Радуљица: Био сам мајмун и сплавар, а сад цар, Бог...!

Обавезно штиво! Феноменалан интервју са Мирославом Радуљивом за новембарско издање српског Есквајера у којем је нови миљеник српске кошарке говори о љубави према књигама, музици, другим културама, разлици између речи патриотизам и национализам...

До Мундобаскета у Шпанији Мирослав Радуљица је у јавности неоправдано био означаван као играч чији таленат није споран, али чија глава баш и није фокусирана на кошаркашки терен. У интервјуу који је још у мају дао за моззартспорт.цом сте међутим могли да сазнате да то што му професионални спорт није једина ствар на уму и није толико лоше, а тек у опширном разговору за новембарско издање српског Есквајера могли бисте да пронађете још "милион" разлог да почнете да обожавате центра Орлова.

Вероватно до скора једног од најпотцењенијих српских играча. И не баш омиљеног у јавности. Просто је невероватно којом је брзином популарни Брадуља преобратио навијаче игре под обручима.
"Веома ми је занимљиво како сам сад цар, бог, легенда, а до јуче сам био истетовирани брадати мајмун и сплавар. Врло ми је занимљиво... Ја сам исти тај Радуљица који сам био и 2010. Добро, мало сам унапређен што се тиче карактера, стабилнији сам, али сам потпуно исти момак, истих резоновања, исте личности и перцепције", објаснио је популарни Радуља у сјајном интервјуу за Есквајер.

Слава му, тврди Радуљица, не прија превише, али радује га што га више не бије глас да је на терену незаинтересован. У Шпанији је скако од среће, константно се смејао…
"И раније је било смеха, али циничног и ироничног. Ово сада су стварно били искрени радост и срећа. Иначе, ја сам мало ‘оперисан’ од те еуфорије уопште у животу, кажу ми људи да сам мало хладан. Мислим да јесам емотивац, али теже показујем своје емоције".

Ипак, оно што Радуљицу толико разликује од осталих колега из кошарке јесте његов став према животу. Жеља да упознаје различите културе, другачије људе... Баш због те жеље много лакше "трпи" тежак живот професионалца кроз који пролази сам, јер породицу још није оформио. Али…
"Уопште ми не пада тешко самачки живот. Имао сам скоро увек неке наше људе са којима сам се дружио. Иако делује да сам овако одбојан, увек нађем неког пријатеља, чак и ако није наш човек или не игра кошарку. У Милвокију, рецимо, нисам имао толико познаника са којима бих се дружио и причао, али имам толико интересовања да не може никад да ми буде досадно. Верујем да једном нормалном човеку отвореног ума не би требало да буде досадно у животу. Толико тога на свету има да се сазна и научи да никоме никад не би смело да буде досадно".

Радуљици није досадно. Док је играо у НБА лиги упознавао је америчку културу, слободно време проводи читајући научну-фантастику (и не само то, али о књижевном избору нешто касније), слушајући музику, учећи језике (говори енглески, разуме руски, турски и немачки)… Посебан утисак оставила су два града – Истанбул и Берлин.
"Из које год да је неко приче може да се пронађе у том граду. Обично помисле људи да су то муслимани, мало затуцани, затворени, да је то патријархална средина, али није. Мени је баш због тога занимљив, зато што има толико контраста у њему. Може да се види махала, што је реч која је остала у нашем језику, а значи насеље, која је доста сиромашна, а одмах поред ње најскупљи хотел и нека огромна кула са пословним центром. И не само то него је и на сваком кораку приметно огромно културно наслеђе, а и византијски утицај је видљив у многим грађевинама...".

О Берлину…
"Истанбул и Берлин су ми омиљени градови. Потпуно су различити, али су ми баш близу срца. Први град у који сам отишао био је Истанбул, а одмах затим Берлин и много ми је драго да је било баш тако јер сам се у Берлину пронашао скоро као у Истанбулу, ако не и потпуно исто. Нигде нисам видео тако слободну и опуштену сцену да можеш, па слободно могу то да кажем, да идеш го по улици. Виђао сам људе који су скоро наги како иду улицом и нико се није окретао за њима. Који год да је твој фазон, било да си рокер, бајкер, шта год, можеш да се пронађеш у Берлину, има свих сцена, а та опуштеност може да се осети на сваком кораку".

Откуд толика потреба да се приближи свакој земљи у којој заигра?
"Мислим да је то једно од највећих богатстава које човек може да стекне у животу. Научити страни језик, упознати те људе, живети како они живе. За мене је то непроцењиво. То не може да се купи, то може само да се искуси, ако си довољно спреман и желиш да научиш нешто о народу и земљи у којој си. Мислим да су људи који говоре више језика, из потребе или афинитета, немерљиво богатији од оних који имају само паре или моћ. Не кажем да сам и ја међу њима".

Још једна од одлика Радуљице су бројне тетоваже међу којима су и мотиви из серијала "Мрачна кула", централног дела опуса Стивена Кинга.
"Мало је рећи да волим Стивена Кинга. Обожавам га. То је можда једина јавна личност са којом бих се сликао и којој бих волео да пружим руку. Имам истетовирану илустрацију Мрачне куле... Многи му замерају због неких расплета у последњој књизи, што и јесте мало склепано, али мени је то најјачи крај уопште. Ево, сад сам се најежио чим се сетим како се (главни јунак, прим.аут) пење уз кулу и пролази кроз она врата... Од свих књига и филмова за које знам, крај ‘Мрачне куле’ је најбољи. Жао ми је што се серијал завршио".

Наравно, Кингови бестселери само су део Радуљичине библиотеке.
"Читам све, баш волим све књиге. Фантастику сам почео преко ‘Дисксвета’ Терија Прачета и ‘Аутостоперског водича за галаксију’ Дагласа Адамса. Кинга сам почео читати када сам од брата на поклон добио ‘Црну кућу’ и ‘Револевераша’ (прва књига из серијала ‘Мрачне куле’). ‘Црну кућу’ сам прочитао, а ‘Револвераш’ ми онако танак није деловао нешто... А онда сам га прочитао. Тада су код нас постојали преводи само прве три књиге (од седам укупно), које сам читао по пет пута. Од осталих, волим Хесеа, неке филозофске књиге... Волим и кримиромане. Нисам читао неку старију жанровску литературу, али сам добио препоруку за (Хауарда Филипса) Лавкрафта, неко ми је њега препоручио речима да је он отац свих хорора. Читао сам (Едгара Алана) Поа и био сам у његовој кући у Филаделфији, што је за мене било фасцинантно. Од њега највише волим ‘Гаврана’. Толкина сам читао небројено пута, а имам традицију да за Нову годину гледам продужене верзије сва три филма из серијала ‘Господар прстенова’ током целог дана. Мада, увек више волим да читам књиге него да гледам филмове и серије, иако екранизација може да буде занимљива".

Кад се већ дотакао популарне културе нормално је осврнути се и на Радуљичин музички избор.
"Одговор на питање без чега не бих могао да идем на пусто острво био би ‘ајпод’. Волим музику и мислим да нешто није у реду са људима који не слушају музику, као што је мој рођени брат. Кад га питаш шта слуша, каже: ‘Немам појма...’ Не мора неко да има тачно одређен музички укус, већ једноставно да воли да слуша музику. Ја волим свашта. Преко дана углавном електронику. У принципу највише слушам ди-џеј сетове, дип хаус и прогресив. Када се ради о нечем тврђем, онда волим гитаре, типа ‘Раммстеин’, ‘Дистурбед’ и ‘Мотöрхеад’, или од домаћих ‘Ритам нереда’, ‘Бјесове” и ‘Гоблине’. То слушам пред утакмицу".

У мору апсолутно генијалних изјава Радуљице издвајамо одговор и на питање откуд одлука да, ра зазлику од већине спортиста који улажу у некретнине, он инвестира у фитнес центар?
"Генерално спортисти улажу у једну те исту ствар, која јесте добра (некретнине), али ја покушавам да створим нешто за будућност. Као што сам рекао, не бих се бавио кошарком после завршетка каријере, али волим спорт и мислим да је то добра и здрава идеја, а ово је нешто за будућност. На крају крајева, да поменем и тај патриотизам, што је реч коју многи погрешно схватају. Шта има боље него вратити својој земљи и запослити, ево, 18 људи, као што има овде, и, што не волим да кажем, хранити њихове породице? Једноставно, желим да дам нешто својој земљи на другачији начин, то је за мене патриотизам. А та реч се код нас схвата у погрешном смислу. Нажалост, патриотизам и национализам су код нас искривљени појмови".

Комплетан интервју са популарним Брадуљом прочитајте у новембарском издању српског Есквајер магазина.