Отишли привремено, али се никад нису вратили

Западна Немачка  и бивша СФРЈ склопиле су 1968. споразум о размени радника. Многи су кренули трбухом за крухом у нади да ће се вратити – када направе кућу и купе ауто.

Свијет 29.09.2014 | 13:48

Кућу су саградили, ауто су купили, али се вратили нису.Без обзира што је послодавац био, како каже и „презадовољан његовим радом“, Јозо К. из околине Пожеге напушта пољопривредно добро у Баварској на којем је радио од 1970.-1976. године и одлази у рудник у Рурској области.

„Одрастао сам на пољопривреди. Заједно с родитељима, три брата и две сестре сам обрађивао земљу. Међутим,од тога нисмо могли живети. Ја као најстарији син, и то још ожењен и с двоје мале деце, дошао сам у Њемачку, како би уствари могао прехранити породицу. Нисам мислио да останем овде. Прво сам радио на једном приватном пољопривредном добру у околини Минхена, али када сам чуо да се боље зарађује у руднику, отишао сам под земљи и ту зарадио пензију“, каже Јозо.

Слична је и Мухамедова прича. Само три године након што је СФРЈ са тада, Западном Немачком, потписала споразум о регрутирању југославенске радне снаге, тада, како сам каже „голобради“ младић из Јање код Бијељине увелико је размишљао о одласку у иностранство. Иако са завршеним занатом кројача и велике љубави према аутомобилима, Мухамед Гутић у Немачкој ипак почиње да ради као стругар.

После шестомесечног школовања и рада у Словенији, којег су плаћали Немци, Мухамед је с групом од 86 Југославена дошао у Дуисбург на крајњем западу Немачке.Стругарску машину Мухамед је убрзо заменио шиваћом машином, иглом и концем.“Тада сам прешао у Келн у једну кројачницу јер су плаћали више. Иначе, тада уопште није био проблем пронаћи нови посао. Прелазило се из фирме у фирму за сатницу која је већа 20-30 пфенинга“, присећа се Мухамед.У Немачкој се ових дана опет више прича о том првом таласу „гастарбајтера“.

И то због тога што се обележава 50. годишњица од доласка милијонитог усељеника који је био из Португалије. Усељеници из Југославије су масовно почели долазити мало касније, били су боље квалификовани од других „гастарбајтера“, а углавном су били занатлије.

Иако на почетку нису говорили немачки, послодавци су њима били задовољни.Према попису становништва СФРЈ из 1971. године, на привременом раду у иностранству је било 671.000 радника. Међу њима су били Мухамед и Јозо који нису имали проблема с интеграцијом. “Немачки језик сам учио још пре доласка у Немачку, тако да сам имао некакво предзнање“,каже Мухамед и признаје да је ипак доста касније научио „правилно да пише“.

За Јозу интеграција никада није долазила у питање.Мухамед није много обраћао пажњу на југославенске клубове.„Одлазили смо у немачке дискотеке и кафиће, дружили се с Немцима и другим гастарбајтерима. У неколико кафана смо чак слушали и нашу музику јер смо власнике наговорили да у џубокс убаце и коју нашу плочу.Чак су и Немци и Немице из нашег друштва научили наше песме“, сјећа се Мухамед, старих времена.Јозо је мало више посећивао југославенске клубове за време школских празника у Југославији, када су му у посету долазили супруга и деца. Код Мухамеда је ствар била другачија.

„Знали смо петком после посла сести у ауто, отићи у Јању, дружити се и окупати у Дрини и у понедељак већ бити на послу у Келну, каже Мухамед, али и признаје да је неожењенима било тешко наћи партнерку у тадашњој Југославији.

„Супруга ме чекала, одгајала децу али и координирала послове око изградње куће јер је отац већ био нарушеног здравља“, каже Јозо и додаје да му се супруга у Немачкој придружила тек почетком 90-тих, када је ратни вихор захватио Југославију.

„Сада у ту кућу одемо само на годишњи одмор. Овде смо с децом и унучади. Замисао да ћу се након неколико година вратити, нисам остварио. Штовише, и браћа су ми овде, тако да очевину обрађују други људи“, каже Јозо.

Мухамедов један брат је такође у Њемачкој, а други у Јањи. Кућу, саграђену послије рата, посјећује за вријеме годишњих одмора. А остатак времена проводи са супругом Мариом, кћерком Сабрином и сином Армином.„Откако сам прошле године у пензији имам више посла“, кроз смех каже Мухамед и показује јабуке из, како каже „његове башче“ у Немачкој.

Кофер којег је Гутић давне 1971. године спаковао за Немачку је одавно распакиран. Јозин такође.

„Додуше, налази се у подруму као успомена за унучад“, каже Јозо.