Тема: Како су менаџери 'отели' фудбал?!

Прву еру обележили су аматери и љубав према игри, другу стварање великих клубова, у трећој је моћ прешла у руке играча, а данас... Добро дошли у четврту еру фудбала, чији крај историје никад није био ближи.

Фудбал 22.08.2014 | 17:35

У почетку беше игра. Пре првобитног греха, фудбал је био спорт аматера, ларпурлартиста којима је било довољно што су фудбалери. Уз посао који би иначе радили, уз факултете који су студирали, ови су се људи – данас бисмо их сматрали зилотима, пустињацима, будалама – хранили подршком људи што су на трибине долазили у својим полуцилиндрима, поштовањем које би им се указивало на улици, загонетним осмесима што би им на корзоу, испод дамских сунцобрана, следовали после победе или доброг гола...

Била је то романтична фаза фудбала која, као и свака романтика, не може дуго да потраје.

Онда су, на прелазу фудбалске праисторије у историју, игру преузели клубови. Уочи Другог светског рата и посебно након његових страхота, аматерска етика устукнула је пред великим организацијама, често са својим политичким и економским меценама. Клубови су видели да од фудбала може лепо да се заради, и то су и чинили, често науштрб фудбалера. Они који су доносили толико радости навијачима и толико сребрнине својим газдама били су плаћени мало, никада превише. Клуб се питао за све.

И то је, када данас погледате унатраг, било романтично. Да није било тако, данас не бисмо имали ни велике тимове – ни Реал, ни Ливерпул, ни Јувентус ни Звезда и Партизан не би били ово што јесу – али ни велика клупска такмичења.

У трећој фази, моћ је прешла у руке играча. Овај је период фудбалске историје донео највеће и најплаћеније звезде, скоро потпуно укинуо оне велике, тешко памтљиве речи попут Лојалности, Љубави и Поштења.

У фудбал се угнездила грамзивост, новац који је стигао у руке фудбалера је произвео врзино коло похлепе и себичности, играчи су постали велики брендови, већи и од клубова. Само један трансфер могао је да промени судбину читавог тима, а потентност власника и председника фудбалских екипа, претворених у конгломерате који ваљају дресове, рекламни простор и секунде на телевизији, више није доказивана највећим стадионима или најбржим авионима, већ довођењем најбољих и најскупљих играча.

Али и то је било боље од овога што имамо данас. Јер да није било овог дела фудбалске историје, данас не бисмо имали ни Марадону и Матеуса, ни Роналда и Месија, ни Нејмара и Суареза, ни Деја и Пиксија. Мање романтично, али неопходно, као брак са женом која се и даље труди око вас, а баш лепо и кува...

Последња фаза у развоју фудбала огољена је, ако смо досад и сумњали, прошле недеље, када је на видело изашло – тај текст можете пронаћи на порталу МОЗЗАРТ Спорта – да је суперагент Жорж Мендес натерао Спортинг из Лисабона (дакле, не неки сеоски клуб, већ великана европског фудбала) да Манчестер Јунајтеду прода Маркуса Роха, једну од звезда протеклог Мундијала.

Око тог трансфера Спортинг скоро да се ништа није питао, Рохо још мање. Све је осмислио и спровео у дело Мендес, најгласнији и највиђенији члан тријумвирата суперагената, који с њим чине још нама добро познати Пини Захави и Кија Јорабчијан. Мендес је, подсетимо, успео да Јунајтеду завали оног Бебеа за двоцифрен број милиона фунти, а то му је само један од успеха који су од повременог ди-џеја и власника ноћног клуба направили најуспешнијег светског бизнисмена и човека од највећег поверења Жозеа Муриња.

Многи су, када су чули да ће Војислав Станковић из Партизана прећи у Лацио (на крају се договорио с Палермом), помислили да он, или макар неки његов шегрт, сигурно имају неке везе с тим...

Пошалице на страну, Мендес и тандем што га у стопу прати (сетимо се само оног сулудог трансфера Маскерана и Тевеза у Вест Хем!) представљају само предводнике таласа који ће неумитно освојити фудбал. Ни игра, ни клуб, ни фудбалер, ништа више није битно сем њихових интереса. Суперагенти и остали припадници менаџерске клике, баш као Нечастиви, хране се урођеним људским фалинкама: жељи клубова да буду што успешнији, страху тренера од отказа који им се смеши после скоро сваког боговетног викенда, и већ поменутој похлепи фудбалера који би по сваку цену да постану милионери, па потписују уговоре и с Ђаволом ако треба.

А ђаво увек дође по своје, посебно ако су тикве баш родиле...

Френсис Фукујама је крајем осамдесетих изазвао прави земљотрес када је, у данима када је падао Берлински зид, прогласио "крај историје". Не постоји ниједна земља која неће бити устројена по неолибералном моделу, тврдио је он, и пре или касније сви ћемо – мање или више успешно – заличити на земље либералне демократије.

Фукујама се у много чему преварио – 11. септембар, арапско пролеће, исламски екстремизам, па и рат у Југославији; све то га је у годинама после његовог есеја врло бритко демантовало – али изгледа да се његов "крај историје" полако остварује у фудбалу. Цео спорт полако постаје талац новца, сви ће клубови и сва такмичења заличити једно на друго, а иза позорнице ће стајати пребогати, насмејани, надмени трбухозборци што управљају својим марионетама: играчима, газдама, тренерима...

Они ће се саркастично насмејати сваком фудбалеру који се позове на срце и лојалност, они ће пљунути у лице сваком клубу који за себе тврди да је већи од сваког појединца, они ће у трептају ока превеслати власти, организације и све њихове бедне планове о неком "финансијском фер плеју", они не маре за игру, за потез, за дриблинг, за навијаче – и у нама виде само муштерије које ће плаћати карте и куповати нове дресове...

Они неће банкротирати као Ли Стајнберг, по којем је Камерон Кроу снимио сјајни филм "Џери Мегвајер", јер се никада, као Џери, неће запитати где су се, до ђавола, денули морал и поштење.

Можда је за све крив први тип који је свом другару-фудбалеру, тамо још у аматерско доба фудбала, рекао да је он бољи преговарач. Можда је први суперагент био Ђиђи Пероначе, тип који је великог Џона Чарлса, и даље једног од покера најбољих странаца у историји Јувентуса, убедио да треба да оде за Италију јер ће имати вино и пасту пре сваке утакмице, уместо прокислог "фиш енд чипса" у суморном Лидсу ("Хајде дођи у Јувентус", рекао је Пероначе. "Шта је то Јувентус?", искрено је узвратио човек који ће носити надимак "Ил гиганте буоно", и којег ће једнако поштовати и навијачи тада великог Торина). Можда је тај пропали фудбалер Босман закувао све ово што нам се догађа.

Како било, четврта ера фудбала је почела, а крај његове историје никада није био ближи.