Видео: Успони, побједе и порази српске кошарке

Успон југословенске и српске кошарке једнако се огледа у медаљама и великим победама колико и у чињеници да смо умели да губимо. И то да губимо фантастично, волшебно, невероватно.

Кошарка 19.09.2014 | 11:15

Неки су порази веће од победа. Неке су погнуте главе важније од подигнутих, раширених руку. Неке се сузе претварају у осмехе, неке туге за које мислите да никада неће проћи уступају место срећи.

Ако никада нисте имали лош дан, како ћете знати када вам је дан добар? А година? А пола живота?

Нигде се тај узрочно-последични след не види толико добро као у кошарци, једином спорту који можемо да назовемо својим. Јединим за који смо богомдани, онако високи, разиграни, чак и када нас убеђују да више нисмо најбољи, чак и када нам говоре да су Бодирога, Даниловић, Ђорђевић и Паспаљ били последњи Кочиш, Хидегкути, Пушкаш и Божик наше кошарке.

Хех, будале, па ми смо тек стигли...

Успон југословенске и српске кошарке једнако се огледа у медаљама и великим победама колико и у чињеници да смо умели да губимо. И то да губимо фантастично, волшебно, невероватно. Да се после тих пораза враћамо бољи, јачи, насмејанији, без горчине.

Почело је то још четрдесетих и педесетих, када смо још били аматери у игри великих бројева, када су прометеји наше кошарке прихватили улогу епигона, намерно доводили у Београд, Загреб, Крагујевац, Љубљану, велике светске тимове да нас туку са по тада, без тројки, огромних двадесет-тридесет разлике. Гледали смо их и учили од њих, уживали у томе што нас побеђују, знајући да им се полако приближавамо.

Колико је само тих дивних пораза било! Као 1974. када смо бранили титулу светског првака и када су уметници с Балкана у походу на још једно злато водили са 14 разлике против Американаца, само да несхватљиво проспу ту предност.

Биле су то дечје болести и тој генерацији више се никада неће догодити да тако изгуби.

Или она утакмица која се још приказује на свим кошаркашким академијама – полуфинале Светског првенства у Барселони 1986, цела хала навија против нас (звучи познато?), али Југославија има Дражена Петровића, има младог Дивца и искусног Прају, па четрдесетак секунди до краја лупамо Совјете са девет разлике. И онда се деси крах, несхватљив и данас: Совјети почињу да играју као Југословени, опуштено и без страха, Сабонис погађа тројку, па Валтерс још једну, а Дивац добија да води лопту и губи је, једном па други пут, и селектор Крешо Ћосић се хвата за главу и СССР нас туче у продужецима.

Била је то највећа школа и та генерација ће баш зато постати најбоља свих времена и заказати "Рат светова" 1992, само да се земља распадне пре окршаја с Дрим тимом.

Или Атланта 1996, када је десет минута до краја (још се играло по старим правилима, са два полувремена од по 20 минута) свега пет разлике за САД, а у САД-у су Пипен, Пејтон, Милер, Стоктон, Мелоун, Олајџувон, и нарајцани Амери у сали нису сигурни шта се догађа и ко су ти Дивчеви и Паспаљеви другари и да ли је могуће да играју толико добро, и ко зна шта би било да Зоран Савић не седи на клупи, повређен.

Губимо на крају много, превише, али био је то најбољи факултет и вратићемо се шест година касније да им објаснимо неке ствари...

Тако ће, немојте ни зеру сумњати у то, бити и овог пута, са Салетом, Богданом, Теом и Немањом и можда је сада 5:5 у титулама светског првака између Амера и нас, али јавите нам се 2019, с погледом на нови семафор.

Уз само један малецни услов.

Сада, после последњег пораза који – није фраза ни патетика – има сав асортиман најлепших мириса будућих победа, време је за катарзу.

Да овај успех не буде вредан само дубоког наклона херојима из Шпаније, оном туцету играча и десетак чланова стручног штаба који су Србију напустили малтене као азиланти, а вратили се као прваци света – јер су Амери били без конкуренције. Да не остане све на дочеку испред Старог двора (ево руке свим осталим нашим спортистима, али тај балкон природно припада кошаркашима: други могу само да га позајме на тренутак, али ништа не може да изазове такву емоцију још од слаткасто-горког лета 1995).

Зато кренимо од основног. Од кошева и терена.

Репрезентација коју пошаљемо на велика такмичења никада није најбоља. Али не због отказа, правих и лажних повреда, неразумевања са селекторима или савезом. Не, она није најбоља јер бољих типова гарант има на свим теренима широм Србије.

Када су једном Џордана питали ко је најбољи играч на свету, он је лаконски одговорио да тај момак постоји, али да је потпуно непознат, јер игра у неком гету и убацује лопту сваког дана у мрежицу направљену од танких ланаца (има ли, кад смо већ код тога, лепшег звука него кад кроз такву мрежу прође "суза"? Можда плач вашег првог детета, и то је то...), док постоје оправдане сумње да ће му неко просвирати утробу за шаку долара.

Тако је и у Србији. Кићановић је знао да губи на баскету у свом Чачку и као олимпијски шампион, барабе би му продавале форе за које нису знали ни у Партизану, ни у Скаволинију и оставиле би га се хлади макар три утакмице.

Олимпијски првак у дотад најдоминантнијој генерацији југословенске кошарке? Јака ствар, матори, дођи да ти покажем ја неке ствари...

То је тај мангупски дух, урбан у оном једином неисквареном смислу те умногоме потрошене речи, онај дух који натера Моку Славнића да зеза озбиљног пуковника Гомељског насред најважније утакмице у историји совјетског и југословенског баскета, онај који се пробуди у Гуровићу и Јарићу у јазбини Индијанаполиса, онај који се само крајичком усана насмеши када Хрвати сиђу с победничког постоља у Атини, да се више никада не врате...

Под кошевима, између зграда, на неосветљеним игралиштима где се лопта баца док се макар мало назире белина табле, само тамо може да се појави и да траје тај дух.

А дух је најважнији, питајте само Хамлета...

Зато су важни кошеви. Зато је важно сваки терен да буде пун, и зарђали обручи да се поправе, и земља и трава да се пресвуку најбољим бетоном да наша деца не изврћу зглобове, и лопте да буду у свакој школи, и паркет да се сија, јер тај паркет одгаја нове шампионе...

Али то није једино што треба да урадимо.

Време је и да се кошарка врати кошаркашима. То је мантра квартета утемељивача нашег баскета Станковић-Николић-Поповић-Шапер коју су чак и комунисти трпели, а комунисти су волели да се петљају баш у све. Време је да кошаркашки поглед на свет, који је доносио Битлсе у Београд када ни у Ливерпулу нису знали за њих, који је био најлепше лице једне земље, поново завлада.

Време је, и то идеално, никад боље, да отерамо оне који су покушали да нам отму кошарку, да нашу игру никада више не кваре опасне, крваве размирице малоумника и профитера, менаџера и квазистручњака. Да онај један, ако је педагог, ради само с децом, а онај други, ако је бизнисмен, остане у канцеларији или где већ кажу да треба да остане.

Да се више никада не догоди да имамо клуб чији редар не препозна једног Небојшу Поповића, па му, пред сам крај живота, забрани да уђе да гледа своју Звезду, Звезду коју је он направио (опростио је то Небојша, јер је био већи него што ћемо сви ми који волимо тај тим икада бити). Нити клуб који се зори човеком који се скида наг на сред утакмице. Нити лигу чији се учесници не знају на свега седмицу-две до почетка. Има тога још...

Време је да и те последње поразе, који су претили да понизе нашу лепу, дивну кошарку, претворимо у победу.