Криминал: Стотине милиона на државном земљишту

Грађевинско предузеће „Крајина" захваљујући корумпираној власти дошло је до 174.062 м2 атрактивног грађевинског земљишта у Алеји Светог Саве у бањалучком насељу Борик.

У превари вијека коју је омогућио тадашњи републички врх и руководство града Бањалука, „Крајина" је за 7 година остварила нето добит од најмање 135 милиона КМ и исплатила укупно 31,1 милион КМ дивиденде акционарима.

Највећи акционари предузећа су Миленко Чичић, Борко Ђурић, Бране Јанковић и Мирослав Вујатовић.

Идеја о градњи насеља које је касније добило име Алеја Центар рођена је у бањалучкој „Шилеровој", како су тада у опозицији звали хотел Босну, због екипе ратних и поратних бизнисмена који су се ту окупљали.

Наиме, када су видјели да је под притиском међународне заједнице дошло до промјене у врху власти и да са СДС-ом више неће бити великог бизниса, екипа коју су чинили Борко Ђурић, Миленко Чичић, Бране Јанковић и Мирослав Вујатовић, закључили су да би било добро приклонити се новој власти.

Добро упућени извори наводе да је одржан састанак са Милорадом Додиком, који је тада био у свом првом премијерском мандату, на којем је постигнут оквирни договор.

Особа која је екипу увезала с Додиком је Миленко Чичић, који је школски друг са Вујатовићем.

Пословне релације које су се до тада базирале на родбинским и пријатељским везама су тиме ојачане. Тако је Чичић постао Додиков представник у екипи која је кренула у бизнис вијека.

Иначе, Борко Ђурић, директор ГП „Крајина" је ујак Бране Јанковића, који је опет близак пријатељ са тадашњим власником хотела Босна Пантелијом Дамјановићем, чију подршку су уживали.

Реализација преваре је започета када је Влада РС 13. јула 2000. дала сагласност Министарству одбране (министар је био Манојло Миловановић; оп.аут.) да закључи уговор са ГП „Крајина" о заједничком улагању и изградњи стамбено-пословног блока и приступних саобраћајница у насељу Борик.

Уговором из октобра те године утврђено је да је улог Министарства грађевинско земљиште од 174.062 квадратна метра.

Вриједност улагања Министарства кроз земљиште и објекте процијењена је на нешто више од 9,5 милиона марака, што је око 54,5 марака по квадратном метру.

Заузврат је Министарству требало да припадну 84 стана просјечне квадратуре од око 70 м2 и по цијени од 1.600 КМ по квадрату.

ГП „Крајина" је добило земљиште, а Град Бањалука га је ослободио плаћања накнаде за уређење грађевинског земљишта.

Изговор за тадашње руководство града на челу са Драгољубом Давидовићем је био да Град није имао новац за изградњу неопходне инфраструктуре, приступних саобраћајница и топлификационе мреже.

Склопљен је уговор са „Крајином" која је преузела обавезу да изгради примарну и секундарну инфраструктуру, а заузврат је била ослобођена накнаде за уређење грађевинског земљишта.

Кад градоначлник зажмири

Почетна идеја о градњи насеља базирала се на Регулационом плану и Урбанистичком пројекту из 1994. године, када је на поменутој локацији предвиђена градња 150.000 квадратних метара стамбеног и око 50.000 квадратних метара пословног простора са свим пратећим садржајима.

Ђурић се својевремено бранио да сарадња „Крајине" и војних власти датира још прије деведесетих година када је ово предузеће, тада у друштвеној својини, градило зграду за њихове потребе у Бањалуци. Ријеч је о згради која се такође налази у Борику, преко пута насеља Алеја Центар.

 –У међувремену је Министарство одбране исказало намјеру за становима за рјешевање потреба својих запослених. Ми смо сачинили програм реализације тог пројекта, Влада га усвојила и задужила Министарство да са нама потпише уговор, тврдио је Ђурић.

Министарство одбране РС је укинуто крајем 2005. године, а Влада РС је зажмирила на одредбе уговора који ГП „Крајина" никад није до краја испоштовала.

Прва и највећа лаж у овој превари јесте да је ријеч о земљишту које је до потписивања уговора између Министарства одбране РС и ГП „Крајина" представљало војну имовину.

У питању је земљиште чији је стварни власник Град Бањалука, што су актери ове преваре свјесно прећутали како би дошли до побројаних милиона.

Наиме, Савезни секретаријат за народну одбрану, који је био титулар војне имовине у СФРЈ, седамдесетих година мијењао је са тадашњом СО Бањалука земљиште на локацији Мали логор за плац у строгом центру града, на којем су изграђене зграде некадашње Команде корпуса и Дома ЈНА (данас стара зграда Владе РС и зграда Народне скупштине РС).

Уговор о замјени којег су потписали ССНО и СО Бањалука волшебно је нестао из архива, а изводом из грунтовнице је „доказано" да је земљиште војно, пошто се Град Бањалука никада није ни укњижио као његов власник.

Тадашњи први човјек Бањалуке Драгољуб Давидовић зажмирио је на оба ока, а ГП „Крајина" бесплатно дошла до милионски вриједног градског грађевинског земљишта.

 
Извор: РЕСПЕКТ