Шта је некада говорио Кустурица

Све чешће, у бесаним ноћима, пред мене излази слика коју сам не тако давно видио на сарајевском аеродрому.

Чекајући мајку угледао сам велику групу људи. Међу њима истицао се један високи горштак заразнога осмијеха, скидао је чулах са главе, гладио се по остацима сиједе косе…све док из свјетине није дотрчало неко дијете и загрлило га. Дедо срећан што је жив, а унук што му се дедо вратио из далеке Мекке, са хаџилука. Плакали су заједно и грабили према излазу.

Гледао сам за њима, суза ми је кренула низ лице и као што тада нисам знао зашто сам заплакао, не знам ни данас док сједим на амстердамском аеродрому. Четири године касније сједим и чекам авион, тумарајући свијетом са својим новим филмом, нема нити једног путника у чије лице не загледам и поредим с лицима вољених људи из Сарајева.

Поново ми суза крену, сада из сасвим другог разлога…

У Амстердаму сам срео Расима из Лопара. Човјек, рудар којег су четници издвојили из групе рудара, свезали и потковали…

У слици сретног загрљаја дједа и унука који се враћа са великог путовања, гледао сам радост, а слика Расима из Лопара потресла ме снагом најјачег земљотреса. Ту нема суза….његово збуњено, благо лице као да ме још блажим очима пита ЗАШТО?

Не могу да му одговорим, само видим испред себе слике страдалника Босне. Наједном, као код тужних очију кипа, предамном срушиле су се све моје политичке илузије. Од тог момента све што будем видио и чуо имаће другу вриједност…

Пред поштованим Расимом, човјек који ме гледао очима мученика, клонула је моја душа и знао сам да ћу пред њим клецати као пред узвишеној светости.

Ноћима, ево послије сусрета са Расимом, одгонетам тајне, расплићем властите мисли, баш као што ми је мати, кад сам био мали, расплитала џемпер пред зиму да ми саплете нови. Питам се полушапатом како је било могуће да сам своје дјетињство, културу којој припадам, граду који је мој град, поистовијетио са политичарима које не поштујем и како је могуће да нисам реаговао жестином…

Када је почео рат у БиХ мој глас се чуо, али чини ми се и губио у буци ствараној са свих страна. А, ја згађен од политичара с којима не бих дијелио ни кафану, а камоли републику, згађен новинарима који су каљали моју фамилију, дјецу ми називали копиладима, а супругу курвом, покојног оца шпијуном….ја сам од тих људи који су чинили шуму, обневидио, умукнуо и као какав Дон Кихот наставио водити приватни рат, а људи из Сарајева страдавали су из дана у дан.

Да ли је могуће да сам због људи који су ширили лажи о мени, потиснуо слику свог дјетињства, свога града, својих вољених људи? Није ми било довољно да гледам ЦНН, јер како се види, а то сам већ писао, Европа само супервизира злочине по Босни.

Требало ми је да видим мученика Расима из логора и да емоционално прегорим и заборавим све политике и историје свијета…требало ми је да видим благе очи које питају – зашто Емире – и да схватим да нема те историје и предисторије која може да оправда поткивање живог човјека.

То сви знају, али Расимово лице казује бол свих страдања у Босни…

И док тумарам свијетом, босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише. Тумарам тако свијетом, носим свој посљедњи филм са собом и големи чемер у души. Помирен са смрћу, говорим и пишем од срца…

Емир Кустурица, 24.март 1993. године