Живот у напуштеним учионицама

Иако су на подручју општине Братунац званично затворени сви колективни центри, зграда некадашње грађевинске школе је незванични колективни центар у којем од завршетка рата живи 10 особа, углавном протераних Срба из Федерације БиХ. За њих је ово једини кров над главом који имају.

Драгана Бјелица избегла је из Хаџића после потписивања Дејтонског мировног споразума. Од тада до данас нема сопствени дом.

-Дошли смо пре 18 година у Братунац, од тада живим у колективним центрима углавном у школским учионицама, не радим, прихода ниоткуд, тешко је - каже Драгана.

Жарко Грбић протеран је из Крупе. Каже да му је имовина у Федерацији Босне и Херцеговине порушена, а
овде није остварио никакво станарско право. У Федерацију не жели јер,  како каже, тамо његовог народа више нема.

- Шта ћу ја сад тамо кад мени нема ко узети килограм хлеба, нема никога, мада је и овде тешка ситуација - прича Жарко.

У одсеку министарства за избегла и расељена лица у Братунцу кажу да ови људи нису желели да искористе право на алтернативни смештај. Већина избеглих, додају, или се вратила, или су сада корисници алтернативног смештаја, односно имају субвенције у плаћању месечне кирије.

С друге стане, у удружењу избеглих истичу да су ове људе заборавиле све институције.

- То су људи који немају начина да реше своје стамбено питање, чак и ово бесправно користе, задовољавали су неке критеријуме за стамбено решење, међутим, они то нису прихватили - каже Урош Недић из Удружења избеглих зеничке регије.

У општинској администрацији нису дали коментар какав је коначан статус ових људи, каква је судбина ове зграде и да ли постоји боље решење за избегле Србе из Федерације.

ДЕЦА ОТИШЛА

Међу станарима напуштене грађевинске школе више нема деце.

До прошле године под кровом овог трошног здања живела је мајка са две девојчице, али су оне отишле.

Огорченост, горчина избегличког живота и безнађе опхрвали су већину ових људи, па у њиховој апатији, кажу, и треба тражити разлоге због којих су одбили алтернативни смештај.