Представљамо: Селекција Албаније

На том патриотизму, на полету „нове нације“, на љубави према државном стегу, химни и на поносу што су то што јесу, Албанци граде прве велике успехе.

Фудбал 19.09.2014 | 11:45

За све је, по обичају, крив један Србин. Његово име могло би да се појави за милион динара у оном квизу – питали би вас ко је први Србин који је тренирао три бивша европска првака и гарант бисте се залетели с „Радомир Антић“.

То је зато што се нико и не сећа Љубише Броћића. Није ни чудо, додуше, јер је послератна историја умела лако да брише људе и из књига и с фотографија – једног сте дана ту, већ сутрадан вас је нека претеча „фотошопа“ уклонила, а бивши пријатељи само одмахују главом и говоре да вас нису ни познавали.

Нешто слично се догодило Љубиши. Као играч, био је један од најстандарднијих у СК Југославији, духовном претку Црвене звезде, али је тек као тренер постао име. Смешила му се озбиљна каријера – у ретким легендама у којима се помиње, веле да је први трагао за нечим што би био „универзални играч“, те да је чак и онда, раних педесетих, схватао важност тренинга и професионализма – засео је на Звездину клупу и био већ виђен за селектора Југославије уочи Светског првенства 1954, када се десила та несрећна епизода у Бразилу.

Неко је, као код Кафке, оклеветао Љубишу Б. Грех најстрашнији – контактирање с четничком емиграцијом. Тамо, у Бразилу, на једном путовању националног тима (турнеје по свету биле су ствар престижа), Броћића су наводно видели како шурује са избеглим Србима, мада ће он до краја живота тврдити да му је смештено, те да је његов једини грех био што није дозвољавао „шињелашима“ и осталим апаратчицима да му бирају играче за репрезентацију.

Броћићу је забрањено да се икада врати у земљу и зато ће постати глобтротер и уважени стручњак за којег је и Миљан Миљанић говорио да је био „Миљанић пре Миљанића“. Водиће укупно седам репрезентација и 11 клубова широм света, провешће пола године на клупи Барселоне, једну сезону у ПСВ Ајндховену, и непуне три у Торину, у Јувентусу, коме ће на пролеће 1958. супериорно прикачити звездицу што означава десету титулу у Серији А.

Али његова „кривица“, о којој говори овај текст, почиње много пре италијанске, па чак и несрећне бразилске епизоде.

Година је 1946, ратне ране су толико свеже да боле и на поглед, крвава позорница Балкана још одјекује детонацијама и лелецима, а сиромашном Албанијом владају Енвер Хоџа и његова све чвршћа и све окрутнија песница. Хоџа је већ тада обузет паранојом, и мисли да има само једног пријатеља: Југославију и Тита. Броз и Моше Пијаде праве планове да Албанија, као седма република, уђе у ФНР Југославију, а док се то не деси, у Тирану, Скадар, Елбасан, Валону, као испомоћ албанском народу и држави, шаљу најбоље стручњаке – инжењере, архитекте, учитеље... И једног фудбалског тренера.

Љубиша Броћић заувек ће у аналима албанског фудбала остати уписан као први селектор националног тима. И дуго, дуго, предуго за једну нацију која заиста воли фудбал, и најуспешнији: октобра 1946. у Тирани ће се одржати Балкански куп, турнир четири нације на којем ће Албанија, и поред почетног пораза од Југославије (2:3), тријумфовати. Биће то једини трофеј, какав-такав, који су црни орлови икада освојили...

Да 1948. није дошло до раскида с Југославијом, да Хоџа није одвео Албанију путем светске изолације саградивши бункере и на границама и у глави тог народа, вероватно би и историја албанског фудбала била другачија и успешнија. Раније би дошли у додир са великима, раније би почели да побеђују. Овако, бојкот већине такмичења направио је од Албанаца апсолутне фудбалске аутсајдере, а Броћића свео на малецну фусноту, иако би по њему морао да се зове један стадион у „земљи орлова“...

Макар само због тога што је он представљао заметак успона који албански фудбал доживљава претходних година.

А успон је значајан, и опомињући, и отрежњујући.

Онај гол Бекима Балаја на стадиону у Авеиру, када је затегао ногу иза леђа и као из праћке савладао Руи Патрисија за победу над Португалоијм у нашој квалификационој групи, док су се ови наши Орлови давили у лошој трави и у још лошијој атмосфери мало изнад Аутокоманде, само је трешња на врху прогреса који је донео Ђани де Бјази, Италијан који подсећа на Броћића по броју клубова које је водио...

И само је нама, који и даље то „дивље племе с југа“ посматрамо с висине, бахато, увек с ниподаштавањем и често с мржњом, то био огроман шок.

Де Бјази је од талентованих, али некада лењих и недисциплинованих Албанаца направио озбиљну, борбену, дефанзивну екипу, која је у последње 23 утакмице само шест пута примила више од једног гола. И никада више од два. Пре три године, када је дошао да замени Јосипа Кужеа, Де Бјази је провео пола године летећи тамо-амо по читавој Европи, где год има неког талентованог клинца с макар промилом албанске крви, убеђујући га да не треба да одабере Швајцарску, Белгију или Аустрију, већ да послуша зов зурли и стане под црвено-црну заставу.

На том патриотизму, на полету „нове нације“, на љубави према државном стегу, химни и на поносу што су то што јесу, Албанци граде прве велике успехе. И ми, помало уморни, помало поражени, помало постиђени што смо Срби, могли бисмо по томе да се угледамо на њих...

У мундијалским квалификацијама доказали су да су непобитно Балканци – на четири кола до краја били су на другом месту групе, да би онда доживели три узастопна пораза. Сада су две године старији, по годинама најискуснија екипа у нашој групи и спремни су да оду корак даље.

Никада се, наравно, нисмо разумели с тим народом – какав је ово само еуфемизам! – па нам је тешко да их схватимо и сада, или да без предрасуда погледамо у њихову државу и њихов фудбалски састав. Албанија је последњи неоткривени европски драгуљ, земља прелепе природе, дугачке обале која мирише једнако лепо као и црногорска и грчка, чудесни спој истока и запада који ће путника-намерника, само ако уме да гледа, почастити невероватним искуством.

Не само Хоџини бетонски бункери, то је и земља у којој се налази Скадар, меланж најгоре балканске касабе и модерног града препуног стаклених небодера, града у којем сви возе бицикле и већина барем натуца српски језик (неки и због корена које никада нису заборавили), града изнад којег се уздиже тврђава у коју је зазидана Гојковица, мада и Албанци имају исту легенду, само с другим именима. Па Тирана, шарена, кичаста, где семафори служе само за украс, а на растојању од педесетак метара можете да видите најоскудније обучене девојке, забрађене хануме и типа који вам нуди да се сликате са правим правцатим лавом...

Но једну земљу чини народ, пре свега, као што и један тим чине фудбалери, на челу са Лориком Цаном, капитеном и фајтером, рођеном у „нашем“ Гњилану.

А то можда јесте народ Хашима Тачија и осталих зликоваца, али је и народ Есад-паше и Конде-бембаше – кроз чију сте улицу у Београду небројено пута прошли, не знајући да је „албанска“ – и народ преподобне мати Ангелине... Јер где има жита, има и кукоља, и обрнуто, као и код сваке нације на свету.

Да, нама су Шиптари – они нас зову „Шкије“, па смо негде егал – симбол јада и беде, мржње и слепила, типови из вицева и псовки, па нам није до краја јасно како би они могли да играју фудбал, па још да победе Португалију тамо и да прете да ће у Београд, на стадион који је волео њиховог Вокрија и „њиховог“ (јер је заиста наш) Преказија, доћи да славе, први пут у шест сусрета са српским или југословенским тимом; као некада Фљамуртари, који ће те сезоне намучити чак и Барселону.

Још месец дана има Дик Адвокат да утегне игру, па да прво победимо Јермене у гостима, а онда да оставимо предрасуде по страни и да Албанце третирамо као праве ривале. Тек онда, када све кликне много боље него на премијери, моћи ћемо да кажемо (не)познаницима са југа: ми смо вас учили фудбалу, ми ћемо и да вас одучимо...