Титаник: Највећа свјетска завјера

Најпознатији путнички брод свих времена, који је трагично скончао у ноћи 15. априла 1912., и век касније не престаје да фасцинира људе. У последњих 400 година забележено је око 65.000 поморских катастрофа и то неких и пуно већих (у људским губицима), али само се о овој увек и изнова прича.

Свијет 26.08.2014 | 08:20
Титаник: Највећа свјетска завјера

О Титанику је снимљено више од 500 документараца и играних филмова, а написано је ваљда хиљаду књига. Зашто?

Вероватно по једној од највећих теорија завере. Наиме, убрзо након несреће појавиле су се разне теорије завере да је брод намерно потопљен. Дуго се веровало да је разлог потапања брода била превара с осигурањем којег је на концу 'убрала' фабрика Wхите Стар Лине, у чијем власништву је био Титаник.

Пуно се причало о замени бродова, о Брус Исмају, о капетану Едварду Смиту, па чак и проклетству мумије и којекаквим лошим кармама. Све те теорије већ су навелико разрађене, али последњих година све се више спомиње једна која иде бок уз бок с оном о Новом светском поретку. Срж ове теорије је оснивање Федералних резерви, америчке централне банке која је, сматрају теоретичари, уско повезана с најчувенијом поморском катастрофом.

Наиме, на броду су путовала три најмоћнија човека у Америци, од којих је један био Џон Јакоб Астор ИВ, најбогатији човјек свога времена и првобитни власник Емпајр стејт билдинга, односно земљишта на којем је изграђен небодер. Друга двојица била су Исидор Страус, власник ланца робних кућа Мацy'с, те Бењамин Гугенхајм, наследник рудника злата, сребра и бакра. Ова три моћника била су трн у оку банкарског картела јер су се противили оснивању Федералних резерви.

Банкарски картел и оснивање ФЕД-а

Водећи банкари тог времена - породице Ротшилд, Рокефелер и Ј. П. Морган, желели су да оснују централну америчку банку која би била у њиховом власништву с овлашћењима савезне владе. Тако би могли да контролишу издавање новца без покрића у злату.

Еустасе Малинс у својој књизи "Тајне Федералних резерви" (Сецретс оф тхе Федерал Ресерве) пише како су се седморица утицајних светских банкара 1910. састала на острву Џејкил поред обале Џорџије, како би разрадили план о оснивању централне банке коју су називали Банка Федералних резерви. На састанку су били Нелсон W. Алдрих и Франк Вандерлип као представници финансијског царства Рокефелера, затим Хенри Дејвисон, Чарлс Нортон и Бењамин Стронг - који су представљали Ј.П. Моргана, те Пол Варбург који је дошао испред европске банкарске породице Ротшилд.

Колико су ове три породице биле блиске и пословно повезане описао је Г. Едвард Грифин у својој књизи "Створење с острва Џејкил" (Тхе Цреатуре фром Јекyлл Исланд, 1994.):

Породица Морган је била у пријатељском надметању с Ротшилдима и постали су друштвено блиски. Морганову лондонску компанију је 1857. од финансијске пропасти спасила Банк оф Енгланд, која је била под утицајем Ротшилда. Након тога Морган је служио Ротшилду као финансијски агент (...) Роцкефелеров улазак у банкарски сектор Морган није добро примио. Постали су жестоки супарници.

На крају су одлучили да смање међусобну конкуренцију заједничким улагањем. На концу су радили на томе да оснују национални банкарски картел под називом Систем федералних резерви.

И заиста, на Џејкилу је основан банкарски картел који је имао за циљ да оствари монопол у издавању потврда за депонирано злато или сребро у САД-у. Таква потврда вредела је као новац и с њом се могла вршити робна размена.

Издавањем потврда бавиле су се многе приватне банке у Америци, а 'папирнати долари' звали су се златни и сребрни долари. Закон о златном стандарду из 1900. обавезао је банке да за сваку издату потврду (обвезницу) морају имати стварно покриће у злату или сребру.

Пуно таквих обвезница потонуло је с Титаником па за њих никад није исплаћено депонирано злато, већ је оно остало у државном трезору или у приватним банкама. Био је то одличан аргумент за "Дружину с острва Џејкил" да 1913, годину дана након поморске трагедије, укажу америчким конгресменима да би се издавање новчаних сертификата требало концентрисати само на једном месту - у Систему федералних резерви који би био службена америчка средишња банка.

Дакле, главни циљ банкарског картела била је - "еластична монетарна политика", односно издавање (штампање) долара без покрића у злату. То би значило да банкари могу да кредитирају шпекулативним новцем који нема никакву стварну вредност!

Такав систем већ је био спроведен у Енглеској 1694. оснивањем Банк оф Енгланд (основао ју је Шкот Wиллиам Патерсон, али касније је контролу над банком преузео Натан Ротшилд). У оснивачкој повељи стоји: "Банци припада сва добит од камате на новац који она креира из ничег" (Тхе банк хатх бенефит он тхе интерест он алл мониес wхицх ит цреатес оут оф нотхинг).

Тако је Енглеска као држава почела да узима кредите и задужује се с огромним каматама, а у Банк оф Енгланд је све регистровала као национални дуг. Тај дуг заправо су отплаћивали грађани кроз порезе, а када би отплата државног кредита каснила држава би морала да повећава порез.

Исти систем покушао је да заживи и у Америци у два наврата. Прву је приватну централну банку основао Александер Хамилтон 1789, али укинута је 1811. када је Конгрес одбио да обнови Закон о банкама. Председник Џејмс Медисон је предложио другу по реду приватну централну банку Сједињених Америчких Држава и она је основана 1816. године.

Затворио ју је председник Ендрју Џексон 1836. који се жестоко противио банкарском картелу називајући их лихварима. Једна од његових најпознатијих порука банкарима је: "Ваше је легло јазбина отровница и лопова. Намеравам да вас искореним, и Бог ми помогао, ја ћу вас искоренити". Џексон је нагло умро из непознатих разлога.

Три главне жртве

Многи бизнисмени који су стекли велико богатство и утицај у САД-у нису хтели да држава на тај начин буде опљачкана. Противили су се оснивању ФЕД-а, а у том противљењу највише су се истицали Астор, Страус и Гугенхајм. Осим тога, верује се да би споменута тројка својим утицајем спречила и улазак Америке у Први светски рат.

Астор се жестоко залагао за изолационистичку политику по начелу "Америца фирст" без мешања у "туђе послове", а поготово европске. Управо су се заговорници те политике највише противили одлуци Вудра Вилсона да 1917. уведе Америку у Први светски рат.

Дакле, 'тројка' је сметала банкарском картелу у њиховом науму и проблем је требао да буде решен. Идеја за савршени злочин могла се родити из романа објављеног 1898. године...

Злочин описан 14 година раније у књизи

Пуно пре него што се уопште појавила идеја о градњи Титаника, амерички писац и официр трговачке морнарице Морган Робертсон написао је роман Футилитy (Узалудност), познат и под насловом Тхе Wрецк оф тхе Титан (Олупина Титана). У својој књизи, написаној 14 година пре стварне трагедије, Робертсон описује највећи и најмодернији "непотопиви" брод који средином априла креће на своју прву пловидбу преко Атлантика, желећи да сруши брзински рекорд.

Брод удара у санту леда и тоне. Начин и место судара, капацитет, број путника, димензије брода, максимална брзина, тонажа, број чамаца за спашавање - све се то сабласно подудара с још, тада, неизграђеним Титаником!

Да подударност буде већа, Робертсонов фиктивни брод звао се - Титан! Иако је још живео у време катастрофе, никада није објаснио невероватну сличност стварних догађаја са својом новелом. Овакав сценарио савршено је одговарао банкарском картелу јер су могли лако да га реализују.

Требало је само саградити брод, намамити жртве на прво путовање и изрежирати несрећу помоћу својих људи. Ништа од тога није био проблем јер је Ј.П. Морган био власник компаније Wхите Стар Лине, која је 1909. у Белфасту почела да гради највећи и најмодернији брод свог времена - Титаник.

Веза с Језуитима

Друштво Исусово (Исусовци или Језуити) основао је 1540. године Игнације Лојола у оквиру Римокатоличке цркве. Према неким теоријама Ротшилди су вековима главни банкари Католичке цркве и најзаслужнији су за огромно богатство које је Црква акумулирала добрим инвестицијама и берзанским шпекулацијама. Дакле, њихове везе биле су чврсте и преко тих веза одабран је капетан који ће повести Титаник у смрт.

Био је то Едвард Џон Смит, најискуснији и најплаћенији капетан Wхите Стар Линеа који је уједно био и Исусовац. Смиту је прва пловидба Титаника требала да буде последње путовање пре пензије, након 46 година службе. У службеној верзији о трагедији наводи се како је Смит добио чак осам упозорења да смањи брзину и буде опрезан због санта леда у мору.

До данас остаје неодговорено питање како је човјек с 46 година искуства, који је ко зна колико пута пловио истом рутом, игнорисао сва та упозорења!

Осим Смита, на броду је био још један Исусовац - ирски свештеник Франсис Браун. У документарном филму Натионал Геограпхица "Тајне Титаника" (Тхе Сецретс оф тхе Титаник) наводи се како је Браун био најутицајнији Исусовац у целој Ирској те се укрцао на Титаник како би капетану Смиту дао последња упутства.

Према службеној верзији, Браун је путовао од Саутхемптона до Квинстауну код свог ујака који је био бискуп у Ирској. На путу је упознао богати брачни пар који га је замолио да им се придружи на путовању до Њујорка, све на њихов трошак. Браун је наводно с Титаника послао телеграм у Даблин у којем је тражио дозволу да настави пут. Одговор је стигао у Квинстауну, а гласио је: "Силази с тог брода".

Жртве намамили путем медија

Заверници су тако имали брод и капетана, требало је само да намаме жртве што је био најлакши дио посла. Због велике медијске помпе, сви који су мислили да нешто значе у друштву морали су бити на броду. И сам Морган најављивао је како ће путовати Титаником до Њујорка.

Астор се враћао с младом супругом с путовања у Египту, Гугенхајм је био Паризу, а Страус је био са супругом у Европи. Сви су требали да дођу до Америке, а прво путовање Титаником није се смело пропустити.

Занимљиво је споменути како је Морган отказао путовање задњи дан и то због болести. После је пронађен у добром здравственом стању с љубавницом, кад му је обзнањена вест о трагедији.

Почетак Новог светског поретка

Након потонућа Титаника, компанији Wхите Стар Лине отишла је одштета од милион фунти (данас око 100 милиона еура), која је годину дана касније исплаћена деоничарима, а већи део Морган је спремио у џеп.

То је била најуспешнија пословна година за Wхите Стар Лине у историји овог концерна. У децембру 1913. у америчком Конгресу прошао је закон о формирању Федералних резерви (ФЕД). Закон је прошао захваљујући Вилсону који га је погурао, наводно зато што је био уцењен због прељуба.

Америка је 1917. ушла у Први светски рат који је финансиран преко ФЕД-а што је значило огромно задуживање. Од тада до 2000. године амерички долар и британска фунта изгубили су око 98 посто своје вредности због инфлација. Данас је преко 95 одсто долара у оптицају спекулативно, а вредност му одређује потражња на тржишту нафте.

ФЕД је једна од најмоћнијих институција у свету, а датум њеног оснивања сматра се почетком Новог светског поретка.

Извор: Курир

 

Коментари / 2

Оставите коментар
Name

Назалост...

26.08.2014 09:19

...тацно!

ОДГОВОРИТЕ
Name

Мд

26.08.2014 13:47

Дјаволска посла,додје он по своје само полако.

ОДГОВОРИТЕ