Добио на ћуприји, изгубио на мосту!?

Добро смо се исмијали петодневном путешествију Милорада Додика по Москви. И његовим лажљивим образложењима да Владимира Путина „још није“ срео „јер је хитно отпутовао на Исток“, иако је предсједник Руске Федерације све вријеме био у Кремљу.

На крају петодневног, нимало гордог, посртања, Додик се јесте срео са Путином, чак проговорио са њим неколико ријечи и, вјероватно, има утисак да се све завршило по оној народној „ко се задњи смије...“.

Утисак недеље му је погрешан, а најмање би му требало бити до смијеха. Јер, толико се избламирао у Москви, да га пет Путина не може опрати.

Прецизније, толико су га избламирали његови лобисти, спин доктори, режимски медији и остала братија, (што заједно са њим паразитира на народној грбачи), јер су неспремни дочекали одгађање тренутка када ће Додика увести код Путина на пар минута ради сликања, да би требао већину тих неспособних креатура одмах помести. Али, прекасно је за то.

Додика су гурнули да петља и лаже о „Истоку“, „састанцима након мјесец и по“ (по завршетку избора???), могућем извозу који је немогућ зато што РС нема шта извести...  и којечему другом, остављајући га да се сам спасава од критика јавности због предугог чекања на слику са Путином.

Додик је за пет московских дана педесет пута на јавној сцени ухваћен у лажи и ту поправке нема.

Да је сва штета у наведеном, Додик би могао и да одмахне руком и закључи - „Некима никада не можеш удовољити, ма шта учинио“, али, овај пут, на млатарању шапама неће завршити.

Не толико због чињенице да је састанак са Путином прескупо плаћен лобистима (нашим парама), већ због огромне штете коју је начинио интересима Републике Српске на политичком и сваком другом плану.

Додик је РС директно гурнуо у жрвањ великих сила и због његове московске фотографије за лични албум, овај ентитет ће платити жестоку цијену. Превелику, ту дилеме нема.

Може се слободно закључити да је Додик врло врло свјесно жртвовао интересе Републике Српске, због сопственог изборног интереса.

Није то ништа ново у његовом дјеловању, али је укупни политички амбијент у којем се то десило најгори могући тренутак, који је могао изабрати само неко потпуно неразуман (да не кажем нешто теже) или у потпуном страху од губитка избора. И једно и друго су Додикове карактерне особине већ дуги низ мјесеци.  

Утицајне државе, које су у овом тренутку тешко конфронтиране са Русијом, неће олако прећи преко Додиковог гурања ноге у око и РС предстоји изузетно тежак политички период још веће изолације, од ове у којој се налази.

Додиково политичко дивљање ранијих година одавно је удаљило стране инвеститоре са ових простора (чак и оне из Србије), а његов последњи акт задржаће их на најудаљенијим просторима док год је он на власти. То је минимум који ће бити појачаван разноразним притисцима, што ће се директно одразити на грађане, који ионако живе на граници сиромаштва.

Руским инвеститорима залуд се надати, јер из те земље у РС махом долазе само шпекуланти, што су извукли преко 700 милиона марака из Нафтне индустрије.

Нико овдје из руског пословног свијета неће похрлити, чак ни привирити, јер пара „на извол’те“ више нема.

Уколико пажљиво прочитате Додикове изјаве „о договорима“, лако ћете уочити да су то само празне ријечи, плитка демагогија, испразна реторика...

Уз наведено, Додик је снажно гурнуо и Србију у велике политичке проблеме; Србији је у овом тренутку најмање било потребно да се њена неутрална позиција у односу на сукоб Москве и Запада око Украјине пољуља, што је Додик учинио директно се сврставајући на страну Русије.  

У оваквим ситуацијама Запад, у правилу, испоставља Београду огромну фактуру. Нагледали смо се тога у протекле двије деценије, али смо се нагледали и драматичних одговора са друге стране Дрине према непослушним и неразумним руководствима са ове стране ријеке.

Сваки пут дебљи крај је извукла РС, а руководства која су то произвела су одлазила. Тако ће бити и сада.

Тешко је отети се утиску да је Додик намјерно ставио Београд у подређену ситуацију и са Истоком и са Западом, чиме се свети због недобијања отворене подршке за своје политичке амбиције.

Слика са Путином, која ће завршити на стражњим дијеловима аутомобила, тек долази на наплату. Огроман новац дат лобистима за њу, мрва је наспрам фактуре која је у припреми. Живи били па, нажалост, видјели.

Зато, делиријум у режимским медијима, који је нагло замијенио петодневне бесане ноћи пуне страха и неизвјесности због питања да ли ће Додик успјети донијети фото/видео материјал из Москве (и не пропасти потпуно прије 12. октобра), дјелује као хропац, крик очајника, а никако попут исказивања задовољства побједника.

СлободанВасковицБлог