за све. Такви ментални склопови су реткост. У Италији је заблистао и Пол Погба који је такође из Манчестера дошао у Торино. Али, као клинац којем боравак на Острву није много значио у каријери и који је признао недавно да се по доласку и Италију осећао као петлић што се тиче тактичке обучености.

Много више је примера којима је Серија А била гробље каријере по доласку са Острва.

Тренд преласка острвских фудбалера у Италији је почео 80-их година прошлог века. Јувентус и Милан су предњачили. Милан је довео Џоа Џордана, Лутера Блисета, Марка Хетлија и Реја Вилкинса. Нису били лоши, али нису ни оставили неки дубок траг. Јувентус је 1957. довео сјајног Велшанина Џона Чарлса и направио пун погодак. Одличан утисак у дресу Старе даме је оставио и Лијам Брејди. Градски ривал Торино је покушао нешто слично када је купио Дениса Лоа, али тај несрећни брак је трајао само годину дана. Када је Милан купио Ван Бастена, Јуве је одговорио довођењем Јана Раша из Ливерпула, којег је после само једне сезоне са задовољством вратио на Енфилд.

Кроз историју, Јувентус је био највећи увозник играча са Острва. Тај пут је прошло двадесетак фудбалера. Мђеутим за разлику од славних претходника Чарлса и Раша, многи су били потпуни промашаји. Долазак скромног ирског везисте Ронија О’Брајена из Мидлзброа у Јувентус 1999. године је један од најчуднијих трансфера у историји славног клуба. Три године је провео у Јувентусу и није одиграо ниједан меч у Серији А. После О’Брајена, Стара дама је из Енглеске доводила промашаје попут Жана Алана Бумсонга, Армана Траореа или Никласа Бендтнера. Занимљиво је да клуб у званичним продавницима никада није продао ниједан дрес са преизменом Бендтнер на полеђини. Мухамед Сисоко и Олоф Мелберг су оставили нешто бољи утисак, а најбоље је играо Патрик Вијера. Ипак, морао је да напусти клуб после Калчополи скандала и у Интеру није поновио те партије. Последње у низу Даминих проблематичних појачања са Острва је Патрис Евра који је у овој сзеони одиграо само четири меча.

Милан је после поменутог квартета из 80-их дуго паузирао са појачањима са Острва. У клубу је кратко боравио Филип Сендерос, али је грејао клупу. Добра иневистиција је Најџел Де Јонг, али попут Тевеза то није био играч који је врхунац достигао на Острву где је провео три године.

У претходних годину дана, Росонери су из Челсија без плаћања обештећења довели Есијена, Тореса и Ван Гинкела. Есијен се разочарао, Торес је дао само један гол од почетка сезоне и налази се у Видићевој кожи, а млади Ван Гинкел греје клупу и у јануару ће највероватније бити враћен у Лондон.

Градски ривал Интер је почетком 90-их година довео Пола Инса као велико појачање, а попуалрни Гувернер је заслужио прелазну оцену. Ипак, после две године на Меаци, вратио с кући. Такав утисак није оставио суперталентовани 20-годишњак Роби Кин којег је Интер довео као једног од тада најтраженијих младих играча Европе. Ирац није успео да се наметне у конкуренцији Роналда, Вијерија, Рекобе и Хакана Шукура… Процветао је када се следеће године вратио у Премијер лигу.

Овог лета су са Острва стигли Гари Медел и Немања Видић као велика појачања, али нису донели никакву превагу. Међу слабијима су од почетка сезоне…

Рома је такође пазарила познато острвско име у минулом прелазном року. Дошао је Ешли Кол без обештећења, али изгледа да неће дуго трајати јер је потпуно разочарао и зато је клуб у финишу прелазног рока морао да купи и Грка Холебаса на његовој позицији. Пре њега, Рома није много куповала играче с оне стране Канала. Најзначајнија појачања су били Дакур који је оставио солидан утисак и Јон Арне Рисе који је надмашио очекивања и по лепом га памте у вечном граду.

Градски ривал Лацио је више трговао са Енглезима. Најбоље појачање је био Јап Стам који се сјајно уклопио, а потом у Милану играо феноменално. Ипак, најчувеније појачање Небеско-плавих из Премијер лиге је Пол Гаскоин. Популарни Газа је провео три сезоне у Риму, само је прву одиграо добро, али толико добро да је и данас један од идола Лацијала. Касније су долазили и Саха, Розенал, Гаридо, Дабо… Нису урадили ништа вредно помена.

Фиорентина је овог лета довела Мајку Ричардса из Манчестер Ситија и Енглез је за сада најбоље појачање у Серији А које је летод дошло из Премијер лиге. Не игра спектакуларно, али је бољи од осталих. За разлику од Бразилца Андерсона који је био потпуни промашај минуле сезоне. Средином 90-их Виола је из Премијер лиге довела Андреја Канчелскиса и Штефана Шварца, али ни они нису били вредни пара које су у њих уложене.

Мањи клубови из Италије су ретко када експериментисали са појачањима са Острва.

Играчи који су одлазили у супротном смеру су били далеко боље среће. Нису се сви показали као погоци, али су пролазили далеко боље од оних који тмурно Острво мењали за сунчану Италију. Енглези често потенцирају какви су промашаји били Ернан Креспо, Андриј Шевченко, Хуан Себастијан Верон, Масимо Таиби или Алберто Аквилани. Али, зато су Ђанфранко Зола, Паоло Ди Канио, Фабрицио Раванели, Дан Петреску или Карло Кудићини оставили неизбрисив траг у Премијер лиги. За разлику од Монтеле, Панућија, Дијамантија, Освалда, Корадија или Бјанкија који су напунили џепове, али су експресно бежали са Острва.

Посебан случај је Марио Балотели (зашто увек он?) који се свако мало сели из Италије у Енглеску и тешко је проценити да ли је био погодак или промашај.

Када се црта подвуче, најгори потез који неки премијерлигашки фудбалер може да повуче је да се пресели у Серију А. Много боље су се на Чизми сналазили и Немци, па чак ни играчи из Примере упркос великим промашајима попут Мендијете, Ривалда или Фариноса нису пролазили тако лоше као они који су долазили са Острва.