Разлика између навијача и ултраса је...?!

Фудбалски фанатици умеју да буду екстремнији него што је потребно, али и њима је клуб на првом месту. Тако, барем, кажу.

Фудбал 26.08.2014 | 10:30

Противљење најватренијих присталица Црвене звезде поводом ангажовања Милоша Босанчића изазвало је велику полемику у јавности, али и међу самим навијачима београдског клуба.

Многи и после скоро месец дана од доласка двадесетшестогодишњег везисте на Маракану не могу да схвате став Делија, а управо у њему налази се разлика између тога да ли је неко симпатизер одређеног клуба или ултрас (активни навијач, „хард-цоре“ навијач).

Делије не могу да се помире с чињеницом да је Босанчић играо за вечитог ривала Партизан, иако тада није крио да је звездаш. Сматрају то непрофесионалним и, пре свега, лицемерним.
"Професионалац навија за свој клуб и игра у другом, ал' ћути. Веће поштовање за њега, него за оног ко пева наше песме на комшијској клупи", суштина је поруке коју су Делије недавно упутиле новом играчу свог клуба, пониклом у Партизану и, кратко време, првотимцу црно-белих.

За разлику од њих, симпатизере занима искључиво да ли Босанчић као играч може да допринесе бољим партијама тима на терену. У његовом случају максимално се надају да може и баш зато су „загризли“ да он дође.

Сличан проблем црвено-бела породица има и када је у питању кошарка. Делије одавно бојкотују мечеве Јадранске лиге, док обичним навијачима, такозваним симпатизерима, већ годинама није потпуно јасно зашто да се не долази на утакмице регионалног такмичења.

Ти тврдокорни ставови, заправо придржавање истих међу организованим навијачима и њиховим групама покрећу тему на питање: „Да ли навијате за клуб или за навијачку групу?“

Такво, помало апсурдно, питање настало је првенствено због лошег квалитета домаћег спорта. Да није тако, ватрени навијачи би испуњавали трибине иза голова или кошева, а они умеренији и мање темпераментни, утркивали би се за места на бочним позицијама стадиона или хале.

Пошто, ипак, јесте тако како је (лоше), онда су ултраси ти који у највећем броју посећују спортске догађаје. Они за себе често кажу да живе за клуб седам дана недељно, а под тиме се мисли и на анимацију људи да долазе на стадион редовно, а не само када се играју велике утакмице.

Ултраси умеју често да претерају и оду у другу, ружнију крајност, али њима колико значи успех клуба, толико им значи и репутација групе. А сви знамо да се она, ма колико ми желели да није тако и да пресуђују песма, кореографија, бројност... одређује и на неке друге начине.

Због тога, није страно чути у навијачким круговима да би било боље играти другоразредно европско такмичење, Лигу Европе, него елитну Лигу шампиона, јер је навијачки атрактивнија. Тај став обичан навијач, симпатизер, никада неће моћи да „прогута“ и зато ће увек тврдити да ултраси нису ту из љубави, већ из неког, свог интереса. Није нетачно да има таквих примера, али не само у Србији, као што многи мисле.Па и у Италији је било скидања дресова играчима, и у Шпанији се упадало на тренинге првотимаца, и у Немачкој се ћутало из протеста због пооштрених мера закона, и у Енглеској су се бојкотовале утакмице због високих цена улазница...

Управо они који су учествовали у таквим и сличним акцијама могу се назвати ултрасима, јер су покушали да се изборе за одређене ставове групе. Нису они увек исправни, као што нису били када су навијачи Лација или Зенита захтевали од својих управа да не доводе тамнопуте играче или као што је скидање дресова. Треба, ипак, имати у виду да и „хард цоре“ навијачи желе добро клубу и труде се да својим мешањем укажу на исправан пут, јер сматрају да због редовног доласка на утакмице, упркос лошој форми екипе или лошим временским условима или миљама далеким гостовањима, они имају право да буду питани.

На клубу је „само“ да не претера са питањима и дозволи тим екстремнијим навијачима да се превише умешају у политику руковођења.

На клубу је и, једнако битна ствар, да анимира што већи број симпатизера који ће долазити на стадион и када то није „у моди“.