Пакао је празан, Ђаволи су овдје

Остало је мање од два мјесеца од најважнијих избора у послијератној БиХ и, без сумње, најважнијих избора у РС, од њеног постојања до данас.

Два супротстављена политичка блока, која предводе СНСД и СДС, још увијек лагано круже „по рингу“, припремајући се за директан судар, који ће бити све сем безазлен.

„Варничење“ код манастира Моштаница, гдје група младића није дозволила Милораду Додику да се обрати присутним, имплицира низ инцидентних ситуација у периоду до 12. октобра и гарантује бруталну кампању, у којој се неће бирати средства нити презати од најнижих удараца, како би се прискрбили гласови што гарантују власт.

Дјелује злогуко, али животне/историјске раскрснице изузетно ријетко су добро освијетљене, најчешће су у мрклом мраку и амбијенту несигурности, страха, дилема, параноја, теорија завјере, насиља мањег или већег интензитета...; У овој земљи то је правило, изузеци не постоје.

Уочљиво је и да је Додиков Режим у грчу; Страх се шири инфраструктуром која је осам година сматрала да је изнад закона, отела што се отети могло, одвела РС у потпуну изолацију, направила тешко поправљиве политичке грешке, економски изнурила народ и уништила му и садашњост и будућност, расточила прошлост..., да би се сада суочили са извјесном могућношћу силаска са сцене и полагањем рачуна за све пљачке, лажи
и промашаје.

Страх јавно дефинишу и демонстрирају привођењем Николе Дроњка и активиста „Слободне Републике“, због исписивања графита „Пакао је празан, ђаволи су овдје“ на згради СНСД-а у насељу Трн (општина Лакташи).

Дроњкова акција је лајт протест против Режима, уобичајен за ову генерацију младих, али је одговор власти, артикулисан кроз привођење активиста те НВО, пренервозан, исхитрен и апсолутно непотребан. Међутим, у страху су велике очи, а „ефикасна“ акција полиције свједочи да МУП РС чува врло позорно и брижно објекте СНСД-а. Док високи функционери те странке одвлаче и последње комаде „кртине“ из институција и буџета РС.Неометани и полицији не пада на памет да против било кога од њих поднесе кривичну пријаву због „оштећења туђе имовине“. У овом случају народне.

Језивост је ријеч која капиларно описује стање свијести у режимским редовима. Језиви су им међусобни односи, понашање, дјеловање, језиве су и поруке које одашиљу; Није неочекивано такво понашање од отуђене Групе грађана опасних намјера, од којих је, нажалост, већину спровела у дјело.

Није за очекивати да након осам и по година дјеловања, „Шунд“ и „Пинк“ ментални склоп (густо проткан тешким примитивизмом, садизмом, неподношљивом лакоћом лагања и цопy пасте понашања мафијаша из сапуница) Скоројевића на власти до краја схвати/призна/препозна какво зло су починили и преда се без борбе, како би отворили простор за опоравак, који ће бити вишедеценијски и изузетно болан.

Иако престрављени, они ће се жестоко борити, а олакшавајућа околност, и то веома значајна, им је што немају апсолутно никакве одговорности за будућност овог ентитета и људи који живе у њему. Да знамју шта та ријеч уопште значи, не би ни починили пљачку, на нивоу хиљадугодишњих.

Припадници Режима учиниће све свим средствима да опстану на власти, како би краткорочно спасили властиту кожу.

Они не размишљају о 13./14./15. октобру, о новембру 2014.; о априлу 2015., мају 2016..., превазилажењу кризе, запошљавању, развоју економије и привреде, наталитету, школству, здравству....

Они се на овим изборима боре једино за очување отетог, за очување сопствене слободе и бијег од одговорности; Све њихове мисли упрте су ка 12. октобру, и постизборним сатима када се на основу првих резултата могу препознати трендови, уочити ко ће бити власт, а ко ће на клупу. А ко у затвор.

Ти сати су за њих лично бити или не бити, а уколико их „преживе“, наставиће се са досадашњом политиком опште праксе отимања свега постојећег и прогона свих другачијих.

Дугорочно/средњерочно, па чак и краткорочно је то неодрживо, јер готово ништа није преостало након осам и по година политике голобрста. Уколико „Шунд“ и „Пинк“ којим пуким случајем побиједе на изборима, њихов вијек трајања биће ограничен на још највише шест мјесеци владавине, а онда ће бити физички отјерани. Разлог је што црну рупу пропасти свих сегмената друштва, коју тренутно режим, колико-толико успијева прикрити, више ничим неће бити могуће сакрити.

Нису тога несвјесни у режимским редовима, али нада умире последња, а шест мјесеци није мало. Бар они тако мисле, иако је ноторно да би то вријеме било лабуђи пјев, након чега ће лабуд завршити у високој пећи, без икакве шансе да је избјегне.

Једноставније речено, октобарски избори су задња шанса да се власт у Републици Српској промијени мирним путем. Не деси ли се то, следећи корак је анархија и то нико не може спријечити, ма колико сви громко ћутали о томе.

Нажалост, немали број је оних који прижељкују овакав расплет, вјерујући да је бруталан и радикалан обрачун са Режимом једини исправан начин промјене политичког амбијента у РС.

У ствари, то је најгори могући начин и такав расплет морао би се спријечити.

Двије компоненте то могу учинити - опозиција и бирачи.

У опозиционим редовима свјесни су да, уколико освоје власт, преузимају огромну одговорност, јер је РС пред колапсом. Међутим, та одговорност је мања и то значајно од одговорности за губитак избора.

Уколико изгубе изборе у оваквој ситуацији, опозиционе странке биће одговорне за катаклизму која ће услиједити, а која неће проћи без насиља. И то великог.

Да би се то избјегло, опозиција мора наћи начин да разбије спин  „Сви су исти“, који се још емитује и у изведби „ови су катастрофа, али ни они нису ништа бољи“. Управо тај спин највећа је препрека коју опозиција
треба прескочити, уколико жели да побиједи.

У недостатку било какве идеје, плана, визије, реалног обећања..., Режим снажно гура тај свој спин на сваком мјесту и у свако вријеме, преко читаве војске одане служинчади. И то је дало резултат, јер опозиција до сада није нашла адекватан начин да се тој вјештој игри депресирања бирача и амортизовања њиховог оправданог бијеса због катастрофалне политичке и економске, животне ситуације супротстави.

Да би се том спину и његовом огромном деструктивном учинку стало у крај, да би се он зауставио, опозиција мора што прије изаћи са јасним рјешењима, концептом свог дјеловања када дођу на власт. Без тога ће разбијање спина практично бити немогуће.

Уз то, опозиција мора разбити и дилеме око чврстине сопствене уједињености и крајње је вријеме да се њени лидери бар једном поново појаве заједно на било ком мјесту. И кажу прецизно шта ће урадити када преузму власт. И не престану то понављати до 12. октобра.

СлободанВасковицБлог