СП, кошарка, 1/4-финале: Понос и нада...

ли, шта може да направи једна утакмица... "Запамти Реде, нада је добра ствар, можда најбоља од свих ствари", стоји у писму које је Енди Дуфрејн (Тим Робинс) написао и закопао га испод камена, близу границе Америке и Мексика, да стоји сакривено до дана када "Ред" (Морган Фримен) евентуално буде изашао из затвора.

Кошарка 09.09.2014 | 15:30

За разлику од главних јунака "Бекства из Шошенка", српску кошарку нико није осудио на доживотну робију, али нам после краха у Литванији 2011. године, траљавих квалификација за Еуробаскет 2013. и наступа "топло-хладно" у Словенији, није требало много да изгубимо наду (веру поготово) да ће наша репрезентација у догледно време опет правити успехе на великим такмичењима.Међутим, живот се састоји из успона и падова. Изненадни подвизи, попут овог у недељу, ту су да нас подсете да само треба радити најбоље што се може у датом тренутку, веровати да долазе бољи дани и не лупати главу превише. Само никада не стати.Да после пораза од Естоније нисмо победили Израел у Пиониру, не бисмо се ни пласирали на ЕП у Словенији.

Да у Љубљани после два узастопна дебакла (Шпанија, Словенија) нисмо победили Италију у мечу за седмо место, не бисмо учествовали на овом Мундобаскету.

Да у Гранади нисмо победили Иран, дан после жестоког психолошког ударца примљеног од Француза и судије Ћеребука, не бисмо дошли у Мадрид на елиминациону фазу.А, ко је почетком септембра 2012, када смо дочекивали Израелце у стању општег незадовољства, могао да претпостави да ће то бити први корак ка величанственој игри и победи над Грцима у Мадриду?Ово што су у недељу поподне урадили Теодосић, Бјелица, Радуљица, Богдановић, Калинић, Крстић, Марковић, Јовић и остали изабраници Саше Ђорђевића је највећа ињекција адреналина која је српској кошарци убризгана у последњих пет година, од сензационалне победе над Шпанцима у првом колу Еуробаскета у Пољској.У међувремену је, пре времена, завршен један обећавајући циклус, што због повреда, што због старења, што због силаска неких играча на нижи ниво. Изгубили смо претходних година елан и вољу, али, руку на срце, нисмо имали ни потребан квалитет за резултате какве бисмо желели.Били су нам неопходни бек као што је Богдан Богдановић и центар као што је Мирослав Радуљица, да врате жар и одговорност Милошу Теодосићу, да омогуће Немањи Бјелици да заблиста као "алл роунд играч", а захваљујући свима њима заједно, отворила се шанса дефанзивним специјалистима да дају допринос у нападу, радећи оно што раде сви "играчи задатка" у елитним тимовима, били то Сан Антонио Спарси, Обрадовићев Панатинаикос или Ивковићев Олимпијакос.Кључне речи у томе су несебичност, борбеност, жртва... тимски дух. Примећујете ли колико помагања има у игри наше одбране? Колико се центри троше да на седам метара затворе противничког плејмејкера у "пик енд рол" игри и како предано бекови и крила ротирају да би стигли до слободног шутера и омели га у шуту за три поена?Физички брутални Бразил нас је уништио из таквих акција, али ево, Грке смо у другом полувремену потпуно зауставили. А, они су екипа која у нападу може да игра "жмурећи". До прошлог лета су мање-више сви играли у два атинска клуба.

Наш напад у утакмици осмине финала био је посебна прича, за мене и најпозитивнији утисак. Повремено као у златна времена репрезентације велике Југославије, пре 25 година. Прецизан шут, асистенције, финте, изненађујућа решења, Грци испадају као из воза... Само су недостајали контранапади, али то је аспект игре у одбрани коме се данас поклања много већа пажња него раније.Заљубљеницима у кошарку мора да импонује то што смо после дуго времена одиграли лепо и атрактивно. У недељу смо за једну четвртину дали поена колико Французи и Хрвати дан раније за полувреме.

Имамо баланс унутрашње и спољашње игре, центри терају одбрану на скупљање, а када високи играчи имају смисао за игру и преглед игре као Крстић и Радуљица, после тога све иде као "хладна вода". Нарочито са убитачним шутерима какве, на срећу, имамо. Када се игра у правом ритму, погађаће сви, а не само Теодосић и Богдановић... Пребаците Денија Грина или Каваја Ленарда из Сан Антонија у неки други тим, сигурно неће шутирати у тако високим процентима.

Без претеривања, момци су против Грка одиграли најлепшу утакмицу у последњих много година и оживели теорију о неуништивом српском нерву за овај спорт. Свака част и селектору, који је створио амбијент да се то догоди.

Против Бразилаца у среду, шта буде. Такмичарски циљ је испуњен, а генерални утисак са СП позитиван, без обзира на исход наредне или наредних утакмица.

Верујем да ћемо их одиграти још три. Није еуфорија, чињеница је да смо на две победе од можда и најнеочекиваније медаље у историји.