Ценић: Спаса има, пропасти хоћемо!

Ред је да уведемо одликовања као што су “Првоборац друштвених мрежа” или “Херој кафанске дебате”. Колико родитеља ће се, на пример, јавно побунити што им дете, одличан студент, зависи од оцена за уметнички дојам код неке комисије? Ево, Премијеркин син добио најбоље оцене за уметнички дојам, док је за технички био најлошији. Дај сада да видимо тај правилник који прецизира тај уметнички дојам, па да умрем сутра!

Заиста смо занимљиви за психијатријско, социолошко, антрополошко и свако друго посматрање. Без поговора, уз тихо стењање, а јуначење по друштвеним мрежама, људи плаћају све, трпе све, гледају све и онда! То “онда” је кад се острве на нешто људи који се, по ко зна који пут понављам, усуде да питају за паре, на пример. Онда креће она тирада да треба износити решења, што само критика, што гледамо у друге. Фасцинира ме то, заиста!

Ништа ми, онда, зачудо није што се сва фамилија упослила на леђа тих истих послушних фацебоок јунака, није ми зачудо ни право на пратњу, полицијску заштиту, давање себи бенефиција које нормалан свет са индигнацијом гледа, с обзиром о којим се неспособним и необразованим типовима ради, али ми је фасцинантна та потреба да све и сваког свуку себи у раван питањем: “А где су решења?!”.

На све то, не читају, не проверавају, не размишљају, не припитају се ама баш ни око чега, али ће им машта пуста радити да смисле такве гадости да се питам где ли само инспирацију проналазе?! Да, причам о већини, уштеканој увек на неки удаљени мозак, да не кажем дупе, која никада не пита кога, заправо, плаћа да изналази решење, већ се поставља тако да је сасвим нормално да ти, чија је обавеза, понављам обавеза, да раде свој посао, имају само привилегије, а излаз о свом трошку, свом хлебу, треба патриотски да траже сви они који истуре своја леђа за њихове батине.

Ред је да уведемо одликовања као што су “Првоборац друштвених мрежа” или “Херој кафанске дебате”. Колико родитеља ће се, на пример, јавно побунити што им дете, одличан студент, зависи од оцена за уметнички дојам код неке комисије? Ево, Премијеркин син добио најбоље оцене за уметнички дојам, док је за технички био најлошији. Дај сада да видимо тај правилник који прецизира тај уметнички дојам, па да умрем сутра!

Или, како се то од синдикалне плате наручује ручно рађена кухиња од неких 16.000 КМ; од министарске плате на коцки губи за једно вече 30.000 КМ; добија кредит од милион за вилу у иностранству, иако домаћа банка не може да уписује хипотеку на објекат ван земље; одакле сад идеја одједном да правимо неку “лошу банку” не би ли на њу натоварили те, како воле западњачки да зову, “токсичне кредите”...

Само ни за ту или те “лоше банке” нико не говори на чија леђа. Растерети банке, натовари грађане. Да не набрајам даље, јер за то је потребно простора више него што је Цоелхо штампао књига у свету. Њега помињем, јер су те бљакасте мудрости највиши домет већине фацебоок револуционара и сличних им изабраних лица. О томе управо сведочи и чињеница да су му “мудрости” на бочицама Јана воде. Што није Крлежа, на пример?

Али, хајде, бар нешто нека се чита, па макар и те лимунаде да мозак не иструне начисто. Човек је прозрео неуку масу, па им увалио бозу као чудотворни елексир, ништа другачије од власти. На ово обавезно иде револуционарни коментар: “Све ми то знамо, али дајте Ви нама решења”. А што их ви не дате? Знате ли уопште где треба да их тражите?

Одговор је најчешће: “Нисам ја тако учен” или, још горе: “Па, Ви сте у медијима!” И Станија је, само њу не питате да понуди неко решење зашто смо на врху лествице земаља по опасности од бранкрота. У медијима су и они које сте бирали, само њима сте дали благослов да унереде, а други бесплатно имају задатак да чисте говна и тиме докажу свој патриотизам. Ти што траже решења редовно читају и каче по мрежама наслове: “Скандалозно...”, “Шокантно...”, “Како до успешног секса...”, “Десет начина да нађете богатог мушкарца”, и тако те учене чланке, који редовно имају највише прегледа. Да им тај чудотворни економски лек са све еликсиром за националну равноправност саспете као капи у очи, само би жмиркали и ништа више. Ко ће, ба, то читати?!

Зато их преко стомака пресече кад прочитају оне понижавајуће бројке на платној листи. Не мора се бити ни стручњак за економију, а ни за овакву политику да се види општа пропаст и ко је не само дужан да решава, већ и да под хитно одговара што је држава на рубу банкрота. Рече тамо неко, неки Еуромонеy да смо по ризику од банкрота у наредних 12 месеци изнад Белорусије, Украјине (где се ратује!), Руанде...

Разлози: додатна задужења због мајских поплава, висока стопа незапослености, корупција и континуирана политичка нестабилност. Ко је одговоран за то? Зна се. Али, од свега, помињаће се само поплаве, као да је све било сјајно до тих критичних дана маја.

Интересантно, потврдише и оно на шта сам утрошила бар пет година: иако је кредитни рејтинг још увек Б (и на корак до категорије смеће), не значи да банкрот није могућ. Још је извеснији, јер ће се са овим рејтингом задуживати и даље. Ми први, а Аргентина међу десет, а ено банкротирала по други пут у задњих 13 година.
И ја заиста видим решење: банкрот! Нема спаса до потпуне пропасти. Ако је то цена да се мозак коначно укључи, онда нека буде.

Не оно: “Спаса нема, пропасти нећемо”, већ “Спаса има, пропасти хоћемо”.

Извор: Магазин Дани