Откуд Спахић да се врати?

Шта рећи или боље речено шта написати након још једног потеза селектора Сафета Сушића? Како дефинисати или образложити тај потез? Неки ће га назвати потезом очајника, неки ће оправдати чињеницом како Спахић може дати још доста овој репрезентацији, коментара ће бити гомилу.

Овдје у овој причи одмах на почетку дефинитивно Спахића треба издвојити, баш као и остале играче, јер много времена смо изгубили објашњавајући како је овај урадио оно, онај је урадио оно, један је трчао, други није. Један је добро играо, а други није, говорили смо, упорно заборављајући како је за резултате екипе, у овом случају репрезентације, најодговорнији селектор.

Наш је преживио пуно тога у свом мандату, можда као ниједан до сада и који је још увијек чврсто у седлу. Тешко је набројати све потезе, а поготово све његове изјаве за ова, ево сада три мандата. Кривци су били сви, навијачи, играчи, новинари и тако у круг. Никада, ниједног тренутка, нити једним словом селектор није прихватио одговорност за неки неуспјех, док је са друге стране без проблема прихватио чињеницу да је најзаслужнији за одлазак репрезентације у Бразил.

У квалификацијама за ЕУРО 2012. године, изгубили смо два бода против Албаније у Тирани, у гостима смо страдали од Румуније, на крају су нас ти бодови скупо коштали, јер смо морали побиједити Француску у Паризу, а нисмо могли. Послије Албаније су криви били новинари јер су потцијенили Албанију, за пораз од Румуније је кривица пала на леђа играча. Након бродолома у баражу и шестице од Португала, оправдање је био квалитет противника који има Роналда, Нанија... Сушић није изашао пред новинаре и барем у стилу великих тренера џентлменски рекао да прихвата дио кривице. Не.

У наредном циклусу резултатски ствари су добрим дијелом ишле у жељеном току, па се о тактици није превише ни причало. Тек би се споменуло по неко име, које би се нашло на списку или не. И ту је Сушић имао свој пут. Ријетко када бисмо чули да је играча којег је позвао у репрезентацију он пратио пола године, годину, да нам баш такав профил играча на тој позицији треба. Односно, да као и сваки селектор, чврсто стане иза свог играча којег је позвао. За оне, који евентуално нису добијали позив, правдао се углавном незавршеном документацијом, незаинтересованошћу одређеног играча, слабим квалитетом лиге у којој игра...

Први пут када се брод заљуљао (пораз од Словачке) почели су се тражити непријатељи репрезентације, рушитељи атмосфере, али се о тактици и евентулним пропустима није причало. Стигао је и Бразил и неславан крај након првог круга. Али побиједио се Иран, нисмо остали на нули и супер. Тројица играча су након Бразила рекла доста је. Сушић није превише туговао, па ни тражио замјене (какве такве), јавности је очи замазао позивањем Дујковића, Цимирота и Закарића. О Кипру се није превише замарао, јер је тврдио како имамо репрезентацију "којој свака може дати гол, али исто тако која може било коме дати два - три комада". Да ли је неко од његових сарадника снимао Кипар против Хрватске? Није, баш као што није ни Нигерију, пар мјесеци раније у некој од пријатељских утакмица које је ова селекција играла пред Бразил.

Да ли се побринуо да репрезентација крене у циклус са кондиционим тренером, којег такође није имала у Бразилу? Није. Све што је рекао након пораза од Кипра јесте да побједу нисмо ни заслужили, да не зна шта се догодило, шта је разлог наше слабе игре. Ријетки су проговорили да је можда проблем у избору играча, тактици...

Онда је дошао ванредни састанак Извршног одбора ФС БиХ, након којег је Сушић остао гдје јесте, с тим да су за пораз од Кипра криви сви подједнако. Занимљиво, након састанка је речено да у предстојеће двије октобарске утакмнице против Велса и Белгије идемо са постојећим снагама.

Поред тога, окупљеним новинарима је Сушић објаснио како он одмах препушта своју столицу оном који мисли да требамо узети шест бодова из двије утакмице, односно да би он био задовољан кад би узели три бода или чак два (рачунајући на два ремија). Крајње чудно, јер ако вјерујеш у себе, своје играче, онда си спреман ставити и "руку у ватру" за играче и циљ.

Овако, остао је као и безброј пута до сада недоречен, нејасан, како на терену тако и пред новинарима. И сада, када је ситуација реално таква да има поприличан број играча са малом минутажом у клубовима, да неки не играју, да су неки ван форме, Сушић је у великим проблемима. Јер сада је он тај који мора пронаћи добитну комбинацију у ситуацији која није нимало лака. Нажалост, остаје утисак или боље речено питање - коме Сушић мање вјерује у овом тренутку? Себи или играчима?