Дјечак издржава мајку и баку

Шеснаестогодишњег Николу Мајсторовића из села Горњи Гаревци код Приједора комшије зову стармали.

Република Српска 01.04.2014 | 08:51 Шеснаестогодишњег Николу Мајсторовића из села Горњи Гаревци код Приједора комшије зову стармали. Није то без разлога, већ је овај средњошколац одмалена глава своје мале, трочлане породице коју издржава. Мајка му је незапослена, а бака болесна и непокретна, па брине и о њој. Због тога је на овог средњошколца, пало тешко бреме да свакодневно, пре или после школе, ради за дневнице. “Није ми тешко. Морам па се не жалим. Радим где год ме позову. Цепам дрва, купим сено, радим по туђим баштама, копам канале, крчим живице. Зову ме људи, па зарадим од 20 до 40 марака на дан. Завршим посао, па пишем домаћи”, скромно прича Никола Мајсторовић, док га мајка Мирослава грли. Каже, да га нема, не зна куда би. Није их судбина никада штедела, јер су она и њена болесна мајка, у вихору рата, избегле из суседне Хрватске. Међутим, ни до дан-данас нису успели да продају своју имовину. Град Приједор им је дао земљиште, али нису имали новца да се скуће.  Годинама живе у дотрајалој дрвеној кућици, без воде. “Најжалије ми је због Николе. Патимо се, немамо воде, Никола је стално доноси из комшилука или иде на изворе. Имамо само пољско купатило. Камо среће да бар он може да живи као друга деца”, кроз сузе прича Николина мајка Мирослава. Сећа се како је још одмалена са њом надничио. Устајао у пет, ишао да бере воће и зарађивао дневнице. “Нас троје живимо сами. Немам супруга. Никола ми је јединац, он ми је све. Заради, па ми да новац да новац. Тешко му је, знам, али немам избора”, каже она. Недавно су им хуманитарци поклонили стамбени контејнер, али се у њему зимус чак и вода ледила. Никола је миљеник у целом комшилуку. “Ово је дете за пример другима. Вредан и поштен. Од детињства се мучи, ради, учи, не жали се. Нема се у оној кућици где окренути, али је увек ведар”, прича комшиница Боја Марчетић. Он нема рачунар, ни мобилни телефон по последњој моди. Његова стварност су руке пуне жуљева, толико великих да га вређа и оловка којом пише у школи. Сања о кући, у којој ће имати свој кутак. Ведро нас поздравља, док рукама пуних жуљева узима мотику да уместо мајке, окопа башту. Никола је солидан ђак. Каже, можда би био и бољи, да има где да учи. Похађа занат за ауто-механичара. На крају Основне школе није отишао на екскурзију, јер није имао новаца, а када је разред желео да прикупи новац за њега, поносно је одбио.