Политиком наши гробови - наша земља, Бакир ће изгубити земљу

Подржавам Бакира под његовим барјаком гдје су српски гробови, ту је српска земља.

Република Српска 30.03.2014 | 14:47 Подржавам Бакира под његовим барјаком гдје су српски гробови, ту је српска земља. Али и саосјећам у проблемима које ће он и муслимани имати због тортуре и самотортуре том идеологијом. Мада за њега само учтиво, јер се одукатио и, у завршници, ЈМС. У великом интервјуу сарајевским  Џенанима, Данима, Синба Кир важно изјављује Никад се неће створити услови да се Сребреница, Томашица, Мањача, Кератерм и још пет стотина  масовних гробница... одвоји од Босне и Херцеговине. Одмах сам препознао Шешеља. Мада нисам препознао Бакира у Хагу. За тамо је био његов отац. Подржавам Бакира јер то о Српским Гробовима најлакши је пут распада и разиласка. Ако хоћеш нешто да изгубиш, само то прогласи својом Светом Земљом. Унесрећење босанскохерцеговачких муслимана почело је оног тренутка када је у главама њиховог вјерског, културног и политичког вођства, националног никад нису ни имали, часовник стао на Отоманском Вакту. Тај часовник је био заустављен и у глави Бабе Му Алије. Бабо је, зна Син, за БиХ жртвовао Мир. Бабо је, Алија Изетбеговић, званични, легитимни и самоовлаштени геометар гробница муслимана о којима говори Син. Мада не знам да постоје гробнице на Мањачи. То Бакиру треба као стратешка тачка контроле над Бањалуком. Кад у главама вођства једног народа, једне велике компактне вјерске групе, свеједно, часовник стане, закашњело и ретроактивно, у неком другом времену, судба народна није извјесна. Зато би се, због добрих људи муслимана, обичних и напаћених зачуђеника и преживљеника историје, која се овдје зајебавала са свим па и са њима, Бакир и други Бакири, требало обазривије да односе према колективитету којег су једном већ унесрећили. Јер ово што говори Бакир јесте отворени позив на рат. У који неће он ићи, ни његови. Него, поново, они из гробница које је Алија Изетбеговић исколчио. Тај однос према свијету и вијеку, Босфорски Однос, поповања с висина и прописивања Јавних Хоџиних Записа, велико је, у ствари, градилиште Муслиманског Аутизма. Јер, опште поповање, шта ко смије радити, шта ко смије мислити, шта ко смије рећи, као у случају Бандића, затвара муслимане у тешке тврђаве колективних свјесних и подсвјесних комплекса који ће негдје, у будућности, само кад се намјести, повући, као црне рупе, њихову судбину у ништављење.