ТВ дуел Додик-Тадић са становишта струке

Кандидати Милорад Додик и Огњен Тадић добили су прилику да грађанима представе своје програме на три дефинисане теме:

Република Српска 10.10.2014 | 14:47

положај Републике Српске у Босни и Херцеговини, економија и проблем криминала и корупције. У овом тексту представићемо три аспекта дебате: невербална комуникација кандидата, дискурс и аргументација, као и положај новинара у цијелој емисији.

Циљ текста је да се понуди један угао који није оптерећен навијањем за неку од политичких опција, као и то да се понуди основа за закључивање. Аутор не гарантује да ће изнијети апсолутну истину, те позива на изношење другачијих ставова.

НЕВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Невербалну комуникацију ћемо анализирати кроз „ефекте приказивања“, који су први пут темељније употребљени за анализу познате дебате Кенеди – Никсон у Сједињеним Америчким Државама. Сценографија је постављена тако да кандидати сједе у столицама које нису окренуте једна према другој, него према новинару.

Позадина је била плаве боје, са елементима црне. Оба кандидата су носила црна одијела са бијелим кошуљама, тако да није било проблема са истицањем кандидата. Наиме, понекад се дешава да један гост има исту боју одијела као што је позадина сценографије, па се стиче дојам да се не види довољно.  Што се тиче положаја сједења, кандидати Додик и Тадић су показали два потпуно другачија приступа. Огњен Тадић је већи дио емисије сједио окренут према другом кандидату, док је задржао минималан контакт са новинаром.

С друге стране, Милорад Додик се већину времена обраћао новинару, није гледао Тадића у очи, док је благо окренут леђима другом кандидату. Ови положаји говоре о два различита става кандидата: Додик је положајем тијела дао до знања да га не занима дијалог са другим кандидатом, што је показао избјегавајући контакт очима са Тадићем.

Насупрот томе, Огњен Тадић је готово цијело вријеме гледао у другог кандидата и обраћао се директно њему, што нам говори о томе да је имао намјеру личног „обрачуна“ са кандидатом.Такође, гестикулације два кандидата су биле потпуно другачије.

Огњен Тадић је на отварању сваке теме био прилично смирен, умјерен, тих; користио је лагане покрете руком и често трагао за документима које је имао у емисији. Међутим, како би тема одмицала и како би се губила конкретна прича, Тадић је показивао нервозу тако што се претјерано окретао према Додику, користећи „кисели“ осмијех.

На половини друге теме, почео је видно вртити оловком у десној руци коју је приносио микрофону и шкљоцао, што је одало велику количину нервозе. Доказ о нервози је и звук нехотичног рушења чаше, што се додуше није видјело у кадру. Као и други кандидат, када је говорио о теми која њему иде на руку, видно се наслањао у столицу и прекрштао руке, а док је говорио о неким другим темама, благо се нагињао напријед и избјегавао контакт очима.Милорад Додик је исто тако почињао смирено, али што би тема више одмицала, почео би се комешати у столици, гледајући у празно. У ситуацијама када говори његов противкандидат, није коментарисао вербално, али је својим гестовима показивао шта мисли: колутање очима, циничан смијех, одмахивање руком.

За разлику од Тадића, нервозу није показивао шкљоцањем оловке, већ је отвореном шаком прелазио преко лица. Увијек се обраћао новинару и у Тадића је гледао само у ријетким ситуацијама. Када се Тадић вербално убацивао, нагло је ширио руке и одмахивао, показујући да не одобрава овакво понашање.Дакле, два кандидата су користили приступе које би могли назвати „игнорисање“ и „обрачун“. Милорад Додик је невербално показивао да му није стало до мишљења другог кандидата: окретање леђа, недостатак контакта очима, одмахивање руком (у једном тренутку је чак направио покрет као да жели напусити своје мјесто).

С друге стране, Огњен Тадић заузима став за обрачун: искључиво је окренут према Додику, спреман је износити материјалне доказе, позива на дијалог. Једино одступање се догодило у другом дијелу емисије када је Тадић своје вријеме за реплику искористио за директно обраћање камери, које је било спремно за „сваки случај“ када се укаже прилика (позивао је људе да гласају). Такође, многи спомињу невербални акт на крају емисије, када је Додик наводно „изиграо“ Тадића са руковањем. Пажљивијим праћењем тог детаља постаје јасно да се тада десио обични неспоразум, када је Додик пружио руку, Тадић једноставно није видио.

ДИСКУРС И АРГУМЕНТАЦИЈА

Квалитет онога што су кандидати изнијели у једној емисији је најважнији сегмент, али у овом тексту нећемо понудити транскрипт њихових изјава. Кроз неколико примјера, покушаћемо показати доминантни тип аргументације, те разоткрити најзаступљеније логичке грешке.Што се тиче Огњена Тадића, његов дискурс се базирао на навођењу података и конкретних информација, барем када је у дио његовог обраћања који није био оптерећено свађом.

На тај начин је желио себе представити као рационалног, елоквентног и способног политичара. Међутим, дисонантни ефекат се јавио у тренутку када је током Додиковог обраћања почео говорити „Добро је Бајо, готово је, доста“.

Од тог тренутка се рационална расправа губила, Тадић је користио личне нападе на Додика, често се вербално убацујући у његов говор. Као оправдање, Тадић у неколико наврата нуди аргумент „Ја сам овакав да ти покажем да то може свако“. С друге стране, Милорад Додик није имао дискурс који би нудио неке конкретне податке, већ је своју причу базирао на прозивању Тадића и изношењу личних увреда. Значајна новина у Додиковом дискурсу је прозивање кандидата да „не барата стручним појмовима“, што је он константно истицао.

Међутим, пажљивим прегледом емисије се може уочити да је Додик први направио грешку приликом навођења „бруто домаћег производа“. На његове прозивке, Тадић није остао равнодушан, већ је враћао увреде (твоје вријеме је прошло, доста је, на чему си ти – алудирајући на кориштење опијата).Заиста, највећи дио емисије се сводио на лични обрачун два кандидата, што се може доказати честим интервенцијама новинара, који их је молио да се врате теми.

Када су у питању аргументи и логика, нити један од кандидата се не може посебно похвалити: често су се употребљавали лажни аргументи „аргументум ад хоминем“, „аргументум ад популум“, а најчешћа логичка грешка је била „не слиједи“ или „замјена теза“. Први аргумент се огледа у честим прозивкама на личној основи (шалабајзер, брондање, површан, баја).

Други погрешан аргумент се користио у оним сегментима када су кандидати спомињали „грађани су препознали“ или „ја имам подршку милион бирача“. Логичка грешка „не слиједи“ се огледа у добром извођењу закључка, али са погрешним премисама: Додик каже „ми смо повећали плате за 100%“, а да при томе не спомиње контекст у којем то није реално повећање; Тадић спомиње „дуг Електрокрајине од 29%“, не наводећи стање у којем се налазила раније.Дебата је требала понудити грађанима конкретне информације о програмима, дијалог који би омогућио бирачима да донесу одлуку.

Међутим, анализом онога што је речено, мора се закључити да је апсурдно говорити о томе да је било ко „побједник“ или „губитник“. Према ауторовом мишљену, оба кандидата су изгубила, јер дебату нису схватили као средство да нешто понуде бирачима, већ су је искористили за лични, неаргументован обрачун. Личне увреде, константна упадања у ријеч нису средства која приличе било коме, а поготово не предјседничким кандидатима.

ОДНОС НОВИНАРА

Нажалост, дебата се одиграла тако да новинар није имао никакву контролу над ситуацијом. Кривица није само на кандидатима, јер постоје методе за контролу: искључивање микрофона, постављање конкретнијих питања и помагање да се ријеше спорни аргументи.

То је, нажалост, изостало. Аутор текста сматра да се дебата требала уредити тако да новинар и кандидати стоје за говорницама, што би омогућило више простора за контролу.

Међутим, позитиван потез новинара се десио на крају, када је одлучио прекинути посљедњу тему и прећи на завршну ријеч. Кандидати су изгубили компас, грађани нису добили апсолутно ништа, тако да свакако није имало ефекта настављати емисију.

хттпс://www.6yка.цом/новост/65759/тв-дуел-додик-тадиц-са-становиста-струке