Представљамо вам пакао Либије после Гадафија

Пуковник Гадафи је линчован од стране масе 20. октобра 2011. године, након грађанског рата који је трајао десет месеци, а они који су дигли  оружје на вишедеценијског вођу либијске револуције вероватно су се
надали да ће изградити боље друштво. Створили су фабрику смрти!

Свијет 28.04.2014 | 19:36

Бивши либијски председник владе Али Зејдан побегао је из земље након што га је парламент сменио. Његов наследник је поднео оставку мање од недељу дана након постављен а, пошто су он и његова породица били мета оружаног напада. Севернокорејски танкер, “Јутарња слава”, нелегално је наточио нафту од побуњеника на истоку земље и безбедно отпловио даље, упркос претњама владе да ће пловило бити претворено у “гомилу метала” ако покуша да напусти луку: либијска морнарица је окривила лоше временске прилике за то што је пропустила да заустави брод.

Милиције стациониране у Мисрати, у западној Либији, озлоглашене због насиља и независносног деловања, покренуле су офанзиву против побуњеника на истоку и постоји озбиљна могућност да овај сукоб прерасте у нови грађански рат.

Отмице, убиства, пљачке, сукоби на улицама, клања, мучења… део су свакодневице чак и у Триполију, срцу и престоници државе. Прошле године је отет чак и сам премијер Али Зејдан. Обрачуни војске и екстремиста су нормална појава.

Посланици на заседања скупштине са собом носе ручне бомбе ради самоодбране. Спортисти играју на ивици живота и смрти: ако изгубе, крећу на пут без повратка. Чак ни западни амбасадори нису сигурни: амерички је већ линчован, а исто је покушано и са француским. Припадници милиција пљачкају људе, упадајући им у куће и станове, без икаквих правних последица.

Силовања остају некажњена. Кафићи у којима се окупљају жене су мете бомбашких напада. Демонстранти заузимају владине зграде кад год им нешто није по вољи.

Не постоји ред и не постоји закон.2010. године у Либији је било само 87 убистава; 2012. их је било 525, а то је повећање од 503 одсто! Истовремено, број пљачки је скочио са 143 на 783: повећање од 448 одсто!
Без снажне централне власти са стварним моћима, Либија се дословно распада изнутра: тачно три године од како је Француска одлучила да је за либијски народ најбоље да бомбардовањем заустави офанзиву Гадафијевих трупа које би резултирале гушењем устанка у Бенгазију. Његови спаљени тенкови и даље су на путу, јер нико не налази за сходно да их склони.

Либија је пропала држава у којој ништа не функционише, и у којој се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Њихов извоз је опао са 1,4 милиона барела дневно 2011. године на само 235.000 барела, колико извозе данас. Разноразне милиције држе незаконито и на своју руку око 8.000 људи у приватним затворима и тамницама, а највећи број које су пустили признали су да су били мучени. Неких 40.000 људи у граду Таверги, јужно од Мисрате, избачени су из својих домова који су потом уништени, вероватно због подршке пуковнику Гадафију.

 
- Што дуже либијске власти толеришу милиције које дејствују без икаквих последица, то ће касније бити теже да их се натера да одступе и покоре се. Непрестано продужавање рокова за њихово разоружање само пролонгира пустошење које са собом доносе широм земље – каже Сара Леј Витсон, директора Хјуман Рајтс Воча задужена за Блиски Исток и Северну Африку.

Нажалост, милиције постају снажније а не слабије. Либија је земља обласних, племенских и етничких господара рата који су често само добро наоружани рекеташи који користе моћ коју имају и одсуство адекватних полицијских снага. Нико није сигуран: заповедник либијске војне полиције је убијен у атентату у Бенгазију прошлог октобра док је у фебруару у Дерни убијен главни државни тужилац; претходно је,
децембра 2011, усред бела дана извучен из својих кола на улици од стране наоружаних људи који су захтевали да ослободи њиховог пријатеља.

Понекад мотиви уопште нису јасни; убиство индијског доктора у марту могло би да изазове егзодус преко потребних 1.600 доктора из ове земље који су дошли у Либију да би помогли и од којих зависи практично добар део здравственог система.

Једна од најзанимљивијих карактеристика тренутних дешавања у овој земљи заправо је оно што се не дешава: НАТО државе које су ентузијастично пошле у рат како би наводно заштитиле интересе тамошњег народа, данас су потпуно незаинтересоване за оно што се збива. Барак Обама је казао једном приликом да је поносан на своју улогу у спречавању масакра у Бенгазију, али је ћутао као заливен
када су те исте милиције које је помогао отвориле ватру на демонстранте док су протестовали због њиховог присуства у Триполију, убивши 42 људи. Ћутао је као заливен када су те исте милиције на децу на улицама Триполија пуцале из против-авионских митраљеза.

Случајно или не, управо је сада на светлост испливало ко заправо стоји између рушења Пан Амовог авиона изнад Локербија 1988. године, када је страдало 270 људи. До сада је то био најпознатији Гадафијев злочин, али је истраживање Ал Џазире недвосмислено показало да он са тим нема везе, нити либијски обавештајац Абделбасет ал-Меграхи који је за то осуђен. Ово је било дело иранских служби безбедности, и било је освета за рушење иранског путничког авиона од стране америчке морнарице раније те године.

Потпуно је јасно зашто је Запад желео Гадафија мртвог: свакако не зато што је био баснословно богати корумпирани диктатор, већ зато што је водио своју патриотску про-арапску политику, имао много пара и радио супротно њиховим интересима. Иначе је прилично смешно претпоставити да су Американци срушили Гадафија (а неки кажу и наредили његово убиство) да би успоставили некакву секуларну демократски изабрану владу, када је главни савезник Америке на Блиском Истоку Саудијска Арабија: држава црња да црња не може бити.

Грађански рат између Гадафија и побуњеника приказан је у западним медијима као сукоб између добра и зла, а ништа није могло бити даље од истине. Гадафи је био зликовац који је уз то и демонизован, док су његови противници третирани са великом дозом наивности и недостатком скепсе; нико се није потрудио да их мало истражи док је рат трајао и загребе испод површине. Након тога, западни медији су једноставно почели да игноришу Либију.

Шта можемо да научимо из либијског искуства?

Можда ово: грађанска, политичка и економска права не могу бити осигурана ако не постоји снажна држава. Либија је, баш као и Сирија, земља подељена изнутра. Била је то за време Гадафија, али је он успевао да одржи мир јер је знао боље него западни властодршци; данас је та подела отишла у екстрем, насиље и смрт.

Либијци немају чему да се надају, осим деценија пакла које су пред њима. Молимо за један цинични аплауз Вашингтону, Паризу и Лондону.