Ко је крив за Звездин суноврат?!

У јунски петак касно поподне, док цео фудбалски свет гледа ка Бразилу, из Ниона је стигла информација које се овдашња јавност прибојавала месецима уназад, од када је главни истражитељ ЦФЦБ (Тела за финансијску контролу клубова) у априла почео специјалну истрагу случаја „Црвена звезда“.

Фудбал 07.06.2014 | 13:03

Црвено-бели су само дванаест дана раније коначно дочекали 26. титулу, прву после седам година, изборену у надреалним околностима, готово без икакве помоћи клупског руководства. Сада су се сви актери вишеделне акционе драме „Лиценца“ понадали да ће коначна одлука, страшна за београдски клуб, протећи што је тише могуће.

Када је у новембру 2012. хитна ноћна седница уместо Лукићеве донела клубу из Љутице Богдана нову управу, очекивало се да ће клуб заузети јасан курс. Догодило се све супротно. Иза нас је скоро 20 месеци константне борбе различитих струја, које су често вукле на супротне стране, али су на крају све заједно жестоко подбациле, о чему сведочи исход истраге УЕФА.

Када се у претходном периоду причало о Звезди, поготово о финансијској страни приче, појмови су често мешани. Звездин дуг који је у данима по доласку садашње управе прецизно исказан као 48.4 милиона евра, (у међувремену су подаци варирали, али није било толико прецизних извештаја) навођен је често као узрок актуелних проблема.

Ту (или сличну) суму клуб дугује, и око тога нема дилеме, али је то у великој већини дуг према банкама и као такав не разликује се од задужености коју има поприлична већина професионалних клубова у Европи. Неки од њих дугују и преко пола милијарде евра, неки и по 15 или 20 пута више него што зараде за годину дана. Нико због тога није угашен или пребачен у нижи ранг.

Оно што јесте проблем су актуелни дугови према играчима, другим клубовима, и сопственој држави (кроз порез). Много пута навођени Ренџерс из Глазгова дуговао је 150 милиона фунти, али га је у четврти ранг бацио неисплаћени порез (мање од седмине тог износа). Хартс је умало доживео исту судбину због само 1.5м дугованих за порез (а цео дуг је скоро досегао 30 милиона).

Узгред, теорија да је Ренџерсу пребацивање у нижи ранг помогла сасвим је нетачна. Клуб је за гиодину дана буквално прогутао прикупљених 27 милиона евра и већ почео да се задужује, па би до септембра могао поново у стечај. Једноставно, чак и ако оде већи део искусних играча, већина осталих трошкова остаје на старом нивоу, а смањени приходи не могу да их покривају. Иако лагано скачу из ранга у ранг, „Полицајци“ ни изблиза нису стабилизован клуб и свакако нису позитиван пример.

Током ових 19 месеци у медијима су се појављивале различите суме, али ниједна од њих никад није пребацивала пет милиона евра. Свака три месеца навијачи београдског клуба пролазили су кроз стрес на тему укидања лиценце, до овог петка увек са хепиендом, сваки пут са све више горчине у укусу. На крају је многима лакнуло што је мучење завршено.

Да је за ово време било ко од клупских челника успео да набави пет милиона евра, било из својих приватних средстава, или обезбеђивањем још једног кредита (колико год то непопуларно било) у некој банци, Звезда би уредно пословала. Неретко се на овим просторима проблем показују тежим да би се смањила очекивања јавности.

Кључна грешка направљена је на самом старту рада нове управе, на самом крају 2012. Када је одрађен први корак – утврђивање стања – разум је налагао да је други: прављење плана опоравка. За време пожара прво се спасавају животи, а тек касније утврђују кривци. Уместо тога и управа и јавност кренули су, по древном српском обичају, у препирку о томе ко је крив за дуг. Одатле се још нису померили, годину и по касније.

Толико пута смо за ових годину и по чули да су дугове направиле претходне управе, што и није спорно. Неки дугови се вуку још од краја XX века, почели су да драматично расту почетком 2005, када су тадашњи вршиоци дужности склапали изузетно неповољне споразуме о позајмици са огромним каматама, а од тада су у константном порасту.

Свака нова управа морала је да, уз текуће трошкове, плаћа и заостале дугове, као и камате на раније позајмице. Позајмице су узимане нерезонски, на различитим местима и по различитим условима, често веома неповољним.

Паралелно са тим сваки нови режим у клубу (свака сличност са државом логична) доводио је нове запослене, па је у јесен 2012. У клубу било 220 запослених, од којих су многи имали нејасно дефинисане обавезе и несразмерно велике плате.

Сваки пут када на власт у било којој институцији дође широка коалиција, јасно је да ће се мало програмских начела спровести, јер ће по правилу неко бити против. Од новембарске промене управе Звезду је често водило неколико различитих струја (3, 4 или чак 5 у неким тренуцима), а различити назори тих струја спречили су радикалне резове, који су пре 19 месеци били неопходни.

Јавност се, као и обично, углавном бавила стварима које су на периферији проблема – личним сукобима, изјавама из којих се јасно виде интереси појединих чланова управе. Мало ко се у доба сукоба Џајић – Човић (два месеца после ступања управе на функцију) запитао зашто није спроведена ниједна мера за оздрављење клуба.

Као и током рада претходне управе (Лукићев тим био је на челу клуба 40 месеци) сва пажња усмеравана је на збивања на терену, а када је прошлог лета састављена искусна и квалитетна екипа која је на крају, уз зимске корекције у одбрани, успела да освоји титулу, појавила се нада да ће тај успех прекрити проблеме.

Није било тако, јер није ни могло бити. Све и да суспензија није дошла сад, мач би и даље висио над главом. Нестварна тишина пратила је на свака три месеца саопштења клуба да је лиценца и овог пута изборена и да је сада „рок за исплату тог и тог конкретног дуга крај следећег месеца“.

Уместо да се спроведе стратегија, нађу средства којима ће се пребродити акутна криза и направи јасан бизнис план, који ће клуб са 4 милиона навијача и именом препознатљивим и на Мадагаскару довести најпре на нулу у дневном пословању, а онда га лагано покренути ка постепеној отплати главнице дуга, управа је сваку одобрену лиценцу после кашњења, молби и убеђивања представљала као успех.

Истовремено се одвијала трагикомедија на релацији играчи-управа, са причама које је цео град знао месецима уназад, а последњих дана их чланови шампионске екипе без ограде деле са медијима. Догодио се случај „шампон“, када им је управа окренула леђа и када су играчи подвукли црту и одлучили да до краја сезоне играју пре свега за себе.

Сами су плаћали баналне свакодневне трошкове, од ледомата, преко сређивања свлачионице, све до хране током зимских припрема. Пристајали су неколико пута на смањивање плата, па им онда ни то није исплаћивано. Они искуснији и позајмљивали саиграчима који нису имали кад да направе залиху за овакве дане. Када је сезона завршена, челници су престали и да им се јављају.

Како је могуће да је неко челник организације у којој се дешавају такве ствари и да не нађе за сходно да се бар јавно извини због сопствене неспособности, превазилази моћ рационалног расуђивања.

Зато је данас тренутак да сви заједно стану пред јавност и признају не пораз, већ дебакл. Сви, без изузетка. Сигурно је кривица неких међу њима већа него кривица других, али после оваквог дебакла јасно је да одговорност морају да прихвате сви. Нико им није обећао лаган посао када су клуб преузимали, али је њихов учинак, када се подвуче црта на ових 19 месеци, веома лош.

Изостанак из Европе (Звезда Европу од раних шездесетих није играла само у сезонама санкција) је дебакл васионских размера, а тек ћемо видети колико ће коштати у потенцијалном новцу и угледу најтрофејнији српски клуб.Српски клубови су редом несолвентни, два највећа су у најупадљивијем проблему због медијске пажње и навијача, а и зато што баратају већим сумама, али ништа лакше није ни осталима.

Новца имају само они који имају мецене, као Чукарички, Вождовац, Напредак, клубови који су пронашли људе спремне да у њих уложе новац. Ти људи опростили су се унапред од могућности да врате нешто од уложених средстава, јер у српском фудбалу (и спорту у целини) апсолутно не постоји никакав систем који би клубовима обезбеђивао стални прилив прихода.

Лига не доноси скоро никакав новац, ТВ права су више од 20 пута мања него у Мађарској и скоро десет пута мања него у Хрватској, прихода од публике нема, а маркетинг је на ретким местима изашао из каменог доба.

Ако елиминација највећег клуба и државног шампиона из Европе није звоно које је морало да пробуди апсолутно све који се на било који начин баве фудбалом у овој земљи, тешко је замислити шта би их пробудило.

Ако ово није довољан разлог да нестану ситничави клупски интереси, сукоби и мржња, а комплетан српски фудбал направи и спроведе хитну стратегију спаса, питање је да ли ће тог спаса уопште и бити.

Ако помислите и на трен да је тако само у фудбалу, боље да се освестите истог тренутка и запитате се шта се догађа са кошаркашким клубовима, зашто одбојкашки прваци не желе у Евролигу, зашто рукомет цвета свуда око нас, а у Србији буквално преживљава.

Прошле године пропустили смо прилику да резом после Максимира вратимо репрезентацију на прави пут и зато пропустили Бразил. Затим смо пропустили да средимо стање у целокупном фудбалу и добили суспензију за Звезду и могућу истрагу против ФСС.

Ако поново будемо пустили да ствари иду својим током, исход може бити крајње непријатан за све.