Како је Вујке донео једину титулу Сампу?

Оно што је недавно преминули Вујадин Бошков урадио са Сампдоријом у сезони 1990/91, када је Ђеновљанима донео прву и једини титулу шампиона Италије, актуелизовано је овосезонским сензационалним резултатима Ливерпула и пре свега Атлетико Мадрида. Али има ту доста разлика...

Фудбал 12.05.2014 | 18:12

Испраћајући га пре десетак дана на вечни починак и одајући му последњу пошту, готово сви значајнији европски медији поклонили су се легендарном Вујадину Бошкову. У Алеју великана није хтео, сахрањен је у свом Бегечу, недалеко од Новог Сада, али вечно друштво фудбалских великана неће моћи да избегне.

Хтео не хтео...

Водећи Реал Мадрид и Фајенорд постао је једна од највећих тренерских звезда свога доба. Међутим, све оно бајковито у његовој каријери везује се за Сампдорију и чуда која је са до тада маргиналним клубом из Ђенове направио. Војвођанска равница није изнедрила чуднијег типа који је фудбал имао у малом прсту.

Његове надалеко чувене изјаве заправо су осликавале његово схватање ове игре – проста ствар – и управо на тим темељима градио је пут до одабраног друштва и оџивео свој фудбалски век чија је круна освајање Апенина. Оно што је Вујадин Бошков урадио са Сампдоријом у сезони 1990/91, када је Ђеновљанима донео прву и једини титулу шампиона Италије, актуелизовано је овосезонским сензационалним резултатима Ливерпула и пре свега Атлетико Мадрида. Али, има ту доста разлика...

Данас имамо посрнуле великане који се боре за повратак на престо, а Сампдорија је тада фактички била нико и ништа. Тек један у „милион“ малих клубова с пребогатим власником (мада, када се мало боље размисли, ипак је тај Паоло Мантовани много боље разумео фудбал од ових данашњих богатуна) који је хтео све и одмах. Даље, Атлетико је на прагу да чудо направи у лиги са само два јача клуба од себе, а Ливерпул без озбиљног Јунајтеда, са недореченим Арсеналом...

А „калчо“ је крајем осамдесетих и почетком деведесетих био никад јачи! Далеко најатрактивнија лига у Европи. Јуве са скупо плаћеним звездама Робертом Бађом, Томасом Хеслером, па Тотом Скилаћијем, Казирагијем... Шампион Наполи са Марадоном, Кареком и Золом; Рома са Перуцијем, Бруном Контијем, Рудијем Фелером; па првак Европе Милан са Гулитом, Рајкардом, Ван Бастеном и свим оним домаћим звездама; и на крају супермоћни Интер, шампион из 1989. (11 бодова више од другопласираног Наполија), са Зенгом, Бремеом, Матеусом, Клинсманом... Да не помињемо оне мање клубове који су у својим редовима имали ведете попут Каниђе (Аталанта), Бролина (Парма) или Ридлеа ( Лацио). У таквој конкуренцији никоме, чак ни на Луиђи Ферарису, није падало на памет да машта о титули. Никоме осим Вујадину Бошкову.

Сезона 1990/91. ушла је у анале италијанског фудбала као једна од најспектакуларнијих. Садржала је буквално све – неизвесност, сјајне мечеве, преокрете, голеаде, изненађења и крај какав нико није могао да замисли – а Сампдорија је завршила на трону. И поред свега тога једна утакмица посебно се памти и редовно препричава. На Сан Сиру 5. маја 1991. у 31. колу Интеру је гостовао будући шампион који ће баш на терену највећег конкурента направити кључни корак ка титули, победом од 2:0. Била је то докторска дисертација Вујадина Бошкова и лекција Ђованију Трапатонију. Нешто попут онога што је Карло Анћелоти урадио Пепу Гвардиоли у Мадриду пре десетак дана.

"У годинама које долазе људи ће причати: „Ја сам био овде! Гледао сам ту утакмицу“. Старији заљубљеници у фудбал увек ће ово препричавати", вриштао је буквално у микрофон Мартин Тајлер, коментатор Скај Спорта на крају преноса, док су Ђеновљани славили велики тријумф у Милану.

Интер на тој утакмици није изгубио само два бода, већ и титулу. То је после меча свима било јасно, а начин на који се то догодило овај сусрет чини легендарним. Сампдорији је то био последњи велики меч у сезони, рачунајући пет најмоћнијих тимова. Иако је на претходних девет тим Вујадина Бошкова остварио осам победа и један реми (само је Јуве избегао пораз), српски стручњак је решио да нешто другачије постави игру и натера дефанзивног Трапатонија да га нападне. Да је знао да ће Паљука бити под таквом баражном паљбом, вероватно то никада не би урадио, али када је Интер почео да меље више није било назад.

Прецизни статистичари израчунали су да су Нероазури ка голу Сампдорије за тих 90 минута шутнули 24 пута, да је Паљука одбранио чак 14 удараца (укључујући и пенал Матеусу), односно да је Сампа покушала тек у шест наврата (не рачунајући голове), а да Зенга није забележио ниједну одбрану?! Ђеновљани су до победе дошли мајсторским голом ветерана Бепеа Досене (60. минут) и Ђанлуке Вијалија (76. минут).

Бошкову су касније често постављали питање у стилу „како човече?“, на које је одговор био само препознатљиви осмех.

Након овог тријумфа Сампдорији су била потребна још три бода из последња три меча. У следећем колу против Торина било је 1:1, па је Мантовани пред меч са Лећеом у 33. рунди већ точио шампањац на стадиону. У дану када је читава Ђенова била на ногама, Леће није имао шта да тражи на „Ферарису“. За само 45 минута - три гола у мрежи гостију. Друго полувреме претворило се у журку на терену...

"Остварио сам много тога у животу, победио многе утакмице, али скудето са Сампдоријом је нешто најлепше и најслађе у мом животу. Освојио сам титулу у најјачој лиги на свету са клубом који је требало да прослави пола века постојања. То је као када ти се роди прво дете. Радост је и већа", причао је десетак година после великог тријумфа Вујадин Бошков.

Вујкетова величина не огледа се само у том резултату који је направио у сезони 1990/91. Добро је знао Паоло Мантовани кога доводи за тренера лета 1986, када му је већ помало постало досадно да животари у средини табеле. После уласка у Серију А са Асколијем знао је да му треба баш такав „архитекта“. Бошков је успео да од једног провинцијског тима створи великана, да умири двојицу надобудних клинаца и претвори их у врхунске нападаче (Вијали и Манћини), да ветеране учини младићима у тој једној сезони (Досена и Тонињо Серезо), да доведе тачно оно што је недостајало за шампионски мозаик (Катанец, Бонети, Инверници, Бранка...)

Сампдорија је наредне сезоне као шампион играла у оном првом и једином лигашком систему Купа шампиона. Као првак своје групе (испред Црвене звезде) пласирала се у финале, али није имала среће да се докопа и трофеја. Барса је у Лондону победила са 1:0 поготком Роналда Куман, иако је пре тога Вијали пропустио бар три идеалне шансе да реши утакмицу. Бошков ће након Вемблија напустити клуб. Отишао је у Рому и то је био почетак краја шампионске Сампдорије. Годину дана касније Паоло Мантовани је преминуо.

Његов син Енрико био је у Бегечу на сахрани.

Остаће забележено да је један од најдирљивијих опроштаја од Бошкова имао онај с којим је током тренерске каријере имао и највише проблема - Роберто Манћини. Ови речима:

"Паоло је био наш отац, а Бошков старији брат. Тих година играли смо фудбал без брига, били смо слободни. Вујадин нас је подсећао да смо ништа без тимског рада. Захваљујући њему сам имао дивну младост. Добро га познајем, верујем да се сада смеје са неба".

Манћини је још написао да је за смиривање Марија Балотелија, док је радио са њим у Интеру и Манчестер Ситију, користио искључиво Вујкетове методе.

Вујадина Бошкова често су умели да називају фудбалским диктатором, иако је током читаве каријере био расположен за шалу, насмејан и оригиналан у покушајима да да образложење за поједине своје поступке.

"Код мене у екипи је демократија, сви могу да причају – само ја одлучујем", рекао је једном приликом.

Вероватно једини пут без осмеха пред новинаре је изашао када се опраштао од фудбала. Можда и разумљиво, јер је каријеру практично окончао након тешког пораза Југославије на Европском првенству од Холандије 2000. године. Крај је званично објавио годину дана касније...

"Ово није игра коју сам волео. Ово није мој фудбал. Не познајем га више. Све се врти око новца и не желим више тиме да се бавим“, поручио је разочарано и отишао у легенду.