Босић у офанзиви; Додик дезоријентисан

Младен Босић понудио је премијерску функцију Петру Ђокићу, што је најквалитетнији офанзивни политички потез, повучен након избора. Кредибилитет тог акта потврдио је сам Ђокић констатујући да понуда „иде на органе странке“.

Босић је одиграо снажно и јавности показао/доказао да СНСД Милорада Додика нема потребну већину у парламенту РС за формирање Владе Републике Српске. Да има, Ђокић не само да не би помињао „органе странке“, већ не би ни био на састанку са Босићем.

Осим што је јавно демолирао Додикову причу о сигурној скупштинској већини, Босић је задао тежак ударац напорима СНСД-а да сачува коалицију са ДНС-ом и СПРС-ом. Премијерском понудом, он је изазвао буру у односима СНСД-ДНС-СПРС, јер су акције Додикове странке нагло пале; Марко Павић и његов ДНС су избачени на маргину и тренутно су мало битни за наставак политичке игре, а рејтинг социјалиста „закуцан“ је у „тамно црвено плус“, гдје се никада, у историји те партије, није налазио.

Босић, ојачан ставовима и подршком Главног одбора СДС-а (закључено да се формира Влада РС без СНСД-а и по цијену да СДС нема ниједно министарство), бацио је у „рингу“ Додика на плећа, а Ђокићу препустио улогу судије и дао му могућност да лидеру СНСД-а „броји до десет“, па ако устане, устане.

Нема сумње да је Босићева понуда „за прсте полизати“ и да се, изван сваке разумне сумње, Ђокић неколико пута „облизнуо“ док је инаугурисао „органе странке“. Такође, нема дилеме и да је Ђокић сада под огромним притиском, јер је дошао у позицију која може да га одведе до сопственог политичког врхунца, али и потпуне политичке пропасти.

На Ђокићу је огромна одговорност: ако прихвати понуду, закуцао је претпоследњи ексер у политички мртвачки ковчег СНСД-а, са којим је у коалицији још од 1998. године (последњи ће закуцати ХДЗ на ниову БиХ, уколико оде, а хоће, са Блоком 23); Одбије ли, закуцао је последњи ексер у политички мртвачки ковчег Социјалистичке партије РС, јер је изабрао изолацију, Додиково насиље, беспарицу и потпуну одговорност за изузетно тешку социјалну ситуацију, која ће експлодирати иза Нове године. И за коју је највећи кривац СНСД.

Ђокић се, стицајем изборних резултата, нашао у позицији Ивице Дачића, од прије неколико година, када је лидер србијанских социјалиста бирао између већ преживљене Демократске странке Бориса Тадића (у чијем положају је сада СНСД) и надолазеће снаге Српске напредне странке Александра Вучића (у чијем положају је сада Савез за промјене).

Дачић је изабрао СНС и вријеме је показало да је начинио исправан корак и по Србију и по СПС и по самог себе: Србија је кренула напријед, социјалисти су постали друга странка по снази у тој истој Србији, а Дачић је преживио све „банане“ и остало „отровно воће“.

Иако је Ђокић, након Босићеве понуде, негирао Дачићеву заинтересованост за политички расплет у Републици Српској, она је, без сумње, огромна. Дачићу изванредно одговара да социјалисти имају свог премијера у Републици Српској, јер то њега додатно ојачава у Србији и додатно учвршћује његове везе са Вучићем и СНС-ом.

Ни Ђокић није без „отровног воћа“ и сада се налази у ситуацији да све то почисти и још буде вјесник новог доба. Ђокићу та улога никако не припада, али десило му се.

Политика је умијеће могућег, коцке су сложене на начин да су политички интереси изнад сваког морала и приче о њему и на Ђокићу је да изабере: Или са вјетром промјена у леђима или са Додиком и свим аферама и тешким економским проблемима његовог времена на леђима?!



Само се чини да је одлука лака; Веома је тешка и Ђокић ће још да важе, што ће дезоријентисаног Додика учинити још нестабилнијим и дезоријентисанијим.

Додик се потпуно изгубио у постизборном процесу, направио тешке „осовинске“ грешке и довео себе у ситуацију да њиме млате чак и бјелосвјетски пробисвијети попут Ј. Ковачића, који га је одвукао на састанак Трилатерале у Београд, иако је то задње мјесто на којем је лидер СНСД-а требао да буде у овом тренутку.

Управо оне снаге које стоје иза Трилатерале, Додик је, колико до јуче, оптуживао за покушај изазивања Обојених револуција у РС, а данас пуже пред њима и још то, уз саслужење својих обавјештајних/медијских/спин евнуха, покушава представити као „имиџ владара“.

Да ли се ико у булументи неспособњаковића, која као грозд окружује Додика, упитао шта је то „владарско“ и „снажно“ у амбијенту лизања и халапљивог гутања свега онога што си попљувао и изригао у протеклих девет година?!

Очито није нико, јер да јесте не би Додика, ма колико ослабљен био, довели у ситуацију да га представљају на свакој пијаци. Као да је ријеч о „мушкарцу са пет сиса“, а не о бившем аутократи, који је до 12. октобра, немилосрдно дрмао читавом БиХ и дијелом региона.

Додикова политика у последњих девет година била је прави морбидни циркус, па има неке правде у томе што он на заласку каријере наступа као циркуска наказа. То ће не само Ђокић, већ и сви други значајни
актери политилчке сцене итекако имати у виду.

Још је један врло битан аспект: Уколико Ђокић прихвати понуду Савеза за промјене, његова влада имала би иза себе српску скупштинску већину. Плус и посланике „Домовине“, што је комотна подршка у парламенту за рад.

Уколико одбије Босићеву понуду, Ђокић ће се са Додиком наћи у ситуацији да покушавају скрпити „са коца и конопца“ било какву већину, што се у овом тренутку не чини реалним.

Премијерском понудом Ђокићу, Босић је успио и да у значајној мјери раздвоји процес формирања власти на нивоу БиХ, од оног на нивоу РС. Из простог разлога што социјалисти немају свог представника у парламенту БиХ, па се преко њих ова два процеса не могу ни везати (Што не би био случај да је, на примјер, Босић понудио премијерку позицију неком из ДНС-а).

Истина, није Босић ова два процеса раздвојио скроз, али јесте у мјери која му даје довољно маневарског простора да настави да дјелује офанзивно и издјествује ситуацију у којој би се власт на нивоу БиХ могла инаугурисати и прије нивоа РС.

Уколико „Блок 23“ (СДС, СДА, ДФ, ПДП/НДП, А-СДА, ХДЗ 1990) буде ускоро формиран ( а све су прилике да хоће), Босић је врло врло близу освајања власти на свим нивоима.

Након састанка са Ђокићем, Босић је врло вјешто најавио и инаугурацију Блока 23 (странке које га чине имају натополовичну већину у парламенту БиХ и могу без проблема формирати Савјет министара), чиме је поломио „осовину ХДЗ-СНСД“.

Свјестан да би формирање власти на нивоу БиХ без ХДЗ-а био непотребан политички авантуризам, Босић је оставио потпуно отворену могућност да партија Драгана Човића приступи Блоку 23. Човић је у доброј мјери тим поступком прибијен уза зид и мораће да бира између Блока, који може (ако се мора) и без ХДЗ-а или Додика, чији СНСД је у паду са ивице Свемира, и који гарантује једино горчину, а никако и власт.
 
(Напомена: 03.11. објавићу разлоге, политичке и криминалне, због којих Милорад Додик свакодневно притишће Слободана Гаврановића, градоначелника Бањалуке, да поднесе оставку).

СлободанВасковицБлог