Загонетни поглед Белог Анђела показује васкрсење!

Један је од последњих чувара српског духовног блага из светиња на Космету, сликар Часлав Чолић, каже да му је средњевековна фреска Бели Анђео из манастира Милешева најдража, јер је на њој ухваћен тренутак који показује Христово васкрсење.

Часлав Цолић, који је један од последњих професионалних кописта фресака у Србији, сматра да је Бели Анђео вероватно највреднија српска средњовековна фреска, за коју тврди да представља српску Мона Лизу. Оригинал ове фреске се налази у манастиру Милешева и потиче из 13. века.

- Често упоређујем Белог Анђела с Мона Лизом, која је додуше много касније урађена. Тајна популарности Мона Лизе је у њеном загонетном осмеху – каже Цолић и објашњава у чему се састоји лепота Белог Анђела:

- Поглед на лицу Белог Анђела и тренутно изненађење, када су мироносице долазиле на јутрење, он њима показује прстом – Христос је васкрсао, није у гробу. Само је остала његова бела одежда, а Христос је васкрсао.

И он је сам изненађен, и мироносице су изненађене када су виделе да Христа нема, већ су угледале једино замотуљак његове беле одежде.У томе је, осим сликарства, цела вредност Белог Анђела.

Тренутак када он показује, са белим отвореним очима, то је тај тренутак који је ухваћен у сликарству и то је највећа вредност Белог Анђела, тај загонетни поглед који говори и показује тренутак када је Христ васкрсао.

Цолић оцењује да је наше средњовековно фрескосликарство, које се изучава на академијама широм света и у свим књигама историје уметности у свету, у ствари претеча ренесансе и да фреске у Сопоћанима, Милешеви, Жичи, Студеници припадају врху светског сликарства.

- Ми смо претеча ренесансе и то за скоро два века. Гледам како је постављен Бели Анђео и моје претпоставке су, како је Микеланђело био стално у покрету, морао је да види Сопоћане, морао је да види Милешеву, нарочито сопоћанске фреске, оне фигуре на стубовима, то су Микеланђелове, скоро потпуно копије – каже Цолић.

Цолић је своју тридесетогодишњу каријеру највећим делом провео на Космету, где је све до рата 1999. године копирао и самим тим сачувао за будућа поколења фреске из највећих српских светиња, радећи у Галерији фресака при Народном музеју у Београду. Многи његови радови, нажалост, у међувремену постали су оригинали, јер су многе цркве у којима је радио и копирао фреске уништене или тешко оштеће.

- Сада се не може отићи доле. Услови су немогући да се копира. Тако да, што је ископирано раније, то је то. А и нема младих кописта. Када сам ја завршио, Народни музеј није био заинтересован да се млади кописта ишколује како би наставио да ради. Године су прошле, ја више на скели, мемли и влаги, не могу да проводим време – каже Цолић, који пензионерске дане проводи у родном селу Јалботина, на двадесетак километара од Пирота, где скромно живи са супругом Светланом, која је иначе управо са Космета, из средњовековног српског царског града Призрена.

Тренутно се неколико радова Часлава Цолића, у оквиру међународне сарадње Народног музеја из Београда, изложене у Фиренци, у Италији, у цркви Санта Кроче. Осим његових, изложени су и радови Зденке Живковић.