Током поплава онлине заједница била кризни штаб

Грађани БиХ посредством друштвених мрежа Тwиттер и Фацебоок, рафтери и волонтери првих дана катастрофалних поплава показали су се као својеврстан кризни штаб. Они су управљали државом, док су институције шутјеле, не сналазећи се у овој ситуацији.

Друштвене мреже су тих дана служиле за окупљање волонтера, лијекова, хране, информација о томе гдје је и каква помоћ потребна.

Првих дана поплава, док је ниво воде из сата у сат растао, тек ријетки су могли претпоставити какве ће бити размјере ове природне катастрофе. За рафтере из Коњица водена бујица у Маглају била је аларм да морају кренути у акцију спашавања. Један од њих Елдин Гакић каже како позива из државних агенција није било, већ да су се сами организовали:

„Реаговали смо јако брзо. Били смо спремни већ за сат времена на стадиону у Коњицу за транспорт хеликоптерима. Међутим, хеликоптери нису дошли, па се онда тај транспорт мало отегао. Отишли смо до Сарајева у Рајловац и онда су наше Оружане снаге одлучиле да нам уступе један хеликоптер пошто ЕУФОР због, како су навели, лоших временских услова није могао да лети", прича Гакић.

Док су државне институције шутјеле не сналазећи се у овој ситуацији, дотле су савјесни појединици и различите организације на друштвеним мрежама, већ први дан када је поплава пријетила да ће пријећи у катастрофу великих размјера, на сваки начин покушали ситуацију у којој се се нашли потопљени градови олакшати и координирати помоћ тамо гдје је потребна. Корисници друштвене мреже Тwиттер, међу којима је и Тарик Капетановић, почели су дијелити прве информације:

„Основна је процјена да су твитераши помогли људима на терену и да су спасили 1.500 живота у БиХ. Људи су директно твитали са терена, неко је имао приступ Триггер мрежи, wирелесс је био доступан. Људи су молили буквално преко интернета друге људе да укину своје шифре на локалном wирелессу тако да би могли комуницирати путем својих мобилних уређаја и слати одређене податке директно на терен како би други могли доћи до њих и донијети адекватну помоћ“, каже Капетановић.

Потом су се групе људи почеле увезивати и на Фацебооку. Како прича једна од волонтерки, Инес Тановић, на почетку је све било хаотично:

„Требало нам је пар дана да се увежемо, да се искоординирамо - ко иде гдје. И ако, рецимо, неко иде у Бијељину да нас не иде 10 у Бијељину тај дан, него да идемо организовано и да се расподјелимо. Мислим да су Фацебоок и те странице одиграле улогу кризног штаба у тренутку када тог кризног штаба није било“, наводи Инес Тановић.

На друштвеним мрежама из секунде у секунду смјењивале су се фотографије и видео материјали поплава из кризних подручија и сви су у трену знали ко може очекивати помоћ, како се  може помоћи људима, те шта је то што им заиста треба у моменту и колико је живота потенцијално угрожено. Тарик Капетановић тврди како су првих дана поплава корисници друштвених мрежа успјели координисати и државне агенције, плаћене да предводе посао у кризним ситуацијама:

„Десило се и то да се путем друштвених мрежа анагажуји цивилна заштита и горска служба спашавања, тако да су људима из горске службе спашавања твитераши слали директно слике клизишта, како би они наредни дан могли доћи до тог клизишта и спасити евентуално људе и њихову имовину“, прича Капетановић.

Друштвене мреже су тих дана служиле за окупљање волонтера, лијекова, хране, информација о томе гдје је и каква помоћ потребна. Помоћу онлине друштвене заједнице олакшан је посао и грађанима који су били на терену.

Добијајући правовремене информације о најугроженијима које је требало спашавати, рафтер из Коњица су, према ријечима Елдина Гакића, још у хеликоптеру тачно знали шта им је приоритет:

„Преко Фацебоока и смс порукама добили смо информације да је у Натрону 70 људи. Тако смо и направили при уласку у Маглај ту вече, мислим да је био четвртак, 15. мај, да је приоритет био да уђемо у Натрон“, наводи Гакић.

Са неколико дана закашњења, институције државе почеле су са неким активностима. До тада се доиста чинило, тврди Инес Тановић да државу воде твитераши, рафтери и волонтери:

„Кад сам назвала Црвени крст и питала: ’Можете ли нам помоћи? Ми имамо јако пуно хране, ми немамо чиме то да возимо. Немамо комбије, немамо ништа.’ Они су рекли: ’Не можемо, ми вам можемо послати људе да то сортирају.’ Е то је био тренутак када смо сви схватили да ништа не функционише – и ако се ми сами не организујемо, нас нико неће организовати. Заказала је држава, заказала је у сваком могућем смислу. Заказала је макар у оним информацијама гдје да идемо. Нису нам морали ништа обезбиједити, могли су нам рећи ту, ту , ту је потребно, крените тамо. Ми нисмо имали ни то.“

Међу првима на Фацебооку је активирана страница Мапа поплава, на којој су објављивани сви апели за помоћ, акције волонтера, термини скупљања хуманитарне помоћи.

Потом је направљена и wеб страница поплаве.ба. Страница, према ријечима Дениса Шпаравало, има неколико алата о томе како помоћи у поплавама унесрећеним грађанима БиХ:

„Наш циљ је био да створимо алат који ће људи моћи користити иа за шест мјесеци и за годину дана. Наш портал садржи више алата. Један од њих је и средство уписа донација - јер на тај начин желимо и да пратимо донације, гдје иду, да дођемо до података гдје је можда њихов мањак, гдје је засићење“, каже Денис Шпаравало.

И док је држава заказала у свим својим сегментима, грађани БиХ посредством друштвених мрежа Тwиттер и Фацебоок, рафтери и волонтери првих дана катастрофалних поплава показали су се као својеврстан кризни штаб. Они су управљали државом, док су институције шутјеле не сналазећи се у новонасталој ситуацији.

Извор: РСЕ