Времеплов: Беше некад моћна, велика сила!

Репрезентација СФР Југославије, а касније под именом СР Југославија, Србија и Црна Гора, и само Србија до сада је 14 пута учествовала на светским првенствима. Није је било само 1959. године у Чилеу, као и у Канади.

Кошарка 28.08.2014 | 14:00

Рачунајући све успехе, остварене под именом СФРЈ и СРЈ, најтрофејнија је селекција на светским првенствима.

Освојила је пет златних медаља (1970. у Југославији, 1978. на Филипинима, 1990. у Аргентини, 1998. у Грчкој и 2002. у САД), три сребрне медаље (1963. у Бразилу, 1967. у Уругвају и 1974. у Порторику) и две бронзе (1982. у Колумбији и 1986. у Шпанији).

АРГЕНТИНА 1950. године - 10. место

На првом светском првенству у Буенос Ајресу 1950. године, Југославија је учествовала захваљујући одустајању Италије. Тим је предводио легендарни Небојша Поповић, који се уписао и златним словима у историју ушао у историју као играч који је постигао први кош.

Првенство у Аргентини остаће упамћено и по томе што је Југославија меч против Шпаније изгубила службеним резултатом, јер се није појавила на паркету. Из Београда је тада стигло писмо да се не изађе на мегдан Шпанцима из политичких разлога, због фашистичког режима у тој земљи чији је лидер био Франко. То је била шокантна одлука за кошаркашки и цео спортски свет, па је Југославија кажњења забраном такмичења годину дана и новчано са 2.000 долара.

Шампионат у Буенос Ајресу завршила је на 10. месту.

БРАЗИЛ 1954 - 11. место

На шампионату 1954. у Бразилу Југославија је играчки направила велики помак, предвођена легендарним професором Александром Николићем. Упркос томе, изостао је резултат. Добрим делом томе су кумовали записничари на мечу против Уругваја, кључном који је одлучивао о учесницима финалне фазе. Грубом грешком записничког стола Југославија је морала да игра продужетак, који је касније изгубила, иако су сви у дворани тврдили да је имала предност и после регуларног дела меча. Било како било, жалба није усвојена, па је Југославија уместо да наступа у финалној групи, играла у утешној и освојила претпоследње, 11. место.

БРАЗИЛ 1963 - сребрна медаља

После пропуштеног Мундобаскета 1959. у Чилеу, Југославија је у Рио де Жанеиро 1963. стигла као један од фаворита за медаљу, након што је две године раније на Европском шампионату освојена прва медаља - сребрна.

Ученици Александра Николића оправдали су улогу фаворита. на том шампионату први пут су победили велесиле - селекцију САД (75:73), а затим и СССР (69:67). У финалу ипак "плави" су поклекли и то пред домаћином, Бразилом (71:90).

Освојена је сребрна медаља која је означила почетак фантастичне ере репрезентације Југославије на Светским шампионатима. Након тог сребра, Југославија је са сваког наредног планетраног такмичења доносила медаљу и то је трајало све до 2006, односно пуних 43 године.

УРУГВАЈ 1967 - сребрна медаља

Четири године након освајања прве медаље на светским првенствима, Југославија је поновила успех. На шампионату у Уругвају, поново се докопала сребрне медаље, упркос томе што је на селекторском месту великог Александра Николића наследио Ранко Жеравица.

Поново су савладали селекцију САД, али Совјетски Савез, предвођен Сергејом Беловим био је непрелазна препрека у финалу.

Радивој Кораћ био је један од најзапаженијих актера тог шампионата, а Југославији је омогућио пласман у финале, поготком у последњим секундама утакмице против Американаца. За најбољег кошаркаша именован је Иво Данеу.

ЈУГОСЛАВИЈА 1970 - златна медаља

Наступ на Светском првенству 1970. године заувек ће остати златним словима уписан у историју југословенске кошарке и спорта уопште. Југославија је пред домаћом публиком у Љубљани освојила прву златну медаљу.

Иво Данеу, Љубодраг Симоновић, Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Трајко Рајковић, Рато Тврдић, Драган Капичић, Никола Плећаш, Петар Сканси, Аљоша Жорга, Драгутин Чермак и Винко Јеловац, под диригентском палицом Ранка Жеравице, попели су се на највиши степеник победничког постоља. У хали "Тиволи" у финалу су савладали репрезентацију САД резултатом 70:63 и окитили се златом, које су месец дана касније даривали као рођендански поклон тадашњем председнику Јосипу Брозу Титу.

Играли су на том првенству и за Радивоја Кораћа, до тада најбољег стрелца репрезентације, који је годину дана раније, 2. јуна 1969, погинуо у саобраћајној несрећи у близини Сарајева.

Нажалост, срећа после освајања златне медаље такође није дуго трајала, јер је само три дана касније изненада преминуо центар југословенске репрезентације Трајко Рајковић због срчаних проблема.

ПОРТОРИКО 1974 - сребрна медаља

На следећем Мундобаскету у Порторику 1974. године екипу је предводио Мирко Новосел. Југославија је опет била моћна, а Крешимиру Ћосићу су се придружили Дражен Далипагић, Зоран Славнић, Драган Кићановић, играчи коју су и наредних година водили "коло" под европским и светским обручима.

Југославија није одбранила светско злато, освојила је сребро, а играчи су за то највише кривили италијанског судију Албанезеа, који је у кључној утакмици са САД, после супериорне игре Моке, Праје и осталих у првом полувремену, у другом "променио плочу", и са прегршт досуђених фаулова искључио најбоље играче Југославије из игре, а екипу из борбе за најсјајније одличје. За утеху је било то што ни Амери нису освојили злато, већ их је добила СССР.

На том шампионату Драган Кићановић проглашен је најбољим играчем.

ФИЛИПИНИ 1978 - златна медаља

Све што су пропустили у Порторику "златни дечаци" надокнадили су на Филипинима четири године касније, 1978. Добили су свих десет мечева на шампионату, а само у последњем, финалном, против одличног Совјетског Савеза било је драме. Ипак, Југославија је славила у продужетку 82:81 (73:73) и опет се попела на кров света.

Иако су многи тада тврдили да је то најбоља генерација коју је Југославија икада имала, кошаркашки маг Александар Николић, који је тада и предводио екипу до најсјајнијег одличја, изјављивао је да је касније играла још једна боља - она у којој су наступали Дино Рађа, Владе Дивац, Тони Кукоч, Дражен Петровић и Жарко Паспаљ.

За најбољег играча првенства изабран је најбољи стрелац Дражен Далипагић, иако је професор Николић тврдио да је ту награду равноправно могао да добије и Драган Кићановић.

КОЛУМБИЈА 1982 - бронзана медаља

На шампионату у Колумбији 1982. Југославија је опет кључне битке водила са САД и Русијом, али их је изгубила, па се борила за бронзану медаљу. У мечу који је обележила трилер завршница, надиграна је Шпанија, која је на том шампионату шокирала Американце, 119:117 и Југославија се поново нашла на победничком постољу.

Главне улоге у тиму опет су имали Далипагић и Кићановић, а са клупе је екипу предводио опет Ранко Жеравица, након што је Богдан Тањевић недуго пред старт припрема одлучио да напусти место селектора и оде у Италију.

ШПАНИЈА 1986 - бронзана медаља

Нови селектор Крешимир Ћосић и Дражен Далипагић као капитен предводили су "плаве" на Светском првенству у Шпанији 1986. године. Уз Прају и Ратка Радовановића, и са Драженом Петровићем, али и Владе Дивцем, касније предводником нове златне генерације, Југославија је освојила бронзану медаљу.

У полуфиналу одиграли су меч против СССР, који је постао део кошаркашке легенде. Наиме, Југославија је у последњих 48 секунди меча успела да испусти девет поена предности (89:80), а затим и да изгуби меч у продужетку.

"Тај меч је највећа спортска трагедија или глупост у историји наше кошарке. Несто слично вероватно се никад неће поновити", касније је причао Зоран Радовић, један од актера тог сусрета.

Ипак, Југославија је после тог меча успела брзо да се опорави и надигра Бразил у борби за бронзану медаљу (117:91).

АРГЕНТИНА 1990 - златна медаља

Наступом Југославије на Светском првенству у Аргентини затворено је једно велико кошаркашко поглавље. Златна генерација коју је три године пред тај шампионат селектовао Душан Ивковић, а затим освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма у Сеулу и супериорно стигла до најсјајније медаље на Европском првенству 1989. године, крунисала је велики успех управо на Мундобаскету 1990. године. "Бели дрим тим", како су звали тај састав, опростио се на најлепши начин од светске сцене, будући да је недуго после тог шампионата избио грађански рат, па се Југославија распала, а играчи су отишли на различите стране, односно у друге репрезентације.

Екипа у којој су играли Дражен Петровић, Велимир Перасовић, Зоран Чутура, Тони Кукоћ, Жарко Паспаљ, Јуриј Здовц, Жељко Обрадовић, Радисав Ћурчић, Владе Дивац, Аријан Комазец, Зоран Јовановић и Зоран Савић, добила је свих осам мечева на шампионату, упркос томе што је одлични Дино Рађа морао да пропусти такмичење због повреде.

Југославија је у дуелу за златну медаљу победила Совјетски Савез са 92:75, што је била најубедљивија победа у дотадашњим финалима.

О томе колико је имао супериорну генерацију којој су се сви дивили причао је и селектор Душан Ивковић: "Имали смо снагу колектива, добро постављену игру, надам се да су други имали прилике да нешто науче. Јавно нам је признање одао тренер Американаца Мајк Крижевски, јер је годину дана касније, када је освојио титулу у НЦАА, изјавио да је прекопирао игру југословенске репрезентације".

Велика прослава југословенских кошаркаша после освајања златне медаље памти се и по томе што је Владе Дивац поцепао хрватску заставу. Током радовања "плавих" одмах након меча један навијач ушао је са шаховницом на терен, а Дивац му је, након што га је упозорио да тој застави, за коју он тврди да је била усташка, није ту место, отргао, поцепао и бацио на под. Хрвати су били смртно увређеним Дивчевим потезом па му је дуги низ година био забрањен улазак у Хрватску због тог потеза у Аргентини.

ГРЧКА 1998 - златна медаља

После распада СФРЈ, СР Југославија је због санкција Уједињених нација пропустила светско такмичење 1994. године у Канади, а онда се вратила 1998. године у Грчкој, и то на мала врата.

"Плави" су били сасвим нови тим, а у Атину су стигли додатно ослабљени (нису играли Владе Дивац због "лок-аута" у НБА лиги, Предраг Даниловић био је оперисан, Александар Ђорђевић није био довољно спреман, а Зоран Савић се опростио од репрезентације), али са великим мотивом да после неправедно пропуштеног претходног Мундобаскета докажу да кошарку нису заборавили да играју.

Селектор је био Жељко Обрадовић, који је касније направио чуда предводећи многе тимове, а боје Југославије бранили су Дејан Бодирога, Владо Шћепановић, Саша Обрадовић, Никола Лончар, Драган Луковски, Мирослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Никола Булатовић, Дејан Томашевић и Миленко Топић.

На путу до злата падали су редом Порторико, Русија, Јапан, Канада. Затим је уследио пораз од Италијана, из којег су на срећу "плави" извукли добре поуке, а онда су савладали Грке, пред више од 16.000 домаћих навијача, па Аргентину у четвртфиналу.

У полуфиналу опет су за ривала имали домаћина, али овај пут и комплетну гневну публику против себе, али су издржали. У утакмици за инфаркт, у последњем кварталу меча надокнадили су "минус 12", а херој меча био је Дејан Бодирога, рођени победник, са 31 поеном. Грчка је пала после продужетка 78:73 (57:57), а у финалу је на мегдан екипи Жељка Обрадовића изашла Русија.

Опет су "плави" одиграли трилер меч, у којем је сјајну минијатуру имао Ребрача, и после тријумфа резултатом 64:62 стигли су на кров света.

Дејан Бодирога проглашен је најкориснијим играчем шампионата, а након преузимања трофеја рекао је да Југославија има 12 МВП, и реално гледано био је у праву.

САД 2002 - златна медаља

После освајања Грчке, уследило је Светско првенство у Индијанаполису, 2002. године. Југославија је отишла "преко баре" са бременом које јој је наметнула јавност, увек навикнута на успехе, али и са мотивом да Американцима на њиховом тлу покажу да сјајно играју кошарку.

Састав Дејан Бодирога, Дејан Котуровић, Жарко Чабаркапа, Игор Ракочевић, Предраг Стојаковић, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Предраг Дробњак, Владе Дивац, Милош Вујанић, Дејан Томашевић, Милан Гуровић можда није обећавао много, али су имали веру, срце као кућа и умеће да прораде и пронађу најбоље решење у готово безизлазним ситуацијама.

Рођени вођа Бодирога био је лидер тима, али су генијалне роле Гуровића и Јарића против Американаца у четвртфиналу, саветничка улога и искуство Дивца, минијатуре Котуровића и компактност екипе утицали да се, истина "на мишиће", освоји пета, последња светска круна.

У финалу је надиграна Аргентина у мечу у којем су сви изгрицкали нокте - 84:77 (75:75), па се у Србији с правом славило до раних јутарњих сати, неколико дана.

Велики успех остварен у Индијанаполису у други, трећи, пети план гурнуо је инцидент који се догодио у репрезентацији Југославије, а прича о томе да је Владимир Радмановић јео банану због чега је касније удаљен из тима, па је медаљу уместо њега примио ни крив ни дужан Александар Смиљанић, заправо никада није разјашњена до краја. Било је најважније да је посао обављен и то на најбољи начин, Светислав Кари Пешић је непријатан догађај у свлачионици заувек архивирао.

После тог злата нестала је Југославија, али и успеси кошаркашке селекције.

ЈАПАН 2006 - 11. место

На Светско првенство 2006. у Јапану репрезентација Србије и Црне Горе, како се тада звала и била званични наследник СР Југославије, отишла је захваљујући специјалној позивници. Они то право нису стекли на Европском првенству, већ им је ФИБА, зарад заслуга остварених ранијих година доделила "вајлд кард" баш као и селекцијама Турске, Италије и Порторика.

Селектор Драган Шакота на првенство је повео неискусан тим без звучних имена, а очекивања јавности нису била велика. Скромна екипа, за коју су између осталих наступали и Бојан Поповић, Коста Перовић, Игор Ракочевић, Урош Трипковић, али и Мирослав Раичевић, групну фазу такмичења завршила је са скором 2-3. У Сенадаију су побеђени Либан и Венецуела, док је СЦГ поражена од Нигерије, Француске и Аргентине. Као четвртопласирана у групи Србија и Црна Гора стигла је до осмине финала где ју је победила Шпанија (87:75), која је касније и освојила златну медаљу.

СЦГ је такмичење у Јапану завршила на 11. месту.

ТУРСКА 2010 - четврто место

На последњем Светском првенству у Турској, 2010. години, репрезентација је први пут наступала под именом Србија са Душаном Ивковићем на клупи.

После много неуспешних такмичења, искусни стратег доведен са циљем да се национални тим врати на стазе старе славе. Ивковић је селектирао млади тим, са Ненадом Крстићем као вођом, који је после много година забележио добар резултат.

Србија је групну фазу такмичења у Кајзерију завршила као првопласирана са скором 4-1. У осмини финала, као и увек, тешко је извојевана победа над Хрватском (73:72), а онда је у полуфиналу пала одлична Шпанија. Заправо срушио ју је Милош Теодосић, тројком са више од осам метараи то 3,1 секунду пре краја меча (92:89).

Ивковићев тим у полуфиналу се састао са домаћином, Турском, који је имао и велику подршку навијача. Србија је изгубила са 82:83, а затим је у мечу за бронзу поново поражена од Литваније (88:99), па је окончала такмичење у Турској на четвртој позицији.