Савез за промјене престравио Господара страха

Савез за промјене, који је формиран у Бањалуци, најзначајнији је догађај на политичкој сцени Републике Српске, од 1997. године до данас.

Прије седамнаест година, дошло је до раскола у тада владајућем СДС-у, када је Биљана Плавшић отказала послушност врху странке и кренула у неизвјесни политички бој.

Сама Плавшићева је у тој борби политички згаснула, али је та 1997. изродила Милорада Додика, који је успио да у протеклих седамнаест година, у разним капацитетима, буде цијелих дванаест година на власти.

Дуги период владавине и невјероватни политички обрти који су је обиљежили - прелазак од Запада до Истока, од Милошевића до Коштунице и Тадића, од социјалдемократе до ултраша.., на крају су главног протагонисту Милорада Додика довели у ситуацију да постане политичар обасут епитетима, који су красили његове противнике с краја деведесетих.

Додик, који је за себе некада тврдио да је противник сваког Режима, сам је створио Режим, истовјетан оним које је, својевремено, критиковао.

Временом је тај Режим изњедрио отпор, који се материјализовао у виду Савеза за промјене.
Неколико је парадокса у овој сличности политичке 1997. и 2014. године.

И тада и сада СДС и Додик су били на супротстављеним странама, с тим што је прије 17 година СДС, у очима цијелог свијета (сем Русије), виђен као странка чија политика је деструктивна, тоталитарна и назадна.

У 2014. години Додик је у очима цијелог свијета (сем Русије), виђен као особа чија политика је деструктивна, тоталитарна и назадна.
Историја се понавља, али, нажалост, пребрзо на овим просторима.

Постоји и једна значајна разлика - 1997. године тадашње демократске промјене снажно су подржане од Међународне заједнице (и финансијски и војно); седамнаест година касније Међународна заједница сједи на трибинама политичке арене у БиХ, не навијајући отворено ни за једну страну и чека разрјешење политичког сукоба.

Истина, Додиков Режим упире прстом у припаднике Савеза оптужујући их за сарадњу са странцима, али та је прича потпуно неоснована и последица је погрешног убјеђења режимских спин доктора да на матрици “патриоти-издајници”, могу нешто ушићарити. (Од ње је једино глупља режимска мантра о СДС-у, чије је комплетно ратно и поратно руководство завршило у Хагу, као “пробосанској странци”).

Та матрица не важи у амбијенту потпуне економске и финансијске пропасти, социјалне биједе и енормне незапослености, што је суморна слика Републике Српске данас. За девет година власти су потрошиле 29 милијарди марака, што је невјероватна цифра. У њој је и преко пет милијарди марака подигнутих кредита. Ове бројке говоре о свој растрошности владајуће касте, њиховом бахатом понашању и расипништву. Ове бројке су и довеле до формирања Савеза за промјене, јер је Режим отео грађанима и просјачки штап.

Савез чини једанаест опозиционих парламентарних и ванпарламентарних странака, већи број невладиних организација и појединаца из јавног живота Републике Српске који су потписали Декларацију о оснивању кровне организације.

Окосницу групације чине СДС, ПДП и НДП, а наступиће на општим изборима у октобру као јединствен политички блок, са заједничким кандидатима за предсједника РС и члана Предсједништва БиХ с циљем формирања законодавне и извршне власти на свим нивоима у РС и БиХ.
Савез је одбацио сваку могућност треће варијанте - коалирања са странкама из власти, прије свега са СНСД-ом.

Формирање Савеза довело је до “Или-или” варијанте у којој ће сви – и бирачи и досад неопредијељене политичке опције морати да се одлуче или за групацију коју предводи СДС или за механизам на чијем је челу СНСД.

Приче о “трећем путу”, које последњих дана форсира ДНС, овдашња иначица ЈУЛ-а, служиле су само за “убијање времена” док се није почело са коначним утврђивањем бусија.

Формирање Савеза означило је и тај тренутак, након чега ДНС више неће моћи опстати “ни на небу ни на земљи”, већ ће се морати приклонити једној страни. Ту интересну организацију воде искусни менаџери и сигурно су свјесни да стајање између два снажна блока у овако напетој (“на нож”) политичкој ситуацији значи извјесно страдање лажних “неутралаца”.

ДНС ће морати да се опредијели, а њихова прича о томе “како нико неће моћи формирати власт без
ДНС-а” је неодрживија чак и од “трећег пута”, јер та странка неће достићи габарите који би јој омогућили ситуацију “језичка на ваги”.

Ширина и колорит Савеза веома су уплашили главне команданте Режимских снага: на једном мјесту окупило се веома веома велико и шаролико друштво, одлучно да их уклони са власти.
Пренервозне реакције Милорада Додика и његове политичке играчке Жељке Цвијановић до детаља то потврђују.

Додик је рекао да формирање опозиционог политичког блока неће донијети “никакве промјене и да то више говори о немоћи, него о моћи опозиције”.

Управо је супротно, а изузетно велики број странака, организација и појединаца који су приступили/подржали Савез, свједоче да се Господара страха, што Додик јесте већ дугих девет година, све мање плаше, односно да је огроман број оних који га се више уопште не плаше. Што је само годину раније било незамисливо.

Сам Додик је, дефинитивно, у страху, јер више не може уплашити готово никога, ма шта чинио и то је оно што му не дозвољава да се у овом тренутку рационално понаша.

Његова цинична опаска о “Савезу за сахране” и о “сахрани РС”, последица је реалне чињенице да његове политичке амбиције све више тону и да је сваким даном све више спремних да га, у политичком смислу, потпуно поразе.

Тешке су и велике Додикове политичке ране, а инкорпорирање Маринка Умићевића у СНСД неће их зацијелити.

То јесте квалитетан потез, јер Умићевић је поштен и радан човјек, али је премало да би се зауставио нарастајаћи отпор Режиму. И нескривена жеља и хтијење да се он уклони.

Бројне унутастраначке битке које се бију у СНСД-у, додатна су „со на рану“ лидеру те странке, јер их не успијева зуставити нити ће му то поћи за руком у наредном периоду.

То што их он, пред јавношћу, још увијек донекле успјешно прикрива, неће спријечити парање страначког џемпера. Дезинтеграциони процеси снажно су захватили СНСД и Додик је тога свјестан. Као и чињенице да их не може зауставити.

Његова политика расула се у прах и пепео; остале су му само неистине, манипулације, примитивизам, вриска и језик мржње.

Уколико успије да побиједи на изборима са тим алатима, онда свака част.

СлободанВасковицБлог