107 година од рођења Моше Марјановића

На овај дан пре 107 година рођен је један од најбољих и најпопуларнијих фудбалера са наших простора Благоје - Моша Марјановић, чија слава ни данас није избледела.

Фудбал 09.09.2014 | 17:00

На периферији Београда рођен је најпопуларнији фудбалер Југославије између два светска рата, а можда и свих времена, чувени Моша.

Његову славу касније нису успели да помраче ни након Другог светског рата многи истински асови југословенског фудбала. Заједно са братом Николом обележио је једну фудбалску епоху у Београд и читавој Краљевини Југославије.

Прославио се наступима у БСК, у коме је освојио пет титула државног првака. За "плаве" је одиграо 566 утакмица и постигао 570 голова. 

У дресу са државним грбом, популарним "Белим орловима", како је репрезентација, као и сада, називана и између два рата, одиграо је 57 утакмица и постигао 36 голова. Поред тога, Моша Марјановић је за репрезентацију Београда наступио - 43 меча. 

Популарност Моше Марјановића између два светска рата се не може упоредити ни са једним другим спортистом на овим просторима. Његова некадашња слава се једино може упоредити са популарношћу какву данас ужива тенисер Новак Ђоковић.

Најављујући састав БСК или репрезентације спортски новинари су, рецимо, у састав једноставно стављали само Моша. Цео спортски свет је знао да се ради о Благоји Марјановићу.

Такву част је после рата, само једном, доживео још само Драгослав Шекуларац. Многа друга велика небројена имена нашег фудбала ни приближно се не могу упоредити са угледом и популарношћу које је у народу уживао Марјановић.

Међу највећим југословенским фудбалерима су сврстани и Александар Тирнанић, Милутин Ивковић, Бранко Станковић, Рајко Митић, Бернард Вукас, Бранко Зебец, Стјепан Бобек, Владимир Беара, Вујадин Бошков, Тодор Веселиновић, Милош Милутиновић, Златко Чајковски, Милан Галић, Славен Замбата, Велибор Васовић, Милутин Шошкић, Бора Костић, Фахрудин Јусуфи, Јосип Скоблар, Паја Самарџић, Драган Џајић... 

Само је, међутим, један био Моша. Моша Марјановић за сва времена. 

Он је са својим вршњацима почео да игра фудбал на пољанама родне Палилуле. Озбиљније се посветио фудбалу у с. к. Југославији. Затим је краће време наступао за београдску Олимпију.

Од 1925. године је члан БСК, у коме је провео 14 година. Касније је још у каријери играо за с. к. Југославију, а пред рат је био члан Чукаричког. Ратне године је провео у заробљеништву.

После повратка из заточеништва, већ у средњим животним годинама, заиграо је у Динаму из Панчева. Каријеру је окончао у сезони 1949/50. године у дресу у Пролетера из Осијека. Ту је и започео тренерски посао.  

После играчке каријере, која је била овенчана невероватном славом на нашим просторима, Моша Марјановић се посветио тренерском послу. Иако је његова тренерска каријера била много краћа од играчке, Моша је и у новом послу оставио дубок траг.

Као и играч, у тренерском послу Моша је важио за великог зналца, који је једнаку важност придавао теоријском усавршавању и практичном раду на терену.

Тренерску каријеру је почео у Пролетеру из Осијека, а затим је радио у Спартаку (Суботица), послератном клубу београдских и југословенских металаца БСК, са којим је освојио национални куп. Касније је радио у Победи из Прилепа.У међувремену је био и тренер националног тима. 

Једно време је радио у Италији. Тренирао је Торино. Када се спремао за други боравак у тој земљи, Моша је у 55. години доживео тежак мождани удар. Остао је трајни инвалид и изгубио моћ говора.

То је био крај његове спортске каријере, која је до краја живота била обасјана славом и поштовањем, јер је Моша био, не само изузетан фудбалер, него је поседовао ретке и истинске људске врлине, које су га красиле до задњег животног часа. 

Умро је 1. октобра 1984. године у родном Београду, оплакан од свих љубитеља фудбала, па и спорта уопште.