“Идите ви, ја сам добро!”

Друштвеним мрежама кружи текст, који ће многима натерати сузе на очи. Много животиња је нестало у воденој стихији и једино можемо да се надамо да су неке од њих успеле да се склоне на сигурно.

На Фејсбуку смо пронашли овај дирљив текст, који ће вас сигурно "померити".
Преносимо га у целости.

Република Српска 18.05.2014 | 21:32

Како сам ја срећан пас! Имам дивну кућу са прелепим двориштем. Имам газде који ме обожавају као и ја њих. Све бих дао за њих. Живот свој бих дао само да њима буде добро.

То су дивни људи, мама Славка, тата Ђура и њихова дивна ћеркица, а мени најомиљенија млада газдарица Ана. Она је дивна девојчица, мама каже да је она јуче напунила 3 године. Баш споро расте! Ми пси много више порастемо за 3 године.

Мене зову Чупко, кажу да сам некакав мешанац ретривера и имам 3 године, али сам некако већи од Ане. Мама Славка и тата Ђура су ме пронашли кад сам био јако мали, кажу да су ме нашли у контејнеру. Не знам шта је то, али бих по причи рекао да је то неко грозно место, јер кажу да сам нађен сав прљав, смрдљив и чупав. Отуда ми и име Чупко.

Кад сам ја дошао у њихову прелепу кућу са прекрасним двориштем и баштом, они су већ имали Ану, али је била ужасно мала и некако сва смотана у неке беле крпе. Баш сам је заволео. Одрасли смо заједно, додуше она нешто заостаје, али нема везе, ОБОЖАВАМ ЈЕ!
Нашу кућу исто обожавам, дивна је, пространа , увек има хране и имам и диван кревет у дневној соби.

Чекајте, морам ово да чујем!!! Извините што прекидам своју причу! Мама и тата слушају онај велики апарат из ког причају људи. Уплашени су! Шта се дешава??? Дотрчао сам до њих, машући репом да их развеселим, али су ме само благо одгурнули и рекли ми: "Не, сада Чупко".

Можда су љути јер киша пада већ 2 дана, па кад изађем напоље, унесем и мало блата у кућу? 
Не, није то, гледају кроз прозор, излазе и улазе у кућу, престрављени су! Шта се дешава? Хоћу ја да помогнем!

Почињу да траже неке ствари по кући, облаче се, облаче и Ану. Ево, зову ме да са њима одем на спрат, можда ипак могу да им помогнем. Пењемо се, нешто се чује иза мене...окрећем се. Откуд вода у кући?!

Сада смо на спрату, мама телефонира , Ана почиње на плаче. Изгледа да је ово нешто заиста озбиљно!Мислим да је она вода која улази доле у кућу проблем. Мама стоји на тераси и чека нешто. Тата држи Ану и теши је, каже како ће све бити у реду! Ево зове нас мама да и ми дођемо на терасу. Истрчавам са њима. Неки чамац стоји поред прозора и неки људи унутра. О Боже колико воде! Па зар ми нисмо на спрату?

Чујем људе из чамца:"Морају сви да напусте Обреновац, али он не може, такво је наређење"!
Ово морам да чујем. Сад се мама дере:"Молим, вас, преклињем вас, поведите и њега. Молим вас!", почиње да плаче. Ана вришти, док тата покушава да смири ситуацију. Говори људима:"Добро, ако њега не можете да поведете са нама, нећемо ни ми да идемо. Поведите само дете".

"Штааа? Притрчавам тати, дирам га шапом, он се сагиње...видим му једну сузу у оку.
Схватио сам све! Фиксирао сам погледом тату и преносим му очима речи:"Идите ви, молим вас, идите, потребни сте Ани, молим вас, ја желим да идете! Немојте бринути за мене, остаћу ,пливаћу, покушаћу да се спасем!

Гурао сам их њушком према чамцу. Схватили су! Сузе су им лиле низ очи.
"Знам, све, знам и ви мене волите. Волим и ја вас и зато желим да идете, немојте бринути за мене. Ја ћу бити срећан што знам да ћете ви бити добро". Ушли су сви у чамац, а ја сам остао на тераси. Звук мотора чамца се удаљио.

Уххх, баш је тихо! Чујем само своје дахтање. Уххх, шапе су ми већ у води. Чекаћу још мало, шта да радим? Одох да се наједем, оставили су ми у соби храну. Да поједем то, док не дође вода и тамо. Једем, али ми нешто баш не прија. Уфффф, ево воде и у соби, већ ми је до стомака дошла.
Не вреди, још мало ћу сачекати, али морам да се припремим да покушам да пливам негде, наравно изаћићу кроз терасу која је отворена. Почињем да плутам. Одох!

Уфффф, пливам и пливам већ ко зна колико, али нигде не видим где да станем на суво, свугде видим само воду. Како је свуда тихо... чек',чек'.....чујем неки лавеж....неко зове упомоћ. Ево видим их! Па то су моји другари из комшилука Лаза, Пепи, Луња и Дороти!

О Боже, па они су затворени у боксовима. Дороти је поред куће, али везана је ланцем.

Ја не могу да их пустим, не могу им помоћи, па они не могу да побегну, удавиће се!
Мора да су им се газде утопиле, пре него што су успели да их пусте! Не вреди морам даље да пливам, а већ се виде само кровови кућа. Опет та страшна тишина, ни мува се не чује. Хладно ми је. Аууу баш ми је хладно....шапе су ми се некако укочиле.....мислим да нећу успети. Важно да су мама , тата и Ана на сигурном....уф, то је најбитније, сада ми је све једно, спокојан сам.

Боже, каква тишина...И мрак је пао, ништа не видим... мАли се више ни не померам...не могу.

Ана, Славка, Ђуро, тако сам срећан што сте добро. Били сте дивни, хвала вам за све. Надам се да сам се одужио за вашу племенитост према мени, када сте ме спасили.....сад се пружила мени прилика да вам узвратим. Воли вас ваш Чупко! Ипак мислим да ме је убила само тишина. Волим вас.

Аутор: Милица Петровић Еx Поповић

Написано у помен свим настрадалим животињама у катаклизмичној поплави Србије, Републике Српске и БИХ у мају 2014.