Странац да игра за Србију? Да-Не?

Лестер Бо Мекејлеб, Американац рођен у Њу Орлеансу, био је најзаслужнији за историјски успех селекције Македоније – четврто место на Евробаскету 2011. године.

Момак који са Македонијом нема никакве везе, који вероватно до пре шест-седам година није ни чуо за њу, а постао је њен национални херој.

За нијансу другачији пример јесте Џеј-Ар Холден, Американац који је девет година наступао за ЦСКА донео је прво и једино европско злато Русији од распада СССР.

Играње странаца, углавном Американаца за репрезентацију јесте тренд којем се мало ко одупро последњих година. У Србији је та тема још донекле табу, али несумњиво ће ускоро закуцати и на наша врата. Зато је сврсисходно сада поставити питање – треба ли за национални тим Србије да игра странац?

Концепт државе-нације није природно задат, иако га већина популације данас доживљава тако упркос непрестаним доказима да он нити је задат, нити је трајан. Последњи примери јесу СФРЈ и СССР од којих је настало много мањих држава, али и Немачка, која је у свету пример постојаности и чврстине, уједињена је тек 1871. године и од тада је мењала границе.

Узевши то у обзир, као и наднационалне и глобализацијске тенденције у спорту и уопште, појава странаца у репрезентацијама није нити драматична нити нелогична. Једино је питање – како се поставити према таквом тренду?

Искуства других

Македонија, Црна Гора, Хрватска и Босна и Херцеговина већ су се повиновали тој тежњи, па смо тако гледали Мекејлеба, Кука, Рајса и Рочестија, Дрејпера, Домерканта и Рајта.

За Хрватску су и раније наступали натурализовани спортисти – бугарски дизач тегова Николај Пешалов донео је две олимпијске медаље, а деведестих година неколико Рускиња играло је у одбојкашкој репрезентацији. Ипак, највеће расправе у јавности покренуло је задирање у два најпопуларнија спорта – фудбалу и кошарци.

Едуардо да Силва је прихваћен као домаћи јер је дошао врло млад, Самира је недисциплина коштала љубави нације, а каква је ситуација са кошарком?

“Американац Донтеј Дрејпер пробио је лед и мишљења су била подељена. Од става ’то је ругање националном дресу’, до става ’то сви раде, зашто не бисмо и ми’. Док је Дрејпер барем одиграо неко време за један хрватски клуб (Цедевиту), оно што је дошло иза њега било је још екстремније. Тако ће овог лета на Светском првенству напад хрватске репрезентације предводити други Американац – Оливер Лафајет. Кошаркаш који је добио хрватски пасош, а да у животу није провео ни недељу дана у земљи коју ће представљати“, каже хрватски новинар Бернард Јуришић, уредник угледног портала спортнет.хр.

Грузија је учествовала на претходна два европска шампионата – у Литванији их је представљао Маркиз Хејнс, а прошле године у Словенији то је био Рики Хикмен. Селектор Грузије од 2008. године је наш Игор Кокошков, који објашњава зашто је Грузијцима био преко потребан Американац.

“Нама је Рики Хикмен и те како потребан, био нам је неопходан и претходних година. Грузија има искуства са америчким играчима – за њих је то неминовност како би се тим побољшао и кошарка напредовала. Кажем као тренер – никада довољно добрих играча, тако да треба бити отворен за ту идеју. Ако екстремно добар странац жели да игра за репрезентацију и ако се тиме добија квалитет, не бих рекао ’не’. Ипак, да ли некој репрезентацији треба странац или не, одговор не може да буде универзалан, већ зависи од ситуације“, истиче Кокошков.

Српска дилема и репрезентације-клубови

Сада је питање да ли се и Србија треба приклонити тој тенденцији, а главни аргумент људи који су “за“ јесте бољи резултат и оно што он доноси.

“Веома је важно да се схвати да успех националних селекција доводи до повећања интересовања за кошарку и код деце и код спонзора, генерално гледано. На том путу су ти понекад потребни Дрејпер, Џеј-Ар Холден, Рајс… Ми можемо да се бусамо у груди јуначке и да будемо осми, а можемо да узмемо некога и да будемо трећи или четврти. Реално, база нам се смањила, а нисам сигуран ни да је кошарка број један спорт по популарности и расту", сматра Александар Џикић, тренутно селектор Македоније.

Ако је у Грузији и био потребан неко ко ће подићи популарност кошарке на виши ниво, у земљи славне кошаркашке традиције, у земљи у којој је обруч на сваком кораку и у којој су људи излазили на тргове усред ноћи после победа над САД и Аргентином, љубав према магичној игри не губи се тако лако.

При том, тешко да је један странац гаранција бољег резултата, али све и да јесте тако, остају отворена бројна друга питања. Национална идентификација и даље је предоминантна у Европи и докле год је тако, емоције би у наступу за репрезентацију требало да буду веома значајне, а знамо да овде јесу.

Хоћемо ли заиста дозволити да зарад евентуалног једнократног резултата изгубимо онај понос и полет на којем ’живе’ сви кошаркашки фанатици у данима пред велико такмичење? Јер, уколико би се странац нашао у државном тиму у “земљи кошарке“, многи би ту екипу мање доживљавали као “своју“, а то је тежак ударац за популарност једног спорта. Тренер Мега Визуре Дејан Милојевић има јасан став.

“Против сам тога. Када би неки странац дошао да живи у Србији и када би добио наше држављанство, у том случају не бих имао ништа против јер бих га доживљавао као нашег. Ако странац живи у Србији, био је овде десет година, онда је то у реду и он би вероватно већ развио емоцију према земљи. Али само узимати пасош да би се играло за репрезентацију, па да они после имају користи јер у клубовима играју као европски играчи, то ми је неприхватљиво и бесмислено, таман био он најбољи на свету. Надам се да се то код нас никада неће догодити“, децидан је бивши репрезентативац наше земље.

Дуго је постојала дебата да ли страним играчима дозволити да играју у домаћем такмичењу – још се сећамо Чарлса Смита и буцмастог Двајта Стјуарта, који су за Звезду играли на Трофеју Београда, после и у Европи, али у националној лиги нису смели.

Данас никоме није чудно што странци играју за наше тимове, али повлачење паралеле између клубова и репрезентација опасна је замена теза. Они нису исто, а ако се договоримо да јесу, која је онда сврха европских и светских првенстава? Једно је сигурно – појавом странаца полако се обесмишљава репрезентативна кошарка, пошто национални тимови све више личе на клубове.

“Ако хрватска кошарка већ десет година не може да произведе елитног плејмејкера или га барем не може наговорити да игра за репрезентацију, зашто би имала право да га купи? То је линија мањег отпора, краткорочно решење за нечије амбиције, а дугорочно – смрт за репрезентативни спорт. Гајим велико поштовање према репрезентацијама мањих држава попут Литваније или Србије, које одолевају ’трендовима’ и на велика такмичења шаљу тимове које с поносом могу назвати својим репрезентацијама“, наглашава Бернард Јуришић, уредник сајта Спортнет.

Логична је претпоставка да је следећи корак “два странца у репрезентацији“, а онда три итд. А у тој трци за квалитетнијим странцима највећу улогу имаће новац. Тиме би, као што је случај у клупској кошарци, профитирали они најбогатији спремни да свој новац потроше на скупље и боље странце. Сагласићете се, то је подела карата у којој Србија не држи баш много штихова у руци. Или, како би то колега Јуришић сликовито представио:

“Ако се границе ’националног’ и даље наставе растезати, велика такмичења свешће се на борбу десетак најбогатијих земаља света, под чијим ће заставама наступати најбољи спортисти планете. Побеђиваће богатији и бескрупулознији, а не талентованији и поштенији. У клупском спорту сиромашни све ређе побеђује богатог. Зар заиста мора бити тако и у репрезентативном?“.

Глас народа

Ако и када се Србија нађе пред дилемом “странац или не“, биће веома важно ослушнути шта имају да кажу људи који кошарку прате и воле.

“Нисам сигуран да су јавно мњење и људи који воле репрезентативну кошарку спремни на ту идеју. И даље смо врло поносна кошаркашка нација, не верујем да би у овом тренутку то било потребно“, рекао нам је Игор Кокошков.

На основу одговора које смо добили питајући бројне кошаркашке заљубљенике питање: “Да ли сте ’за’ или ’против’ играња странца у кошаркашкој репрезентацији Србије и зашто“, наш стручњак био је потпуно у праву. Издвајамо неке од одговора, оне који најбоље представљају ставове већине.

“Апсолутно против. Играње за репрезентацију је част и игра се из срца, а не да би се играчи продавали и правила зарада (барем би тако требало да буде). Тим треба да чине најбољи играчи једне земље, па макар то не било довољно за високе домете“.

“Против. Због националног поноса и кошаркашке историје“.

“Апсолутно против – изгубила би се драж коју играње за своју државу носи и немогуће би било идентификовати се са било којим странцем“.

“ПРОТИВ, ако је у питању плаћање странца да за лето или два игра за земљу с којом нема никакве везе. ЗА – ако је тај странац попут Адетокумба у Грчкој, тј. неко ко је провео цео или већи део живота у Србији, ко говори језик, разуме културу и прихвата је као своју“.

“Против. Нека смо бедни, али бар смо наши“.

“Против. Смисао одмеравања снага међу нацијама јесте да победи боља и талентованија, са бољом школом косарке, а не она која има више новца да доведе странца“.